Očekivalo se više. Vučiću je potrebna podrška, jer je gubi u javnosti, a ko bi drugi mogao da pomogne više od Putina? No, gost je došao i otišao, a srpske vlasti nisu stabilnije, o legitimnosti i da ne govorimo, nego što su bile. Zašto?

Prvi razlog jeste Putinova uzdržanost. Svi koji su ih očekivali, dobili su pohvale: Vučić orden, Dodik ohrabrenje, Mandić pohvalu, ali ne i bilo kakvu dodatnu rusku obavezu. Ni u novcu niti u sili. Putin se zahvalio svojim sledbenicima, i gotovo podanicima, koji su došli ili su bili dovedeni da izraze svoju odanost – i otišao. Jer, tako on shvata rusko-srpske odnose: oni služe strateškim, kako je i rekao, ruskim interesima. A sve dok je nerešen kosovski problem i dok je zamrznut politički sukob u Bosni i Hercegovini, a etnički spor se održava u Crnoj Gori – dodatni ruski napori nisu potrebni, dovoljno je pokroviteljstvo.

Drugi razlog je to što je jedini ruski interes, kako ga vidi Putin, da se zaustavi NATO, njegovo širenje na Balkanu. I zapravo, članstvo Crne Gore i Makedonije ne menja odnos snaga značajno, dok stvari stoje drukčije sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom. NATO je neposredno angažovan u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, pa je otpor članstvu u Srbiji i Republici Srpskoj strateški značajan ruskoj politici.

Što vodi trećem razlogu, a taj je da Putin ne podržava rešenje sporova ni na Kosovu ni u Bosni i Hercegovini. Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 su osnova ne samo zamrznutih sukoba na Balkanu, već i održavanja ruskog diplomatskog i političkog nadmetanja sa zemljama članicama Atlantskog saveza, i pre svih drugih sa Amerikom. Putin bi svakako hteo bilateralno, rusko-američko starateljstvo nad Evropom, otprilike takvo kakvo bi moglo da se uspostavi na preostalom nepomirljivo sukobljenom prostoru Balkana. U tom kontekstu, dalje širenje Evropske unije ne bi predstavljalo problem. Dok američka politika nije na to spremna, podrška sukobima u Evropi je sredstvo da se ta ponuda održava.

Sve ukupno, Putinova poseta je pokazala ono što je već bilo poznato: Rusija nema nikakve političke ciljeve na Balkanu. Konkretnije rečeno, srpska politika je sredstvo ruskih ciljeva, koji su evropski a ne srpski.

Čak i u tom kontekstu, ponašanje srpskih vlasti je Putinu bilo neprijatno. On je otprilike bio stavljen u položaj da kaže „Volim i ja vas“, ali i to je bilo previše obavezujuće za njega. Tako da srpske vlasti nisu dobile ništa. Vučić je dobio orden koji ga dodatno obavezuje na prorusku politiku, i to je sve. Srpsko dostojanstvo, ili ono što je od njega ostalo, dodatno je povređeno, zbog čega su političke posledice uglavnom negativne po vlast i samog Vučića.

Susret sa kancelarkom Merkel par dana kasnije je bio način da se nekako neutrališu negativne posledice Putinove posete. Dodatno bi tome trebalo da posluži i predstojeća Makronova poseta. Ovi susreti i posete su problem za srpsku opoziciju, sa kojom Putin nema o čemu da razgovara, a koja liderima iz Evropske unije nema šta da kaže. Kao što nemaju šta da kažu ni srpskim susedima. Tako da Vučić nema interesa da postigne sporazum sa Kosovom i da podstakne demokratizaciju u Bosni i Hercegovini, ali ne može ni da umiri pobunu unutar Srbije. Dok opozicija ne zna kako da nezadovoljstvo pretvori u politiku. Putinova poseta nije u tome ništa promenila.

(Peščanik)