Ovih dana kruži internetom fotografija nove biciklističke staze koja je napravljena kroz parking ispred nekadašnje fabrike “Slavica” u Subotici. Moram da kažem da nešto groznije što se tiče saobraćajnih rešenja u životu nisam videla. Ja bih zaista volela da mi neki saobraćajni inžinjer ili saobraćajac objasni ko na ovom parkingu ima prednost i ko će biti kriv ako automobil propisno parkiran na ovom parkingu ide u rikverc, te udari dete na bicikli koje nije mogao da vidi.

Poslednjih godina, a posebno za vreme pandemije mnogi evropski gradovi su intenzivno radili na promeni koncepcije u saobraćaju kako bi se približili ideji grada od 15 minuta. To bi otprilike značilo da ljudi žive u velikim gradovima, ali da im je saobraćaj organizovan tako da sve važne funkcije koje treba da obave: odlazak na posao, u školu, obdanište, u snabdevanje, na zabavu jesu u odnosu na mesto stanovanja u dometu tih 15 minuta. Mnogi gradovi kao Kopenhagen, Amsterdam, Pariz, Utreht, Berlin, London upuštali su se u velike projekte redizajniranja svojih ulica i uvođenja novih biciklističkih staza. To je dobar način da se u gradovima smanji zagađenje, smanje gužve u saobraćaju, smanji pritisak na upotebu fosilnih goriva i poboljša zdravlje stanovnika.

Redizajniranje ulica je ozbiljan posao, te je u mnogim gradovima podrazumevao uvođenje kompletne infrastrukture za biciklistički saobraćaj uključujući biciklističke staze, biciklističke prelaze preko kolovoza, semafore i drugu signalizaciju za bicikle. Ako se tome doda još i javni saobraćaj: tramvaji, autobusi i trolejbusi, to postaje vrlo složen posao, a obavlja se u višemilionskim gradovima. Kada se stvara nova mreža saobraćajnica za bicikle, prevashodno je važno da su kako biciklisti, tako i svi drugi učesnici u saobraćaju sigurni, da bezbedno mogu da se kreću u saobraćaju. Mogućnost sudara ili izazivanje nesreća bilo koje vrste sprečavaju se na nivou projektovanja: položajem staza, prelaza, kolovoza, zelenih površina. Dizajn saobraćajnica bilo koje vrste može da odvoji biciklistički saobraćaj od pešačkog, automobilski od biciklističkog, pešački od automobilskog ali i od biciklističkog. Posebna pažnja posvećuje se deci, da bi se sprečila mogućnost da deca nastradaju. Pored toga potrebna je odgovarajuća upotreba ove infrastrukture i čitav niz pravila ponašanja kako bi se sprečilo stradanje ljudi. Iz istog razloga vozači automobila polažu vozački ispit, a bilo bi dobro da se to uvede i za bicikliste. Tako se radi ako želiš da grad funkcioniše. I u svakom slučaju, institucije koje se bave projektovanjem saobraćajnica treba da rade na njihovom neprestanom poboljšavanju. Pravilnim projektovanjem saobraćajne infrastrukture i saobraćajnom signalizacijom u velikoj meri se mogu smanjiti udesi, ako shvatiš koliko je taj posao važan i koliko može poboljšati život stanovnika.

Postoji međutim jedna zemlja u kojoj poboljšanje života stanovnika, ne samo da nije važno, nego nije važna ni njihova elementarna bezbednost. Sigurna sam da ćete vrlo lako pogoditi o kojoj zemlji je reč. U toj zemlji postoji grad koji jedva ima 100.000 stanovnika, ali joj je saobraćaj organizovan tako kao da se radi o Kalkuti, Kairu ili Mumbaiju.

Ovih dana kruži internetom fotografija nove biciklističke staze koja je napravljena kroz parking ispred nekadašnje fabrike “Slavica” u Subotici. Moram da kažem da nešto groznije što se tiče saobraćajnih rešenja u životu nisam videla. Ja bih zaista volela da mi neki saobraćajni inžinjer ili saobraćajac objasni ko na ovom parkingu ima prednost i ko će biti kriv ako automobil propisno parkiran na ovom parkingu ide u rikverc, te udari dete na bicikli koje nije mogao da vidi; vozač automobila, dete koje vozi bicikl ili genijalni inžinjer koji je smislio da ovde provuče biciklističku stazu. Osim toga iz pravca “Trošarine” usmerena prema parkingu stoji tabla koja pokazuje jedan smer, suprotan onom u kojem se kreću biciklisti na stazi. Na koga se odnosi ova tabla? Takođe nije jasno kojim putem ljudi koji se parkiraju na ovom parkingu mogu izaći iz svojih vozila i otići peške do “buvlje pijace” ili na groblje recimo? Kada se krećemo biciklističkom stazom od grada i dođemo do ugla “Trošarine” trotoar je pretvoren u biciklističku stazu i ljudi se na njemu sudaraju: biciklisti pokušavaju da voze bicikl, pešaci se sklanjaju među automobile, pa se opet vraćaju na ovaj nekada pešački trotoar, pa onda biciklisti silaze sa bicikle i pešače. Šta će se desiti ako neki klinac, ovde, na električnom motoru, obori neku staricu koja pešači, ili ako neki pešak uleti u biciklistu koji prolazi biciklističkom stazom? Kako je moguće trotoar preko noći pretvoriti u biciklističku stazu, a da se novi trotoar ne obezbedi. Kuda ovde treba da se kreću pešaci? Po kolovozu?

U svakom slučaju u potpuno haotičnom saobraćaju oko buvljaka, gde u vreme najvećih gužvi nikada nema dovoljno mesta za parkiranje i gde se ljudi kreću svuda kako vozilima, tako i peške, uveden je još veći haos biciklističkom stazom koja je trebala da doprinese uređenju saobraćaja, smanjenju gužve i povećanju beznednosti. Kada bi postojalo takmičenje za najgluplje saobraćajno rešenje, verujem da bi ova biciklistička staza bila svojevrsni Ginisov rekord. Volela bih zaista da čujemo imenom i prezimenom ime projektanta koji je ovo projektovao. Jer valjda nije tajna ko nam projektuje saobraćajna rešenja? Volela bih takođe obješnjenje saobraćajne policije kako je pravilno ovde parkirati auto, izaći iz njega i kojim putem otići do pijace, kako se pravilno kretati biciklom, koji saobraćajni znak važi za koje vozilo i da li će ovakav slučaj prolaska biciklističke staze preko parkinga biti uveden u testove za polaganje vozačkog ispita kako bismo svi mogli da naučimo ko ima prednost u ovako organizovanom prostoru.

Autorka teksta je arhitektica i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

(tekst i foto: Magločistač)