Skip to main content

VID MAJORSKI: Šansu treba dati kulturi, a ne srpstvu

Izdvajamo 01. окт 2024.
3 min čitanja

"Neprihvatljivo svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta"

Nije jasno na osnovu čega je Nikola Selaković postao ministar kulture. U kulturi je potpuno nepoznat, što se za oblast državne uprave već ne bi moglo reći, budući da u ovoj oblasti migrira sa jedne ministarske pozicije na drugu. Trenutno lociran na poziciji ministra kulture, Selaković je rešen da učini nešto za Srbe, Srbiju i srpsku kulturu. Za ćirilicu. Za žive i za mrtve.

Ne pominjem mrtve slučajno. Srpska kultura je, kao što je poznato, najživlja spona sa mrtvima. Važni su, naravno, i oni još nerođeni, ali ne toliko kao mrtvi. Razlozi manje važnosti budućih pokolenja su, pre svega, spoznajni. Neka buduća pokolenja mogu ministrov stav o ćirilici kao matičnom pismu Srba oceniti kao kulturni primitivizam i glupost, i sa ponosom isticati da su Srbi superiorni, na primer, Englezima, Francuzima i Amerikancima, jer imaju dva pisma.

Buduće generacije mogu skandaloznim smatrati i ministrov retorički upit: Ako mi kao država ne stanemo iza ćirilice, ko će? Pa, građani, ministre. Građani! Ništa tako snažno i efikasno ne brani ćirilicu, kao sloboda građana da pišu pismom po svom izboru. Zadatak ministarstva – odnosno države – nije da određuje pismo kojim će građani pisati, već da štiti pravo građana da izaberu pismo – a zašto ne i oba pisma! – na kojima će komunicirati, kako jedni sa drugim, tako i sa državnim organima.

Problem sa budućim pokolenjima je i tome što su ona ideološki neprofilisana. Za razliku od Selakovića, buduće generacije Srba mogu biti snažno privržene liberalnim idejama i ironizirati ministrove reči da država ima pravo da otkupljuje samo ćirilična izdanja. Mali problem je u tome što država nema svoj novac, pošto je novac kojim za javne biblioteke otkupljuje knjige otet, preko poreza, od nas građana. Ja mogu svoj novac da trošim kako hoću, dakle i za kupovinu knjiga štampanih isključivo na ćirilici, ali država nema to pravo. Ministarstvo kulture, ukoliko želi da funkcioniše kao građanski servis, mora biti indiferentno prema pismu.

A država u Srbiji baš to ne želi. Kada je reč o brizi države, ono srpsko, kaže Selaković, mora imati primat. Stvarno? Vratimo se, opet, nesretnoj ćirilici. Za razliku od ministra koji smatra da je ćirilica srpsko pismo, ja – i ne samo ja – ne delim to smatranje. Služim se ćirilicom i držim da ćirilica pripada meni, jednako kao i Selakoviću, uprkos tome što nas dvojica ne pripadamo istoj naciji. Uostalom nije li profesor Ranko Bugarski govorio da pismo pripada jeziku, a ne naciji a da jezik pripada svima onima koji ga govore, nezavisno od njihove nacionalnosti.

Ne bih se osvrtao na Selakovića da nije najavio izradu nacionalne kulturne strategije. Sudeći po nekim njegovim stavovima iznetim u intervjuu Novostima, kulturi se ne piše ništa dobro. Ako ministar već želi da učestvuje u kreiranju kulturne strategije bilo bi dobro da se najpre upozna sa preporukama za novu kulturnu politiku, koju je prošle godine izradio Helsinški odbor za ljudska prava. U tom dokumentu se ističe da su kulture otvorene, dinamične i heterogene strukture, sačinjene od međukulturnih uticaja i pozajmica iz drugih kultura; da je neprihvatljivo svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta; da svaka generacija ima, ne samo pravo da tradiciju iznova tumači i vrednuje, nego i da je napusti i zaboravi, kao i da započne stvaranje nove. Odbor u preporukama insistira na kulturnoj saradnji i sadejstvu sa svim susedima Srbije i to je insistiranje, imajući u vidu krvavo razaranje Jugoslavije, sasvim razumljivo. Konfliktni odnosi su proizvod politike, a ne urođene mržnje, civilizacijskih razlika i nespojivih kultura.

Priređujući publikaciju Za novu kulturnu politiku Helsinški odbor je javnosti ponudio veoma interesantno i uzbudljivo štivo. To štivo bi moglo biti od koristi svima onima koji razmišljaju o izradi nove kulturne strategije. Nadam se da će predusretljivi ljudi iz Odbora uputiti na adresu Selakovićevog ministarstva jedan primerak svoje publikacije. Šansu treba dati kulturi, ne srpstvu.

(Autonomija/foto: Pixabay)