„The only thing that’s real.“
Hurt, Johnny Cash

Uzmimo da neko peva: „Ko ne voli Dabić Rašu, popušio kitu našu“. Koliko bi moglo biti ljudi koje to vređa? Donja granica je, verujem, par miliona. Gornja granica je verovatno – svi ljudi. Koliki je ukupni duševni, ili recimo moralni, bol koji ti stihovi izazivaju? Kako bismo to izračunali?

Pretpostavimo da nekoliko miliona ljudi veruje da je to, u stvari višestruko, vređanje koje je njima neposredno i sa jasnom namerom upućeno. Koliko višestruko? To je pitanje za svakog čoveka ili slušaoca (reč je o stihovima u pesmi koju izvode Emir Kusturica i grupa Zabranjeno pušenje) ili čitaoca ponaosob. Svaka od nameravanih uvreda ne pogađa svakoga podjednako, što znači da bi trebalo utvrditi intenzitet svake od uvreda koje trpe pojedine grupe od tih nekoliko miliona ljudi pa to pomnožiti sa odgovarajućim brojevima ljudi. Tu je onda problem merenja intenziteta bola, što bi verovatno moglo da se reši na jedan od poznatih načina (u skladu sa revealed preference theory). Ukupni bol bi svakako bio veliki. Ukoliko bi merenje bilo izvršeno uz korišćenje novca, znali bismo i kolika bi trebalo da bude naknada ukoliko bi se smatralo da je naneti bol potrebno nadoknaditi. Moguće je, o čemu će biti reči kasnije, da je bol dobar, da je koristan, u kom slučaju bi bilo potrebno nagraditi autore stihova i izvođače pesme.

Kako stoji stvar sa gornjom granicom? Ovde je pretpostavka da su svi ljudi moralno jednaki. To znači da svaka uvreda sve jednako vređa. No, kako većina ljudi nema ni potrebna saznanja, a ni odgovarajuće moralne resurse (u smislu Dejvida Hjuma), možemo da pretpostavimo da su ove uvrede ispod njihovog praga moralne senzibilnosti i, dakle, osetljivosti na bol. No, kako ljudi ima mnogo, a ako se uzmu u obzir i sve buduće generacije, onda ih je zaista nebrojeno mnogo, čak i uvreda koje nisu svesni i bol koji se ne oseća, ali koji nije stoga, u moralnom smislu, jednak nuli, dakle čak i tako mali bol pomnožen sa tolikim brojem ljudi vodi – neizmernom bolu. Reč je o bolu koji je nenadoknadiv, u svakom, osim u moralnom smislu, o čemu kasnije. Dakle, oni koji pevaju navedene stihove vređaju najmanje nekoliko miliona ljudi, a najviše svakog čoveka ponaosob i nanose im ili intenzivan ili neizmeran bol (o tome više ili u F. Kafka, Kažnjenička kolonija ili D. Parfit, Reasons and Persons).

Znači li to da bi bilo potrebno zabraniti pevanje te pesme ili da bi trebalo tražiti naknadu od Kusturice i Zabranjenog pušenja što vređaju tolike ljude i nanose im sav taj moralni i duševni bol? Mislim da ne. Reč je o poetskoj slobodi i o slobodi govora i mišljenja. One nisu beskorisne. Saznajemo da umetnici o kojima je reč dobijaju određenu satisfakciju (osećaju sreću?) izražavajući ljubav prema čoveku optuženom za najveće moguće zločine i vređajući i ponižavajući žrtve tih zločina. Takođe saznajemo da ne mali broj ljudi doživljava istu satisfakciju slušajući ili čitajući navedene stihove i, posredno, vređajući i ponižavajući žrtve. Konačno, saznajemo da je ne baš mali broj ljudi spremno da ove umetnike nagrade za to što pevaju, a još veći broj ljudi nema nikakav negativan moralni odnos prema tome.

To je od velike koristi onima koje ti stihovi vređaju i bol koji osećaju je od nesumnjive moralne koristi. To treba da boli. To je u stvari određena moralna nadoknada za stvarno nanetu štetu. Usled toga, trebalo bi razmotriti da li postoji još neki način da se Kusturica i Zabranjeno pušenje nagrade za sve te uvrede i za sav taj bol.

Peščanik.net, 24.02.2011.