Mada većini stanovništva domaći muzeji izgledaju kao zatvorene tvrđave u kojima se ništa ne dešava (radi), višegodišnja praksa demantuje taj defetistički stav. U muzejima se, koliko god to izgledalo nevidljivo, odvijaju svakodnevne istraživačke aktivnosti u cilju pripremanja izložbi, kataloga ili knjiga, za koje je ponekad potrebno višegodišnji predani, a povremeno i iscrpljujući rad. Tako da muzeji predstavljaju neku vrstu kontinuiranih, nekada čak i višedecenijskih, aktivnosti – na primer, teme iz oblasti arheologije – koje čuvaju vatru tzv. visoke kulture našeg društva.

Sasvim neprimetno su prošle vesti – ako ih je uopšte bilo jer je muzejski svet pomalo zatvoren u sebe a i retko se žali – koja se pročula u krugovima muzejskih stručnjaka krajem protekle godine o stagnaciji ili pak drastičnom umanjenju njihovih programskih aktivnosti već više godina u kontinuitetu. Sramni programski budžet svih muzejskih ustanova čiji je osnovač Pokrajina (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej Vojvodine, Pozorišni muzej Vojvodine), kao i onih kojima je osnivač lokalne institucije, toliko je poražavajuće da ga zbog očiglednog blama i nelagodnosti, najbolje vidljivog kada se iskaže u evrima, i ne spominjemo u razgovoru sa domaćim i stranim kolegama.

Skoro svakodnevno zasipanje javnosti navodnom brigom o kulturi, često kroz otvorenu, nepatvorenu, pa i neukusnu stranačku propagandnu mašineriju, predstavlja još jedno bacanje prašine u oči domaćoj javnosti. Stručna pak javnost, naviknuta na već redovno šikaniranje i ponižavanje, koga je bilo dakako i ranije, ostala je nema usled nedostatka relevantnih informacija oslonjena je skoro isključivo na državnu finansijsku potporu, što u njihovom svakodnevnom životu i radu dovodi do jednostavnog mirenja sa sudbinom, a što, opet, proizvodi čitav niz negativnih društvenih i stručnih pojava i posledica.

Valjalo bi, ako je to uopšte moguće, proanalizirati predložene programe muzeja (pod svim ingerencijama, pokrajinskim i gradskim), od kojih je verovatno umanjeno više od polovine, da bi se videlo koliko smo kao društvo izgubili istraživačkih projekata, izložbi, kataloga, knjiga i ostalih programa, ovakvim posve neodgovornim stavom izvršne vlasti prema najvažnim nacionalnim kulturnim resursima. Na lokalnom nivou, gde je finansiranje rada muzeja predato u ruke često sasvim neukim i neobaveštenim odbornicima vladajućih većina, situacija je svakako još pogubnija, čime se mogu poništi svi dugogodišnji napori muzejskih stručnjaka iz lokalnih sredina u kojima su muzeji često jedini nosioci kulturnog života.

Jedna od nekada osnovnih aktivnosti svih muzeja, bilo oni umetnički ili istorijski, pokrajinski, regionalni ili gradski, otkup i nabavka novih muzejskih eksponata, već je dugo godina skoro potpuno zamrla. Ako se za tu aktivnost izdvoji (ako se uopšte izdvoji) hiljadu ili par hiljada evra na godišnjem nivou, jasno je da su muzeji onemogućeni za obogaćivanje svojih zbirka. Tako i nije čudno da naše umetničko blago svih vrsta, od arheologije (posebno), preko etnologije i istorije, do istorije umetnosti, često završava u privatnim zbirkama ili u inostranstvu. Tako nam zajedno, ruku pod ruku, sa omladinom iz zemlje otiče i kulturno blago.

Sa druge strane trešteća propaganda ne preza ni od čega, pa je tako moguće da imamo već odavno napuklo ogledalo kulturnog života u kojem predsednica parlamenta izjavljuje da voli i uživa (prvo) u pop-artu, a potom u apstraktnom slikarstvu (što je otprilike kao da navijate i za Zvezdu i Partizan), dok se za otvaranje obnovljene zgrade Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, samo za slikanje i puku partijsku promociju potroši višegodišnji programski budžet iste te ustanove. Usisavanje direktora Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u predizborne aktivnosti vladajuće stranke, iz bilo kojih razloga na koje su pristali, čini opasan presedan u već trajnom procesu stranačkog otimanja i manipulacija dve najznačajnije srpske muzejske institucije.

Malo o rasipništvu

Rasipanje ogromnih materijalnih sredstava za, recimo, muzičko stvaralašto tokom protekle jeseni preko Zavoda za kulturu Vojvodine, koje je, istinu za volju, bilo stvarno zapušteno i zapostavljeno, dalo je razultate zadovoljavanja lične sujete kompozitora koji je postavljen na mesto pokrajinskog sekretara za kulturu i informisanje, naravno sa dodatkom za “odnosa sa verskim zajednicama”. Sve se to dešavalo uglavnom preko koncertnih aktivnosti, neposećenih i posve neprimetnih, umesto da se sredstva ulože u produkciju, izvođenje i snimanje savremene muzike vojvođanskih stvaralaca, mlađih ali i, posebno, onih starijih.

