Koliko juče, Miloš Vučević se u Vršcu, na obeležavanju godišnjice stranke, pohvalio zaslugama naprednjaka. Po njegovim rečima, naprednjaci su probudili Srbiju i vratili joj dostojanstvo. Pored toga, vratili su Srbiju narodu, što je, ako sam dobro razumeo, zasluga koju bi trebalo uklesati u mermer. 

Narod je, da to kažemo odmah na početku, malo komplikovanija stvar. Kada Vučević kaže da su naprednjaci vratili Srbiju narodu, odmah se postavlja pitanje kom to i kakvom narodu. 

Postoje, krajnje pojednostavljeno, dva koncepta naroda: u prvom se narod apostrofira kao etnos, u drugom kao demos. U prvom je naglasak na poreklu, tradiciji jeziku, veri i, kako vidimo u poslednje vreme, na pismu; u drugom je reč o političkom narodu, čiji članovi poseduje jednaka prava, neovisno o njihovom etničkom poreklu, polu, veri, itd. Šta je narod i njegova volja, to se u slučaju demosa nikad ne zna unapred. Za konstituisanje demosa važne su institucije i procedure, a ne pretpolitičke atribucije tipa jezika, porekla, običaja, vere… 

Kada, dakle, Vučević kaže da su naprednjaci Srbiju vratili svom narodu, on pod narodom ne misli na demos, nego na etnos. Problem je, međutim, u tome što Vučević ne govori istinu. Jer, Srbija je Srbima vraćena 2006. godine, kada je usvojen ustav u kome piše da je Srbija država srpskog naroda. Naprednjaci nisu mogli da Srbima vrate Srbiju iz prostog razloga što te 2006. godine još uvek nisu postojali. Osnovani su tek dve godine kasnije. 

Pojedincima ne može biti svejedno o kakvom je narodu reč, jer od toga zavise njihova temeljna politička dobra. Od toga, napokon, zavisi i to hoćemo li prednost dati teritoriji, odnosno veličini države ili kvalitetu njenih institucija. Kada se prednost da veličini države, onda je jedna od posledica takvog izbora degradacija i propast naroda. Na degradaciji naroda rastu izopačeni režimi, režimi koji razaraju vrline, podstiču nepravdu, utemeljuju uzurpaciju i vladavinu predaju u ruke jednom čoveku. Vučević i ekipa  nas ubeđuju da je taj jedan najbolji, najpametniji, najvredniji, najhrabriji, najneumorniji.

„Zasluga“ naprednjaka nije,dakle, u tome što su Srbiju vratili Srbima, nego u tome što su  Srbiju isporučili samodršcu, demagoški nas ubedjujući da je to u najboljem interesu „našeg naroda“.  

(Autonomija, foto: Beta)