Miting Aleksandra Vučića je zaista bio samo prebrojavanje. Baš tako, da pokaže da on može da skupi više ljudi nego opozicija. To je bio pravi kontramiting i kao da sam ga čula kako kaže: e sad će da vide da ja mogu daleko više ljudi da dovedem, mnogo više od te njihove šačice. U to niko nije ni sumnjao znajući na koji način on okuplja mase, većinom pod pritiskom i ucenama i to bukvalno iz cele Srbije (po kvotama za svako mesto, školu, preduzeće, opštinu, bolnicu itd), a zatim iz Republike Srpske, Makedonije, Crne Gore, ama odasvud gde se nađe neka srpska glava. Kada vidi šta je on sve dovukao, a dovoljno je bilo proći pored Skupštine i Pionirskog parka, svakom normalnom čoveku se smrkne pred očima.

A šta je sve pripremljeno? Neviđeno mnogo stvarčica. Prevoz i osoblje iz organizacije skupa, muvao se tu ogroman broj šofera. Sve se to moglo pretpostaviti, ali kad vidiš, ipak se zgraneš. Posle se saznalo da su autobuse u velikom broju dali Albanci, odnosno omrznuti Kurti. Od šale su vickasti ljudi napravili sliku kako se Vučić i Kurti ljube u usta, pa Vučić kaže Kurtiju: hvala ti za autobuse, a Kurti njemu: pa hvala ti za Kosovo. Ima još. Bili su montirani klozeti, štandovi sa hranom i pićem na svakom koraku, na čemu je radila impresivna gomila ljudi koja je sve to postavljala, donosila i odnosila, svi uniformisani u njegove majice. Dovučeno je i ogromno ozvučenje, kao za Rolling Stonese, i specijalno osvetljenje. Kad se sabere sve što sam nabrojala, onako odokativno, pukli smo brat bratu na desetine miliona.

Apsolutno ni za šta su bačene ogromne pare. Za Vučićevo hirovito prebrojavanje! Mora da su to primetili i oni jadni ljudi koji su se ceo dan, a zatim i noć vukli po autobusima, kisnuli satima, a on ništa specijalno nije rekao, pa se učesnik ili gledalac mogao pitati: što nas je vukao ovamo, mogao je to sve kod Marića da nam kaže. Nije pokazao ni neku energiju, dobro raspoloženje; bilo je to umorno otaljavanje. Pritom je njegov govor bio kratak, a pre njega su govorili neki komšijski gnjavatori. Ni minut ćutanja za žrtve masovnih ubistava na početku skupa nije sasvim uspeo.

Ipak, u svom govoru je s priličnom mržnjom pomenuo opoziciju koja je politizovala i iskoristila tragediju, pa je „preko usta“ pozvao na razgovor, što niko i sa malo dostojanstva ne može da prihvati. Više je to bilo rečeno tek da ne ostane u vazduhu njegova neskrivena mržnja. Da, rekao je i to da su građani koji šetaju njemu okej, njih kao i voli, ali organizatori šetnji ne treba ni da sanjaju nekakve prelazne vlade. Vlast se (ne)menja samo na (njegovim) izborima. Uzgred budi rečeno, meni su oduvek te priče o „prelaznoj vladi“ bile neprihvatljive, sem jednom, posle 5. oktobra, jer je vlast izbore za predsednika izgubila, pa su se dva meseca pripremali parlamentarni.

Rekao je nešto i o onom famoznom pokretu naroda za državu (ili države za narod), koji će objaviti na Vidovdan, a sa nekom hinjenom emocijom je rekao i da od sutra (27. maja) on više neće biti predsednik SNS-a (njegova stranka će biti u državnom pokretu) i postaće predsednik svih građana. To je takođe šarada, ne zna se ko ju je izmislio. Pomenuti narodni pokret za državu okupiće takoreći sve stranke, pre svega njegove sadašnje koalicione partnere, poznate ličnosti iz kulture (sve ih uveliko znamo i već su na funkcijama), izlobirali su i tri sportske ličnosti u penziji (Janko Tipsarević, teniser, održao je i mali govor), biće i intelektualaca, a dobro su došli i drugi važni ljudi. Taj pokret je nadstranačka organizacija, doduše puna stranaka i SNS-a, jer je više puta ponovio da nam je potrebno jedinstvo. To jedinstvo oko crkve je pominjao i patrijarh Perić, ali to je stari fantazam etničkih pravoslavnih crkava koje vide društvo kao monolit, kao jedno i nedeljivo telo.

