Sednica Narodne skupštine o Kosovu se završila usvajanjem vladinog izveštaja o pregovorima o Kosovu od septembra 2022. do polovine januara 2023, mada je glavna politička tema zapravo bio francusko-nemački predlog za Kosovo. O predlogu, kao ni o vladinom izveštaju, se nije diskutovalo – rasprava je suvišna u režimu lične vlasti – već su poslanici razmenjivali različite optužbe i uvrede, a bilo je i koškanja. U vređanju narodnih poslanika se naročito istakao autokrata na funkciji predsednika države Aleksandar Vučić. Vučićevom imidžu su najviše štetile optužbe iz redova nacionalističke opozicije da je izdajnik, ali i mlako držanje koalicionog partnera SPS-a. Zbog toga bismo mogli na nove izbore u septembru, poručio je Vučić nakon sednice, očigledno nezadovoljan dosadašnjim rezultatima u konsolidaciji autokratije.

Međutim, optužbe za kosovsku izdaju upućene na Vučićev račun ne sadrže jedan bitan element. Naime, iza njih još uvek nije stala i SPC, kao institucija koja je sebi dala za pravo da ukazuje na nacionalnu izdaju – prethodni autoritarni lider Milošević je bio više puta optuživan da je izdajnik – a sada su Vučiću, baš sa te strane, stigle snažne reči podrške.

„Ko li prokle Aleksandra Vučića“, pitao se vladika bihaćko-petrovački Sergije u otvorenom pismu koje su preneli režimski tabloidi, „pa da“ – nastavlja brižni vladika – „pored svih pritisaka sa zapadnih i istočnih strana, mora još da trpi udarce iznutra“. U politici su za vladiku Sergija presudni geni, a Vučić ima odličan genetski kod: „Zna Srbija, ali i svi oni kojima je stalo do Srbije, da Vučić nije izdajica i da neće izdati jer mu je takav genetski kod. Ipak je on unuk Srbina kojeg su ubile ustaše. Takvi se ne pišu među izdajice“, kaže vladika i dodaje da je zbog toga lično miran i spokojan. Umesto svetorodne dinastije Nemanjića, vladika izmišlja novi vid legitimacije autoritarne i nacionalističke vladavine: mučeničku lozu Vučića iz Čipuljića.

Pismo je primer notornog udvorištva, ali je vladika Sergije u suštini bizarno maštovito obrazložio podršku koju Vučić ionako uživa od strane SPC-a i koja mu bez sumnje dosta znači, naročito u kritičnim političkim situacijama kakva je bila ova u Skupštini. Ali kakva je realna računica u SPC-u i čime se može naplatiti politička podrška režimu i u slučaju da Vučić – u nekom trenutku – prihvati francusko-nemački predlog, iza kojeg su stale EU i SAD. Da li je to crvena linija posle koje će režim izgubiti podršku SPC-a, jer bi prihvatanje političkog rešenja za Kosovo značilo „konačno odricanje od Kosova i Metohije“, kako stoji u Svetosavskom proglasu za spas Kosova i Metohije, koji je potpisalo preko 200 javnih ličnosti, političara i intelektualaca. A isto je rečeno i Vučiću na sastanku u patrijaršiji pre nešto više od dve nedelje.

Političku podršku SPC-a režim kupuje tako što javni prostor sve više prepušta crkvenom uticaju. U ranijim fazama međusobnih odnosa, crkveni zvaničnici su se morali zadovoljiti učešćem na SNS-ovim skupovima zloupotrebe sećanja – godišnjice NATO agresije i izbegličkih kolona – finansijskom podrškom iz državnog budžeta ili učešćem na otkrivanju režimskih simbola moći kao što je spomenik Stefanu Nemanji kod Beograda na vodi. No, to više nije dovoljno.

„Sekularna država postoji 200, a hrišćanstvo 2000 godina. Nas su ubeđivali da je komunizam zora novog veka, koliko je trajao“ – izjavio je đakon Stevan Jovanović iz Kancelarije za versku nastavu SPC-a povodom slučaja direktorke iz Sečnja, koja je nameravala da se školska proslava Svetog Save održi bez sveštenika i tom prilikom se pozvala na ustavno načelo o odvojenosti crkve i države. Đakon govori u ime SPC-a, koja je iz komunizma zapamtila jedino to da je njen društveni i politički uticaj tada bio marginalizovan. Ali ako sada i sekularni princip nastoji da ograniči uticaj sveštenstva u javnom prostoru, onda je za sveštenstvo to istovetna pretnja kao i komunizam. Rekao je Jovanović još dosta toga, ali se njegovi argumenti svode na argument pravoslavne većine, odnosno na pravo sile i na pravo jačeg. Na proslavi u Bijeljini, episkop Fotije je izjavio da je Sveti Sava „za srpski narod što i Mojsije za Jevreje i da po njegovom zakonopravilu treba da žive“. Sve moderne civilizacijske tekovine treba da budu počišćene pred naletom novog srpskog srednjeg veka.

Ipak, sveštenstvo ne radi ništa na svoju ruku i bez uticaja politike. A političari su odavno otvorili vrata SPC-u, tako da su pravni temelji desekularizacije postavljeni još 2006. donošenjem Zakona o crkvama i verskim zajednicama, gde se u članu 11. stav dva kaže: „Srpska pravoslavna crkva ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda“. U tekstu zakona ne piše da je crkva „imala izuzetnu ulogu“, dakle SPC-u nije odato priznanje za nekadašnje zasluge, nego da „ima izuzetnu ulogu“ – što bi značilo da je ima i danas. Sledi da je zakonodavac pozvao i ovlastio SPC da ima aktivnu ulogu na polju prosvete i kulture, pa samim tim i u javnom životu. Stoga, ako patrijarh i sveštenstvo kažu da udžbenici iz biologije i istopolni brakovi loše utiču na oblikovanje i razvoj identiteta srpskog naroda, onda je tim gore po istopolne brakove i udžbenike, a na kraju i za ustavno načelo sekularnosti – jer ono ne postoji u Zakonopravilu Svetog Save, prema kojem i danas treba živeti, kako kaže vladika Fotije.

Vučić je naučio lekciju iz Crne Gore i otvorio je prostor za do sada neslućeni uticaj SPC-a. Desekularizacija se savršeno uklapa u sistemsku iracionalnost autokratije i državu sve više udaljava od prosvetiteljske ideje liberalne ustavnosti. Ali desekularizacija istovremeno može poslužiti i kao kompenzacija za realni neuspeh i poraz nacionalističke i suverenističke kosovske politike – ka kojem neminovno idu i ova vlast i ovakva opozicija.

(Peščanik, karikatura STUPS )