Izazov je probati gotovo nemoguće: govoriti ili pisati racionalno o poslednjem zločinu čije su žrtve ljudi – njih četrnaest građanki i građana Srbije.

Ima opravdanja upotrebiti reč „zločin“ u strogo pravnom smislu reči. Jer, za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu najmanje što se može reći jeste da je posledica zločinačkog, kriminalnog nemara.

Na novosadsku tragediju vlast je reagovala kao na sve ranije smrti građana o čijoj bezbednosti je dužna da se stara – ritualnim neuverljivim saučešćem i obećanjem da će „odgovorni“ biti kažnjeni. Svi „odgovorni“ izuzev njih – na vlasti.

Međutim, ova tragedija daje manje mogućnosti za manipulativno izbegavanje pravne, političke i moralne odgovornosti vlasti od onih ranijih. Nije bilo elementarne nepogode koja je „pomogla“ da se za posledice ne pozovu na odgovornost tadašnji gradonačelnik Beograda i predsednik opštine Obrenovac. Nije bilo rizičnog prevoza helikopterom kad je odgovornost sa dvojice tadašnjih i sadašnjih ministara bezočno prenesena na poginulog pilota. Nije ovo masakr počinjen pucnjevima u školi i u mladenovačkim selima. Tada se javnost pobunila zbog neadekvatne reakcije režima na ove nesreće.

Srušio se deo zgrade usred sunčanog i mirnog dana, bez vetra ili zemljotresa. Ali ne iz čista mira, nego posle rekonstrukcije i dva svečana otvaranja punih samohvale najviših državnih, pokrajinskih i gradskih zvaničnika. Zato se pitanje odgovornosti ovog puta neposredno postavilo nosiocima vlasti. Priroda događaja, rušenje nadstrešnice zgrade koja je stajala 60 godina, a obrušila se brzo posle obnove, bila je ta koja je uperila prst u državne vlasti.

Ta vlast, u prvim satima posle tragedije oličena u Goranu Vesiću, ministru i Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike, posle formalnih izraza žaljenja, odmah je krenula da dizajnira obrise postupaka za ispitivanje odgovornosti, iako ne bi smela da ima išta sa tim.

Predsednik Republike je , očigledno u nastojanju da usmeri istragu, izneo kao svoje neposredno saznanje – koje on ne može imati, izuzev da je mesecima prolazio pored železničke stranice u Novom Sadu – da nadstrešnica nije bila rekonstruisana. Ponovio je reči ministra Vesića, kao sopstveno uverenje. Ubrzo su počele da se pojavljuju suprotne tvrdnje, uključujući i dokumente objavljene na internetu. Ovde valja podvući da ispitivanju krivične odgovornosti ima mesta u oba slučaja, i ako je bilo i ako nije bilo rekonstrukcije. Jedino, a to je važno, potencijalni okrivljeni ne bi bili isti.

Druga, nimalo diskretna „instrukcija“ predsednika, bila je da nadležni organi treba da ispitaju krivičnu odgovornost projektanata, izvođača, nadzornih građevinskih organa, a da tek potom na dnevni red dolazi pitanje političke odgovornosti. Goran Vesić na prvo direktno pitanje o podnošenju ostavke – nije odgovorio.

Uzgred je predsednik pomenuo tužilaštvo u Novom Sadu.

Ono o čemu nije rekao ništa i u čemu se u javnosti, zabavljenoj pitanjem nije-jeste bilo rekonstrukcije, ne govori mnogo, odnosi se na predmet koji bi predsednik, kao diplomirani pravnik mogao poznavati bolje nego građevinske radove. Šta je pravni osnov rekonstrukcije? Kako glasi sadržina osnovnog ugovora o izradi celog posla? Ko je investitor – država, železnica, pokrajina, grad Novi Sad? Ko je izvođač, a ko su podizvođači, kako su birani i u kom postupku? Kako glase odredbe o eventualnim ograničenjima odgovornosti za štetu? Koji standardi gradnje su ugovoreni? Čije pravo je merodavno – srpsko, kinesko ili neko treće? Ko je ovlašćen za nadzor? Kakva je uloga srpskih građevinskih inspektora? Od odgovora na ova i druga pitanja, zavisi to da li je nadležno Tužilaštvo za organizovani kriminal ili Više javno tužilaštvo u Novom Sadu. Iz Višeg javnog tužilaštva obavešteni smo da je saslušano preko 20 lica. O ugovoru kao osnovu posla rekonstrukcije stanične zgrade i izgradnje pruge ništa nije rečeno. Da li je on tajna i za javnog tužioca?