Ili još drastičniji primer rasipništva koje je dostiglo skoro epske razmera Fondacije Novi Sad 2021, javno vidljive na njihovom sajtu, gde se moralo prikazati i finansijski troškovi rada, pokazuje udruženu gripaciju (manjak znanja, višak samopuzdanja) gde se na nameštaj i telefonske usluge troši višestruko više nego na godišnje programe muzejskih institucija. O radu fondacije uglavnom se (rečito) ćuti, ali primetno je favorizovanje edukacionih programa i sličnih aktivnosti (putovanja i sl), ali i skoro potpuno ignorisanje nekih od već poluvekovnih institucija (MSUV, Akademija umetnosti) i udruženja (Udruženje likovnih umetnika Vojvodine, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, Društvo arhitekata Novog Sada), kao i čitavog niza predstavnika alternativne kulture koja nije direktno u sprezi sa vladajućom garniturom ili pak sa crkvom.

Nastavak šminkanja i revizije istorije započeto još za vreme prethodne vlasti, izmišljanje nepostojećih muzeja (Prisajedinjena), kao i sve zakulisne radnje oko očigledno ideološki motivisane brzopotezne akcije oko podizanja spomenika kralju Petru I Karađorđeviću u Novom Sadu – bez široke društvene i stručne raspave – daju odrešene ruke postradikalskoj eliti u kreiranju jednog nakaznog (vizuelnog) sistema u kome se besprizorno troše, za našu kulturu, ogromna budžetka sredstva iz poreza svih građana. Favorizovanje i pojačano finansiranje crkve i njihovih satelitskim organizacijama i pojedincima, svakodnevna medijska manipulacija, često ratnička podgrevanja priče o Kosovu, huškanje mladih protiv Zapada, suseda i svega što se ne uklapa u novu ideološku vladajuću matricu, kao i neobezbeđivanje najosnovnijih uslova za normalno funkcionisanje činilaca savremene kulture, nadležna vlast direktno govori da je još nije izašla iz radikalskog šinjela proteklih decenija.

Kada se pokrajinski premijer tokom protekle godine dva puta pojavio u MSUV, naravno otvarajući izložbe koje su većinom finansirane iz evropekih fondova, a ne kao “običan” gost muzeja, i tim prilikama, oba puta, pogrešno navede ime institucije u kojoj se nalazi, i to pred zgranutim gostima iz inostranstva, rečito gori ne samo o neobaveštenosti i pukom neznanju, već o jednom krajnje ignoranskom odnosu prema centralnoj pokrajinskoj muzejskoj ustanovi koja se brine o savremenoj umetnosti. Tako se šalje nakaradna poruka, posebno mladima, da smo i dalje zakopani u duboku prošlost.

Samo deklarativno pozitivan stav prema kulturi, posebno prema likovnim umetnostima, kao u slučaju propaganda oko otvaranja Muzeja savremene umetnosti i najavljenog završetka obnove Narodnog muzeja u Beogradu, u stvari izgleda kao dimna bomba kojom se ponovo šalje poruka biračima vladajuće stranke, a u stvari, bahato i osiono preuzimanje već organizovanih i godinama stvaranih i negovanih vrednosti, a sada upućeno neupućenim pobornicima trenutne elite koja se uglavnom oslanja na besprizorno (ratno) huškačke medije tipa Informer ili Pink, koji nas u pauzama svojih realitija i propagande obaveštavaju o njihovim ‘’novim’’ vrednostima i da se sve može politički zloupotrebiti.

Krajnje ignorantski odnos aktuelne pokrajinske vlasti prema savremenoj kulturi, i posebno umetnosti, ne treba da čudi, kada se zna da su pojednici u njoj nekad bili kreatori i aktivni učesnici politike devedesetih koja je dovela do masovnih zločina i urbicida u čitavom regionu, kao i raspada društvenih vrednosti u Srbiji. Ako je za utehu, a svakako nije, situacija na ovom polju nije ni pre bila sjajna, ali činjenica je da se programski budžeti muzeja iz godine u godinu višestruko umanjuju, što govori da za vreme prethodne vlasti, pored svih nekada ogromnih mana i diktatorskog umeća vođenja kulturne politike, ipak bilo više sluha za problem savremene umetnosti i kulture uopšte.

Da ne ostane na pukom kritizerstvu, kako to često biva, predlažem da se u ovogodišnjem rebalansu (ako ga bude) udvostruče programska sredstva za sve muzeje u Vojvodine a da se potom, u program za sledeću 2019. godinu, ta sredstva ponovo udvostuče, kao i da se, za svaki muzej ponaosob, na osnovu definisanih stručnih predloga tokom godine odrede odgovarajuća sredstva za otkup muzejskih eksponata kako bi se sprečio odliv iovako malog broja budućih eksponata. Samo se na taj način može obezbediti nesmetano funkcionisanje muzejskih institucija i sačuvati ih od političkog grabeža i pogubne politike vladajuće elite.

(Autor je istoričar umetnosti)