Mnogo se raspravljalo o tome zašto je Aleksandar Vučić odlučio da se po drugi put raspišu vanredni izbori u Srbiji. I onda i sada nisu bili ispunjeni propisani uslovi za vanredne parlamentarne izbore. Pre dve godine nije pala vlada, odnosno izgubila većinu u parlamentu, nego su izbori raspisani zato da bi Aleksandar Vučić preuzeo mesto predsednika vlade, jer je on praktično već bio koncentrisao svu vlast u svojim rukama. Prisetimo se da je Ivica Dačić ponudio Vučiću da preuzme vladu (da „promene mesta“), kako bi se izbegli nepotrebni vanredni izbori. I onda se tvrdilo da vlada radi odlično, a i sada premijer Vučić i predsednik Nikolić tvrde da ova, Vučićeva vlada, odlično obavlja svoje poslove. Zato nikako ne bi trebalo tehnički proizvesti uslove za vanredne izbore tako što bi Vučić podneo ostavku na mesto predsednika vlade.
Pošto se Vučić najmanje šest meseci premišljao da li da raspiše vanredne izbore, a novinari smarali javnost zapitkujući o tome njega, a i njegove saradnike, koji su svaki put revnosno odgovarali da o tome isključivo odlučuje Vučić. Nikakve rasprave o tome nije bilo u stranci, a još manje se vodila javna debata. U nekim momentima Vučić je vanredne izbore prikazivao „kao moguće“, kao da to zavisi od nekih objektivnih razloga, da bi se ispostavilo da je to njegova lična volja, za šta se čak nije potrudio da navede konkretne i iole racionalne i ubedljive razloge. Ispostavilo se da on hoće da produži svoju vlast još četiri godine (sada mu se upravo završava četvorogodišnji mandat vladavine nad Srbijom) i da „povuče“ kampanju na lokalnim i pokrajinskim izborima, čiji rok je na proleće ove godine. Cilj je da on i njegova stranka preuzmu vlast na svim nivoima odlučivanja, što u demokratijama ne bi trebalo da je slučaj, jer je to totalitarni princip. Zato se u demokratskim zemljama izbori na različitim nivoima ne spajaju. Pritom, ovom prilikom neću otvoriti temu o uslovima za poštene i fer izbore, što će više nego očigledno biti glavni problem ovih vanrednih izbora.
Ako stvari stoje tako, postavlja se pitanje šta je tema ovih izbora? Prošli put je Vučić igrao na kartu borbe protiv tajkuna i korupcije i obećavao reforme koje nije detaljnije objašnjavao, nego je o njima više govorio u smislu „promena“ i „budućnosti u koju verujemo“. Dejan Ilić je ovde već ukazao da će ovi izbori izgledati kao da se bira predsednik države, odnosno inokosni organ, kao da nije reč o izborima „na kojima treba izabrati više hiljada osoba u lokalne, pokrajinsku i republičku skupštinu”, već da Vučić ove izbore shvata kao da se sam bori protiv svih. Otišla bih korak dalje i konstatovala da se Vučić ponaša kao da u Srbiji više ne postoji predstavnička demokratija koja podrazumeva zastupanje različitih društvenih interesa i ideologija. Umesto izbora za predstavnička tela na svim nivoima, po svemu sudeći će se iza izborne fasade odigrati neskriveni plebiscit o jednom čoveku – Aleksandru Vučiću. Kako je Jirgen Habermas u svojim delima upozoravao, izbori se ne smeju skriveno ili neskriveno pretvarati u plebiscit o jednom čoveku-vladaru. I to o vladaru koji je već belodano uspostavio svoju neograničenu moć, revnosno i danonoćno radeći na uništavanju svih kontrolnih mehanizama i institucija.
A upravo se to dešava. Ovog puta nećemo imati izbore, već plebiscit o Vučiću, koji nam je svojim ponašanjem i ličnom propagandom nametnuo da se na ovim “izborima” izjašnjavamo o autoritarnom vladaru koji sve zna najbolje, o svemu sam odlučuje i koji je nametnuo privilegije i finansijske interese jedne grupe ljudi oko njega privatizovanjem svih državnih i javnih ustanova.
Ako je ova konstatacija tačna, to znači da je tema ovih izbora za i protiv Vučića. Džaba je onda pričati o nekakvim programima kad su izbori za parlament (i odbornike) samo pokriće za plebiscit koji treba da potvrdi da je vođa “dobro radio”. S time moramo biti načisto i iz toga treba izvući ponašanje opozicije i svih građana koji neće ovakvu vlast. Najvažnije su dve stvari. Treba motivisati građane da shvate situaciju i izađu na birališta kako bi glasali protiv autoritarnog režima Aleksandra Vučića koji se nameračio da plebiscitom dokrajči parlamentarnu demokratiju u Srbiji. I drugo, u takvoj situaciji opozicione stranke (u koje SRS ne računam; ona nikada nije bila opozicija autoritarnoj vlasti) ne bi trebalo da se uzajamno napadaju kako to neke čine. Što nikako ne znači da svaka od njih ne treba da vodi sopstvenu kampanju i afirmiše sopstvene ideje, s time da i bez “ujedinjavanja” bude svesna da postoji i zajednički cilj: da opozicija u ukupnom zbiru dobije što veći broj mandata kako bi se autoritarnim pretenzijama stalo na put.
Dobro bi bilo da sve stranke koje spadaju u “demokratsku opoziciju” (koje ne koriste izbore radi ukidanja demokratskih sloboda) sarađuju oko opštih i zajedničkih pitanja (uslova i kontrole izbora). Bilo bi veoma dobro da sve pređu cenzus i naprave što bolji rezultat tako što će se boriti za glasove građana, a ne jedna protiv druge. Kao zajednički rezultat tu vidim gubitak parlamentarne većine koju Vučić sada ima, što bi i on, s obzirom da je sam sebe stavio u situaciju “za i protiv”, morao razumeti kao lični poraz.
(Peščanik)