Goražde, grad-heroj, bio je proglašen “sigurnom zonom Ujedinjenih nacija”, ali je tokom rata u Bosni i Hercegovini bilo sve samo ne “sigurna zona”. U stalnim granatiranjima opsednutog grada ubijen je i veliki broj dece. Do dana današnjeg niko nije odgovarao za zločine nad decom, ni pred domaćim sudovima u regionu, niti pred Haškim tribunalom. Osuđeni su samo retki pojedinci za druga krivična dela.

Goražde je pod opsadom bivše Vojske Republike Srpske (VRS) bilo 1.336 dana. A prema podacima udruženja žrtava, tokom opsade je ubijeno oko 2.000 civila, od čega 148 dece. Napadi na Goražde bili su posebno intenzivirani pre 31 godine, u aprilu 1994, kada je za manje od mesec dana ubijeno 20 dece. 

Mirsada Čaušević je tada izgubila sina, koji je imao osam godina. “U 12:05 pala je granata. Ubila ih je sva tri. Moj sin je bio pogođen gelerom u srčanu arteriju…”, ispričala je ona ranije za BIRN.

Muamer Džananović iz Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva objavio je knjigu o zločinima nad decom u Goraždu tokom opsade. Kako je u tom istraživanju naveo, do proglašenja Goražda sigurnom zonom Rezolucijom 824 Saveta bezbednosti UN, u maju 1993, u tom gradu je ubijeno najmanje 56, a ranjeno najmanje 225 dece. Nakon dobijanja statusa sigurne zone, do kraja rata ubijena su 64 deteta, a ranjeno ih je najmanje 203. Džananović navodi da su ubijana deca svih uzrasta, od čega su 40 procenata činila deca predškolskog uzrasta. Više od 98 procenata ubijene dece je bilo bošnjačke nacionalnosti.

Zločinci umiru, a umiru i žrtve koje bi mogle da svedoče o zločinima

U Goraždu je podignut spomenik ubijenoj deci. Spomenik stoji, dece nema, a nema ni pravde za ubijene. Za zločine počinjene nad stanovništvom Sarajeva odgovarali su pojedini pripadnici Sarajevsko-romanijskog korpusa VRS po komandnoj odgovornosti. Za Goražde, međutim, niko na taj način nije odgovarao. Zločinci umiru, a umiru i žrtve koje bi mogle da svedoče o zločinima.

Dan sećanja na ubijenu decu Goražda obeležava se svakog 14. maja. Na taj datum 1992. godine počinjeno je prvo ubistvo dece. Tada su ispred zgrade ubijeni Mirsad Ćulov (15) i Selvira Suljović (16).

Četvorogodišnja Amila Žunić ubijena je 25. maja 1994. godine. Za njenu majku, spomenik ubijenoj deci je “mjesto smiraja svih njenih emocija, neizmjernog bola i samoće”.

„Amila je jedva čekala da krene u školu, bila je toliko znatiželjna i vesela. Znate kako je imala plavu kosu, kao ona djevojčica sa čokolade Seka. Lijepo moje dijete, nedužno… Pričala bih vam danima o njoj, a ubili su je na Dan mladosti. Sve ove godine teških iskušenja i gubitaka sam uspjela svladati. Ubili su mi jedino dijete, a ja sam hrabra, mogu doći ovdje, jer moramo pamtiti“, ispričala je majka ubijene djevojčice 2023. godine za portal Klix iz Sarajeva.

„Ja ne želim govoriti o djeci kao o broju, već kao o nekome koga trebamo da se sjećamo i razmišljamo o tome ko su ona bila, zašto su ubijena, ko im je još ubijen u porodici, kako su se zvali, kako su izgledali. Da pored njihovih porodica i srodnika i mi razmišljamo bar jednom u godini, o tome koliko bi godina danas imali, čime bi se bavili, kako bi izgledali, da li bi imali svoju djecu…”, ispričao je Muamer Džananović.

