Taman pomislimo da je u ovdašnjoj političkoj areni već sve viđeno – od tenkova na ulicama, preko sumanuto krvožednih ratova i zločina, zbacivanja Miloševića koji izgubi izbore, ali odluči da o(p)stane, atentata na premijera, izneveravanja demokratije od strane demokrata, vraćanja uvek istog patrijarhalno autoritarnog, kula, gradova, besprizorne korupcije – do sad već večnog kokodakanja mračnjaka po đavoljim zakucima TV studija. A onda shvatimo da ipak nije.

Tomislav Lovreković, jedan od čuvara totemovog lika i dela, bacio je živu kokošku na Mariniku Tepić dok je govorila o vezama klana Belivuk sa klanom SNS-a.

Time je u Srbiji uspostavljen prapočetak zabave, takoreći žurke, poznate pod nazivom hen party. Doduše, tamo gde ova institucija već ima tradiciju (začudo, u ovde uglavnom omraženom anglo-američkom delu sveta), ona igra ulogu tzv. devojačke večeri, zabave koju organizuju neveste uoči venčanja.

U Srbiji je, međutim, kokošja zabava – baš kao i sve drugo – uspostavljena u slavu vladarskog totema, uključiv i familiju. Za razliku od izvorne, balkanska pravila nalažu da zabavu organizuju oni koji izgledaju kao muškarci. No, ne može ni svaki koji odaje takav utisak baš da je organizuje. Samo onaj ko se kvalifikovao ili je napredni (advanced) kandidat totemizma.

Hen party ovde ne služi slavljenju zajednice žene i muškarca. Ova zabava je, doduše takođe, pripremna. Njome se podgreva predizborna atmosfera, kuje se i čeliči izborni endorfin. Njome se slave ne samo prošle, već naročito buduće sigurne izborne pobede, simfonija totema i poklonika kulta, bez posrednika. Totema kao neprirodne sile nad sad već gotovo prirodnom zajednicom, koja je potisnula ljudsko društvo.

Na izvornoj hen party igraju se brojne društvene igre, uspostavljeni su i principi koji se poštuju. Mesto zabave se bira dogovorom, svejedno da li je napolju ili u zatvorenom prostoru, važno je da bude prijatno; pozivaju se drugarice buduće neveste; zabava ne treba da bude stresna.

U Srbiji, mesto zabave je svuda gde je totem kročio ili će kročiti, ili bar ima izgleda da će ga jednom pohoditi. Nije bitno da bude prijatno: sve opcije su otvorene. Tunel, građevinska dizalica, autoput, mesna zajednica, bolnica, fabrika. Ugodnost mesta zamenjuje svečano otvaranje. Ne smeta da otvaranje istog mesta bude izvršeno višekratno – staviše, poželjno je.

Publika, za razliku od izvorne hen party nije samo ženska. Zapravo, o rodnoj pripadnosti se ne pravi pitanje. Svi ti barjaktari, vikari, sendvičari moraju biti dobra grla. Ništa više.

Izvorna hen party je uvek pro, za zajednicu, u njeno ime. Osobeni ovdašnji hen party naročito napreduje kao contra, a tradicija je začeta još devedesetih, kontra-mitingom. Oko mesta na kojima se obraćaju opozicionari, redovno se svija čelični obruč totemskih čuvara. Tada oni, kao da su na svojoj kokošjoj zabavi, organizuju igrice.

Bilo da je u pitanju kokošja žurka ili kontra-njoj, igrice su oskudne. Ne insistira se na njihovoj inovativnosti, za razliku od izvorne hen party.

Uglavnom se sastoje u zaglušivanju opozicionog, buntovnog ili običnog glasa nezadovoljstva.

Sâmo zaglušivanje, prema kriterijumu prigušivača, delimo u nekoliko grupa:

–turbo-folk zavijanje, čiji je rasni predstavnik Autoput, autoput, sija mesec žut…;

–Simin megafon, uz emisiju neartikulisanih tlapnji;

–decentno književno veče promocije Vesićeve poeme o tome zašto (i kako) svojom razornom ljubavlju uništava Beograd, uz nenadvisivi vrskajući falset autora lično;

–domaće (za sad) životinje, poželjno, uznemirene, sa akcentom na kokošku koje branilac totema baca na opozicionarku.

Za razliku od izvorne hen zabave, ova naša treba da bude što stresnija. Ovo svojstvo se naročito postiže takozvanom zamenom teza, zapravo poturanjem laži za istinu. Mafija je zapravo đavolji kôt opozicije, koja eto već 9 godina ne ume da pobedi vlast, ali ume da sačuva mafiju koja vlasti pomaže da ukroti birače i pobedi. Trenutno su Autoput, Simin megafon, Vesićeve poeme, Tomislavljeva kokoška dolozna oruđa vlasti. Što toj neće smetati da u budućnosti zameni teze, pa proglasi društvo za zaštitu životinja nadležnim za pevača, Simu, Vesića i Tomislava. Ako iko od njih ikad i ičim nehotice stupi na totemovu senku ili, nedajbože, put.

A mi, publika? Povlačimo skute, krijemo se u senkama sumračnih sokaka, sklanjamo pogled. Ne shvatamo da smo mi nadležni – ne za Simu i dr. – za totema lično. Ako ima ličnost ili tek njenu varku.

Organizovaće oni i dalje kokošje žurke, ne treba o tome imati ikakve dileme. Dogod sebi dozvoljavamo da na njihovim žurkama budemo kokoške. Ona koja je bačena na Mariniku je tek simbol – nas nesolidarnih, ćutljivih, prepadnutih. Mi smo one stvarne. Sve dok ne stresemo perje i ne progovorimo običnim ljudskim glasovima.

(Peščanik)