Predrag Koraksić Koraks nikada nije pripadao vlasti, niti je ikada pokušao da joj se dopadne. Rođen je pre 92 godine u Gornjem Milanovcu. Arhitekta po obrazovanju, a karikaturista po savesti, Koraks je decenijama bio jedan od retkih koji su političku moć u Srbiji crtali onakvom kakva jeste – ogoljenu, nasilnu i grotesknu.

Njegove karikature nisu bile komentar dnevne politike, već dugotrajan zapis o društvu koje pristaje na poniženje. Zbog toga su ga osporavali, etiketirali i potiskivali, ali nikada nisu uspeli da ga pripitome.

Čak i kada je bolest počela da mu oduzima sigurnost ruke, nije uspela da mu oduzme pravo na stav. U vremenu u kojem se ćutanje nagrađuje, a poslušnost prodaje kao vrlina, njegov odnos prema svetu ostao je isti: bez gorčine, ali bez iluzija, sa verom da umetnost ima smisla samo ako se ne povlači pred strahom.

Govoreći o opasnostima koje je prošao zajedno sa porodicom i o svom detinjstvu, koje je bilo teško, istakao je da se “nikada nije bojao ničega”, ali i da je zahvaljujući njima danas ostao dosledan svom stavu da će ostati dobar i da će crtati karikature uprkos svim pritiscima.

“Morate da tragate za onim što vam smeta, ta pokvarenost – to je moj posao. Ja sam ona vrana koja stoji gore na banderi i grakće stalno. Otprilike to je moj posao i moj život, gde god mi nešto zasmeta, ja moram odmah prvi da reagujem, nema čekanja. Dok je stvar vruća, ona je najefektnija. Karikatura je jedna poruka koja vrlo brzo nestaje, ona živi kao vodeni cvet –  ako se ne pojavi tog trenutka kad je najaktuelnija ona gubi na poruci, zato je najvažnije da kad se nešto ‘skuva’ u glavi, da se to odmah kaže”, rekao je on.

Mnoge karikaturiste zaposlio je dok je bio glavni karikaturista Večernjih novosti, a već ’60-ih godina je dobio poziv da radi u Americi. Nakon tog poziva koji je odbio, karikatura je dobila svoje mesto upravo zahvaljujući njemu ali tek 30 godina kasnije – šezdesetih ona se bavila “samo nemilim pojavama”, kako objašnjava Koraks.

“Za vreme Miloševića pojavili su se neki listovi, kao što su ‘Demokratija’ i ‘Demokratija danas’ za koje sam počeo da radim, odjedanput se meni otvorio taj prozor i ja sam video da ja to umem, da sam to čitav život živeo, a to je bila već neka sedamdeseta. Niko nije hteo time da se bavi sem mene, nije postojao na prostoru Jugoslavije karikaturista kao ja. Svi su ćutali ili su radili onako kako im se kaže, ja imam dokaz za to, može da se pogleda periodika čitava, da se pogledaju moje karikature, i da se vidi šta sam ja radio“, navodi.

Kako Koraks kaže, karikatura mora da ima i poruku i dušu, a svaki crtež, koji je sastavni deo nje, mora da ima elemente zbog kojih će svako moći da prepozna i poruku koju on nosi ali i autora koji neguje taj stil.

Prvu karikaturu nacrtao je sa 17 godina.

Kako je rekao, danas samo kada bi se promenili likovi na crtežima karikatura koje je crtao za vreme Miloševića, potpuno bi iste poruke bile.

Da je naš sagovornik neko, kaže: „Ako mogu da poživim toliko da sahranim ovaj režim.“

(N1, arhivska foto: Autonomija)