Heroji bitke za ranjenike

U Goražde, koje je pre rata rata imalo blizu 40 hiljada stanovnika, stiglo je i više od 50 hiljada izbeglica iz celog gornjeg Podrinja. Kroz goraždansku bolnicu za četiri godine rata prošlo je oko 4.500 ranjenih, a samo u prvoj godini, od početka napada na grad do novembra meseca, bolnica je primila 1.700 ranjenika.

Na spomen-ploči okačenoj na ulazu u Kantonalnu bolnicu u Goraždu, ispisana su imena zdravstvenih radnika, koji su u Goraždu poginuli radeći svoj posao. Pored ostalog, u ratnom paklu pokušavali su spasiti živote i ranjenoj deci. Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Udruženje BH novinari su snimili i dokumentarni film “Heroji bitke za ranjenike”, koji je posvećen patnjama građana Goražda tokom opsade.

Među imenima poginulih zdravstveih radnika je i ime doktorke Dušanke Vujasić, koja je nekoliko godina pre rata došla da radi kao stomatološkinja u Domu zdravlja. Iako je imala više prilika da izađe iz grada pod opsadom, ona nije želela da napusti Goražde. Ubijena je 27. aprila 1993. tokom granatiranja goraždanske bolnice, zajedno sa kolegom, takođe stomatologom, Hasanom Imamovićem. Ne treba napominjati da su se oni tokom rata najmanje bavili stomatološkim poslom. Radili su – naprosto – sve, u gradu kojem su bili odsečeni svi prilazi, a sa okolnih brda pucalo se i iživljavalo artiljerijom, snajperima… Kao zubarka, doktorica Dušanka asistirala je i u hirurškim zahvatima. A sve vreme rata, operacije i amputacije ekstremiteta rađene su bez anestetika i uz pomoć obične testere.

Pokojna doktorica Dušica, kako su je Goraždani zvali, u jednom intervjuu iz jula 1992. godine, objasnila je da je ostala u Goraždu “zbog pacijenata i ljudi iz ovog grada”. “Želela bih samo preživeti ovaj rat, da se vratim u Beograd, u Srbiju, i da kažem tamo istinu ljudima”, istakla je tada doktorica Dušica.

Poginula je 27. aprila 1993, u 37. godini života, od granata iz VBR-a, koje je VRS ispalila iz pravca Foče. Bila je u šestom mesecu trudnoće. Nije odmah izdahnula, ali kolege nisu uspele spasiti ni nju, ni bebu. Još jedno dete kao žrtva opsade Goražda…

“Kad god pogledam svoju ćerku, pomislim na tvoju majku”

Dušicin sin Slobodan, koji je imao sedam godina te 1992. godine, preživeo je rat u Beogradu, kod bake i dede. Tamo je otišao jer je deda, mamin otac, imao moždani udar. Slobodan je ispričao u filmu “Heroji bitke za ranjenike” da su jedno vreme svi zajedno bili u Beogradu i kada se videlo da je dedi bolje, Dušica i njen muž Zvonko su se vratili u Goražde, a sina su ostavili u Beogradu.

“Mene tada kada su ostavili, ostavili su me možda na mesec dana, jer tada je bilo neće biti rata, ma kakav rat i niko nije sumnjao da će to da traje četiri godine“, ispričao je Slobodan.

Jednom prilikom, posle rata, Slobodan je sreo ženu u Goraždu, koja je jako želela da ga upozna. Doktorica Dušica ju je tokom rata nagovorila da rodi dete. Rekla je Slobodanu da kad god pogleda svoju ćerku, pomisli na njegovu majku.

„I onda ti tako čuješ i pomisliš lepo je kada je neko iza tebe imao toliko uticaja na ljude. Neko za koga celo Goražde zna, neko koga svi toliko poštuju i onda ti je to podstrek u životu da kažeš: možda sam i ja takav”, kaže Slobodan.

Sin doktorice Vujasić se i sam bavi humanim poslom. Kao terapeut obučava roditelje dece koja imaju cerebralnu paralizu kako da im olakšaju život.

Dinko Gruhonjić (Autonomija, naslovna foto: Wikimedia)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”