Protest Srbija protiv nasilja targetovao je dva Vučiću neophodna visoka funkcionera, možda je bolje reći njegova dva glavna pajtosa: Gašića i Vulina. Prvi je ministar policije, a drugi šef BIA. Pošto su njegovi najrođeniji, a dokaza ima mnogo da ni jedan ni drugi svoje funkcije ne vrše na dobrobit države i društva, nego su naprosto dobri Vučiću – ispravan je zahtev da oni podnesu ostavke kao jedan od uslova protesta Srbija protiv nasilja. Kada sam već kod najpoverljivijih ljudi (poslušništvo se podrazumeva) podsećam i na trećeg drugara tog ranga – Nebojšu Stefanovića, bivšeg ministra policije, koji je morao da bude privremeno sklonjen zbog afere Krušik i tate koji je imao hobi da prodaje oružje. Sada se ne zna gde je, sklanjan je polako, prvo je postao ministar odbrane, a sada se ne zna šta tačno radi. Možda prosto uživa u životu.

Koliko su Vučiću dvojica čija se smena traži važni potvrđuje i to što su zamenili mesta, kao da nema nikog trećeg. I Vulin se ućutao, ali on po difoltu mora biti tajanstven. Postavljen je da kontrira Amerikancima, jer se zna da je u Putinovoj službi (podsećam na špijuniranje ruskih disidenata koji su držali skup u Beogradu, sa koga je Vulin poslao snimke pravo Putinu). I bilo je krajnje vreme da malo ućuti, jer je bio zadužen da se svađa sa susedima, naročito sa Hrvatskom. Sa njom Srbija nema nikakvih sporova, ali Vučić preko svog glasnogovornika želi da pokaže da mržnja nije nestala. Sam kaže da bi možda nekog i dao, ali ovu dvojicu neće dati nikada.

Počela sam s njima zato što ne mogu da odolim a da ne primetim koliko su ti „nedajući“ ljudi glupi i naivni. Pošto treba pokazati kako je Gašić odličan ministar policije dato mu je da reši najteži slučaj – ubistvo Olivera Ivanovića januara 2018, dakle pre pet godina. Mnogi od nas znaju ko je ubio Olivera Ivanovića, kao što znamo ko je dao nalog da se ubiju Slavko Ćuruvija ili Ivan Stambolić, i još neki, ali naš sud te slučajeve nikada neće verodostojno presuditi. Tako i sada nikakvog uspeha nije bilo u pogledu imenovanja ubice Olivera Ivanovića. Ja sam posle ubistva Olivera Ivanovića napisala tekst za Peščanik i implicirala nalogodavca, a zatim je godinama sud u Prištini vazda nešto radio bez uspeha, što se i moglo očekivati. Slučaj je dat prištinskom sudu zato što je Oliver Ivanović živeo na Kosovu, a Srbija se pravila nevešta.

Ali naš genije je sada odlučio da digne ugled Gašiću kao vrsnom ministru policije pored koga ni ptica ne može da proleti a da on to ne zna. Tako je Gašić na sednici Skupštine rekao da sada znamo ko je ubio Olivera Ivanovića. Da scena bude tragikomičnija, on nije rekao dugo čekano ime ubice, koje oni kao znaju (pa naravno da oduvek znaju!), nego je nesmotreno (a kako bi drugačije) rekao da je taj neizgovorenog imena pobegao ni manje ni više nego u Nemačku! A Nemačka odande neće da ga isporuči! Samo da se dosetio da kaže da je ubica pobegao u Džibuti, ali ne, pobegao je pravo u Nemačku! Nemci su naravno odmah opovrgli da je taj, sada poznati ubica, u Nemačkoj i dodali da njegovu ekstradiciju nikad niko nije tražio. I dok si rekao keks ugasila se ministarska slava Gašićeva. Laž je brzinom munje pala u vodu.

U uzdizanju sopstvenih kvaliteta, vrednog i mukotrpnog rada na najtežem slučaju, kao dokaz sopstvenog trudbeništva Gašić je u Skupštinu doneo jednu zaista napadno ogromnu knjigu (valjda) ukoričenih papira, nikad deblju nisam videla, i još jednu tanju kao dokaz one debele. Ta ogromna je trebalo da pokaže koliko se na tom slučaju predano radilo, pet godina iz minuta u minut, od papira do papira. I eto, trud se isplatio: zna policija ko je ubica, doduše tajnog imena, doduše u Nemačkoj u kojoj nije. Slučaj je zatvoren, a sumnje su ostale. Njima bi poverovala samo moja (pokojna) baba Desa. Ona je, bog da joj dušu prosti, u sve verovala. I na litije je redovno išla, pa bi verovatno i danas pošla mostom svesrpskog ujedinjenja Vuka Jeremića koji vodi pravac u svetlu budućnost Srbije. Kada je već smislio ovako koristan most, kad se već toliko potrudio, ne bi bilo zgoreg da Jeremić pomogne i Gašiću da premosti ovaj paceraj sa Nemačkom.

(Peščanik, foto: Medija centar)