Olenu Dzjuba Pohrebnjak, šeficu katedre za slavistiku na Kijevskom nacionalnom univerzitetu Tarasa Ševčenka, rat je odvojio od katedre, napustila Kijev posle sahrane oca i trenutno je smeštena pored Lavova.

„Ovde se ne čuje ništa. To je mali grad, selo, i tu je mirno, nema sirena. Međutim, kada razgovaram sa svojim rođacima i prijateljima u Lavovu, kod njih se čuju sirene, oni idu u skrovišta i ne osećaju baš sigurno u Lavovu“, kazala je Olena za portal Autonomija.

Svesna je ipak da nigde ne može da bude sigurna.

„Ne možeš se skloniti od tih raketa koje te mogu pogoditi od istoka do zapada Ukrajine, od juga do severa. Nažalost, ovaj rat je bezobziran i Putin ga vodi prema ukrajinskom narodu kršeći sva moguća pravila. Stalno gađaju mirno stanovništvo. Čula sam da je u Kijevu opet pogođena stambena zgrada, verovatno opet ima povređenih ljudi, grozno je“, dodala je ona.

Olenu je početak agresije zatekao u Kijevu, jer je taj dan bila sahrana njenog oca.

„Taj dan je ruska vojska, koja je inače bila prisutna na Donbasu, otvoreno ušla na područje Donbasa. Svi prijatelji, rođaci kažu da je to bilo simbolično jer je moj tata iz Donbasa, a ja sam u detinjstvu išla u taj mali grad Dokučajevsk kod svoje bake. Provodila sam tamo letnji raspust. Mama je sa istoka, tata je sa zapada Ukrajine, pa samo se šalili da smo simbol te lozinke istok i zapad, zajedno“, prisetila se ona.

Dodaje da je puno leta rovodila i u zapadnoj Ukrajini, ali u poseti baki pod Doneckom.

„Moj tata je Ivan Dzjuba, akademik, koji je mnogo uradio za ukrajinsku kulturu, bio je jedan od znakovitih ličnosti pokreta 60-ih u Ukrajini i dugo je proživljavao tragediju okupacije Donbasa. Tim povodom napisao je niz članaka koje je kasnije ujedinio u jednu knjigu. To jutro kada je preminuo, ruska vojska je otvoreno ušla u Donbas. Tako je njegova sahrana postala i simboličan početak rata“, navela je Olena.

Kaže da je mnogo ljudi htelo da dođe na sahranu, ali da ju je rano ujutru probudila ćerka telefonom i rekla: „Mama, počeo je rat“.

„Ja nisam verovala, mislila sam da je neka greška, lažna vest, govorila sam joj da to nije istina, da to treba proveriti. Međutim, ona je rekla da su joj preneli prijatelji da bombarduju Kijev. Posle toga gledali smo vesti, i videli da se stvarno dešava, u ono što nismo hteli verovati. Nas je uhvatila panika, kako sahraniti oca, kada padaju bombe. Čitav grad je u panici. Ulice su bile u strašnim čepovima, nije se moglo proći iz jednog dela kraja u drugi Kijeva. Oproštaj je praćen sirenama, i znacima uzbune“, ispričala je.

Dva dana posle sahrane je iz Kijeva odvela majku u vikendicu koja je u mirnijem predgrađu.

„Tu je bilo nas petoro i šest životinja. Imamo četiri psa i dve mačke. Tamo smo ostali nedelju dana, noću se budiš, gledaš telefon, novosti. Ujutru se probudiš, gledaš novosti, zoveš prijatelje, nerviraš se, ne možeš verovati da se to sve dešava, da to nije neki loš san. I sada se nalazimo u tom stanju“, ogorčena je Olena.

Nakon nedelju dana po nagovoru ćerke odlaze u zapadnu Ukrajinu jer tu imaju puno rođaka.

„Nekako je to psihološki lakše podnositi sve vesti i sve što se događa. Dugo nismo mogli da se odlučimo da odemo od svoje kuće, ali je ipak ključni događaj bio požar na atomskoj centrali u Energodaru kada su pucali tenkovima po nuklearnoj centrali. Ja sam tada pomislila: Jao, taj ludi čovek može svašta uraditi. Bolje je ipak da odemo iz Kijeva, protiv tog ludog oružja kao što su rakete, hemijsko, nuklearno oružje. Već nedelju dana smo ovde kod Lavova. Sunce sija, ljudi rade, život se nastavlja, s vremena na vreme pomisliš kao da je to neki strašan san, da nije istina da je rat oko nas, a onda shvatiš da to nije nikakav strašan san, već strašna realnost i strašna svakodnevica“, kazala je Olena.

Dodala je da je u kontaktu sa kolegama sa katedre, te da ih je tek nekoliko ostalo u Kijevu jer je većina otišla.

„Ja sam postala šefica katedre krajem prošle godine, to iskustvo mi je još kratko. Možemo širiti istinu u našim slovenskim zemljama, jer kod nas imamo bugarski, češki, srpski, hrvatski, slovenački jezik. Naši studenti i profesori mogu na tim jezicima pričati istinu svojim prijateljima, kolegama, novinarima, istinu o ratu. Moj prijatelj u Lavovu pomaže novinarima koji su došli, prevodi im, i tako pomaže. Andri Ljupka koja je i poznati ukrajinski pisac koji prevodi sa srpskog i hrvatskoj na ukrajinski, on mnogo piše o ratu za strane medije. Naši studenti, recimo, su bili zatečeni ovim ratom na različitim stipendijama. Imamo nekoliko naših studenata u Beogradu, Zagrebu, Bugarskoj, tako da oni na licu mesta, u tim zemljama mogu objašnjavati i pričati o tome šta se dešava u Ukrajini, kako je došlo do rata, šta znači za nas ovaj rat“, poručila je Olena.

Boris Varga, Svetlna Paramentić (Autonomija)