Juče je tzv. predsednik Republike Srbima koji slave svetog Nikolu čestitao slavu.

Reklo bi se ništa čudno, od predsednika se to i očekuje. Da li je baš tako? Mi mislimo da nije. Zašto? Pa, zato što funkcija predsednika Republike nosi sa sobom izvesna ograničenja, a ta ograničenja proizilaze iz ustavnog određenja Srbije kao svetovne države.

Predsednik Republike nije, da se razumemo odmah na početku, predsednik Srba, iako bi neki voleli da je on baš to. On nije ni predsednik pravoslavaca, a nije ni predsednik vernika. On je predsednik građana Republike Srbije.

Činjenica da ti građani u svojim privatnim životima drže do ove ili one koncepcije spasa, do ovih ili onih običaja, potpuno je, za obavljanje predsedničke funkcije, irelevantna. Svi oni, kao građani republike, uživaju isti građanski status i svima njima, na osnovu tog statusa, pripadaju ista i jednaka prava. Iz toga proizilazi da se predsednik Republike prema svima njima mora odnositi jednako. Drugačije rečeno, on, sve dok je predsednik Republike, ne sme pokazivati versku pristranost. On mora biti ravnodušan prema verskim običajima pripadnika političke zajednice.

Na fotografiji koja nam je juče kolportirana iz Bisela te ravnodušnosti nema. Fotografija prikazuje tzv. predsednika Republike kako stoji ispred ikone i krsti se.

Pa, u čemu je problem? Pa, u tome što se predsednik Republike ne krsti. On ne nosi sa sobom, kad kreće na službeni put, ikone i slavski kolač, niti on te rekvizite naručuje preko službenika ambasade. On ne ide u crkvu, ne pali sveće, ne ljubi ruke popovima i ne klanja im se do poda. On ne unosi badnjak u zgradu predsedništva, niti u njemu obavlja verske rituale. On ne slavi slavu, jer, predsednik Republike nema slavu. Predsednik Republike ne polaže zakletvu držeći ruku na Miroslavljevom jevanđelju, jer je to bogoslužbeni dokument jedne posebne verske ustanove, on ne sedi na sednicama Arhijerejskog sabora i prilikom donošenja važnih državnih odluka ne trči u patrijaršiju da se konsultuje sa popovima, itd.

Sve gore navedeno predsednik Republike ne radi. Jer, ako radi, on više nije predsednik građana, on više nije funkcioner republike, niti mi treba da ga tretiramo kao takvog, kao predsednika.

Postoji još jedan problem, a on se tiče odsustva reakcije političkih aktera na ovakvo ponašanje tzv. predsednika. To nas odsustvo reakcije navodi na sumoran zaključak da će se i oni, kada se jednom domognu pozicije predsednika države, ponašati na isti ili sličan način.

Na kraju još i ovo: činjenica da je sveti Nikola slava Aleksandra Vučića ne daje ovome za pravo da cima predsednika Republike, da ga zlorabi, da se preko njega obraća Srbima i vrši invaziju na njihovu privatnost. Da li privatna osoba Aleksandar Vučić slavi slavu i koju, to nikoga ne interesuje. Ono što nas treba da interesuje je da predsednik Republike svoju funkciju obavlja u skladu sa ustavom, a ne u skladu sa tradicijom i verskim običajima jedne posebne etnoreligijske zajednice. Pa makar ona u Srbiji bila i najbrojnija.

(Autonomija/karikatura: STUPS)