Šta je sa ostacima nadstrešnice? Da li su ostali tamo gde su pali, ili su negde odneti? Ako jesu – kuda? Ako jesu – ko je naložio raščišćavanje? Umesto što slušamo funkcionere, zaslužili smo najzad da čujemo nadležne – glavnog javnog tužioca Višeg tužilaštva i načelnika novosadske policije. Oni su nadležni za obezbeđenje dokaza i za preduzimanje prvih predistražnih radnji, a ne Vučić i Dačić.

Pitanja političke i moralne odgovornosti, međutim, jesu legitimna upravo za političare. Na protestu u Beogradu, 2. novembra, zatražena je ostavka Gorana Vesića. Taj zahtev je prenisko postavljen. Njegova ostavka nije promenila ništa. Način na koji je data i ograde koje su postavljene, samo su nova dodatna manipulacija režima.

Jer Vesić je sluga, a ne arhitekta najnovijeg društvenog poretka Srbije. Aleksandar Vučić je ključna figura u poduhvatu formatiranja društva u Srbiji na niskim ljudskim porivima – pre svih na pohlepi i neznanju. Kriterijumi za povlašćen društveni položaj su odanost i ulizištvo. Ko ima diplomu, a nema znanja biće predsednik Vlade, ministar, ma šta poželi. A ako je uz to pohlepan/pohlepna, biće koruptivan i predmet malih i velikih ucena. A mi, građanke i građani tako formatiranog društva nismo našli način da se odupremo ovakvom poretku stvari.

I sad, kad smo na ulicama Beograda zato što osećamo da moramo da se pobunimo, kad su tu naša deca i unuci koji kipte od gneva, predsednik Vlade Srbije ležerno iz Šangaja ima da poruči tek toliko – mi građanke i građani Srbije, mi smo „svetina“, koja po visokom mišljenju predsednice Narodne skupštine „žali“ što nije bilo više žrtava. Takav je, dakle modus operandi u odbrani od nužne političke i od ljudske odgovornosti. Ostavka se ne podnosi „svetini“ niti političkim maroderima koje vidi A. Brnabić iz svoje skučene ulizičke vizure. Razume se, naredna reakcija će biti da su to rekli zato što opozicija hoće da sruši (izvrši atentat; obori; svrgne…) predsednika Vučića. Takav besprizorni govor svojstven je onima koji se jednom rukom drže za Vučićev dvor da ne bi skliznuli u polusvet iz koga ih je sam „vrhovni“ uzdigao ne libeći se da im u lice kaže da njih, takve kakvi su, niko ne bi birao. Onima koji vide samo sebe, ne znajući ni šta je empatija ni šta je običan ljudski govor, a šta režanje.

Znam da niko iz SNS-a ni zbog čega nije dao ostavku, izuzev ako ju predsednik nije zatražio.

Ali, ma kako nemoguće izgledalo dobiti Vučićevu ostavku, vreme je da razumemo da danas živimo u stanju nužne odbrane.

„Budimo realni, zahtevajmo nemoguće!“ – bio je slogan studentskih demonstracija u Francuskoj 1968. Dobili su, makar privremeno, to nemoguće.

Na brojnim protestima u Srbiji građani su tražili poštovanje ustava i zakona, tražili su i ostavku predsednika. Do sada nije uspelo. Upornost i brojnost umeju da budu jači od samovolje.

Ko misli da može sve i da sme sve, odgovara za sve. Zato je prvi u redu za ostavku predsednik Republike. Ne sme biti nemoguće, ostavka ne sme biti najskuplja srpska reč.

Do sad je preskupo plaćena. Moneta je krv nevinih.

(Peščanik, foto: N1)