Da je politička elita, oličena u skupštinskim odbornicima, ovoga puta Novog Sada, sasvim preuzela, pa i od stručne javnosti otela sve procese vezane za podizanje spomenika, po svom isključivo partijskom nahođenju, pokazuju nedavni događaji u novosadskoj skupštini kada se kao zakuvalo oko starog predloga za podizanje obeležja posleratnim žrtvama u Rajinoj šumi. Bura u praznoj čaši.

Primeri javnih spomenika postavljenih u Novom Sadu proteklih desetak godina govore u prilog tezi da su se političari/gradski odbornici otcepili od stvarnosti i da su sami sebi – i pre a i sada – dodelili ulogu izbora ličnosti i događaja kojima će se dodeliti javno spomeničko obeležje. Osim toga, smatraju se stručnim da odluče i kako će to biti izvedeno i sa kojim autorima.

Početak procesa podizanja javnih spomenika započeo je odmah po raspadu bivše zemlje, početkom devedesetih. Mada im vreme koje je usledilo nije bilo naklonjeno, svaka od narednih vladajućih političkih garnitura gradskih vlasti nije propustila priliku da podigne po neki spomenik, uglavnom po ličnom ili partijskom nahođenju.

Kako izgleda, jedan od prvih je bio tzv. ruski spomenik u Dunavskom parku. Nastavak procesa je usledio nekoliko godina kasnije prilikom podizanja spomenika legendarnog tamburaša Janike Balaža. Sledeći na redu je spomenik Jaši Tomiću, koji je izazvao najviše polemika i pažnje javnosti. Neslavni završetak demokratske vlasti u Novom Sadu bio je obeleženo postavljanjem više spomenika (bez obzira na značaj ovih ličnosti) – Vasi Stajiću, Mihajlu Pupinu, Lazi Kostiću i balerini Marini Olenjinovoj. Nijedan od navedenih spomenika nije podignut kako bi to trebalo uraditi u jednoj normalnoj zemlji – od bespravnog, skoro fantomskog spomenika u Dunavskom parku i spomenika radikalu Jaši Tomiću, preko problematične skulpture legendarnog tamburaša i još problematičnije lokacije. U poslednjoj seriji spomenika je ista priča ovoga puta pojačana sa odabranim vajarima koji su bliski tadašnjoj gradskoj vlasti (DS i LSV).

Brzo se ispostavilo da su predlozi i sve ostalo što je usledilo iz njih – ličnost, lokacija spomenika, izbor umetnika itd. koncentrisano u rukama partijskih vojnika i faktički da je sve u vezi javnih spomenika samo njihova međupartijska, blazirana igra. Mada postoji odbor za javne spomenike sve je u direktnoj vezi sa neukim i nezainteresovanim odbornicima koji donose konačne odluke na osnovu preporuka komisija uvek sastavljenih od sličnih partijskih vojaka. Na primeru ovakve teme pokazuje se sve što je u političkom životu jedne lokalne zajednice, zapravo ne vidi, a to je dogovor (dil) političkih subjekata bez upliva stručne i intelektualne javnosti, bez ozbiljnih rasprava o ličnostima, nalaženje adekvatne lokacije i autorskim rešenjima, naravno preko poštenih konkursnih utakmica.

Tako nije ni posebno čudo, usled svih tih anomalija, da neki od najznačajnijih novosadskih ličnosti nemaju svoje spomenike. Prva tri su: Zaharije Orfelin, jedan od najumnijih srpskih umetnika i intelektualca 18. veka, slede arhitekta Đorđe Tabaković, autor blizu stotinu objekata u gradu i pisac Aleksandar Tišma, koji je u literaturi ovekovečio Novi Sad.

Poslednji slučaj u nizu

Nova gradska vlast je u slučaju podizanja spomenika kralju Petru Karađorđeviću pokazala je ne samo da je upoznata sa svim važećim procesima (šemama), nego da je shvatila kako najefikasnije progurati svoj predlog. Naime, između ostalog, u odboru za podizanje tog spomenika natrpane su vešto izabrane ličnosti na funkcijama direktora i upravnika vodećih gradskih i vojvođanskih kulturnih institucija, kako i dolikuje prilikom organizovanja sličnih akcija. Naravno da su svi oni postavljeni od strane iste te vlasti (tante za kukuriku) sa dodacima visokih funkcionera demokrata i LSV (potonja uostalom učestvuje u gradskoj vlasti, pa je nekako zaturena činjenica da ta politička partija zapravo odobrava podizanje kraljevog spomenika u Novom Sadu).

Moć koju su stranačke ličnosti preuzele mogla bi se koliko sutra materijalizovati spomenicima bilo čega šta je po volji trenutnoj vlasti. Setimo se samo primera Skoplja. Kako smo dozvolili da političari ili ljudi bliski njima određuju, bez ikakve kontrole ili stručne rasprave, kome i gde podići spomenik? Onaj ko je na vlasti može da podigne spomenik svoje političke volje faktički bez ikakvih ograničenja, kao što je to slučaj i sa spomenikom kralju Petru.

Vidimo se na otkrivanju u novembru.

Autor je istoričar umetnosti
(montaža naslovne fotografije: Miroslav Šilić)