Zašto nam je toliko potrebno političko jedinstvo koje inače postoji samo u najcrnjim autokratijama, i to lažno i u strahu od progona kakvo se traži u Rusiji i Kini, u kojima niko ne sme da progovori, dok je Srbiji preko potreban stabilni pluralizam, odnosno višestranački sistem, koji nažalost nikada nismo uspeli da održimo?

I sada ta stvar ne stoji nimalo bolje, naprotiv. Današnja opozicija u Srbiji je razbijena na mnogo malih partija i pokreta. Još niču nove strančice/pokreti, s kojima gotovo ništa ne može da se počne, jer su napadno nekooperativne. Ako se iz nužde i udruže, čim prođu izbori one se raspadnu, pa opet, kao posle poslednjih izbora, dobijemo „razbijenu vojsku“ ili „raštimovan orkestar“ koji nije sposoban da izdejstvuje novi izborni zakon, zakon o političkim partijama, da uredi javni prostor što bi bila dužnost REM-a, odnosno medijske slobode, što se posebno odnosi na javni servis i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Problem je u tome što tako male i autistične partije nisu sposobne da se po sličnoj osnovnoj orijentaciji udruže pod jasnim i jakim vođstvom, naprave relevantnu političku platformu oko najurgentnijih pitanja, zatim naprave čvrst savez (u najboljem slučaju političku organizaciju) i na osnovu toga strategiju i korake za osvajanje vlasti. Bez toga teško mogu da smene Vučićev režim sa širokom bazom, koruptivnog, partokratskog i kriminalnog mastodonta kao što je SNS, odnosno u budućnosti taj državni pokret, ukoliko se napravi. Bez toga, mnogi birači koji bi za takvu političku orijentaciju i platformu, dobro organizaciono uređenu glasali, ovako često apstiniraju, jer im se čini da ta „razbijena vojska“ ne može ništa da promeni, sem da dobije poslanička mesta i državnu apanažu. I tako ostaju manjina koju maltretira neoradikalska većina, kako god se ona zvala.

Zbog toga nam stalno izmiče stabilni višepartijski sistem, koji se u demokratijama stvara odozdo, od samih građana, odnosno društvene strukture, koji po pravilu stvara dve osnovne slike sveta: jednu konzervativnu i drugu progresivno-levu. Mi u Srbiji u osnovnoj komunikaciji (naziva se svetom života) ne proizvodimo takve dve osnovne orijentacione političke potrebe, bolje reći stabilne političke podele, ali nije tačno da ne stvaramo nikakve slike sveta i moguće političke orijentacije. Ako nemamo desno-levo (mada se ta podela u poslednje vreme često prekriva i potiskuje profašističkim (nacionalističkim) populističkim strankama), kod nas se ipak jasno izdvajaju dve osnovne orijentacije: jedna je proevropsko-zapadna, a druga je tradicionalna i okrenuta Istoku (u našem slučaju je to proruska orijentacija). Zapad-Istok, to su slike sveta koje smo uspeli da stvorimo. A opširnije se te orijentacije odnose na demokratsko-liberalno-levo (Zapad i ulazak u EU) nasuprot tradicionalno-pravoslavne-nacionalističke-proruske orijentacije. To u rezultatu najčešće daje autokratije sa jakim i neprikosnovenim vođom. U novije vreme u prvu političku grupu spadaju zelene (ekološke) stranke, koje nisu samo to, nego u kompetitivnim demokratijama imaju razvijenu političku ideologiju.

Vučić ne podnosi prvu orijentaciju, jer je on tipičan radikal, sa svim svojstvima koje je ta stranka imala u našoj istoriji. Od zapada je htela samo tehniku i pozajmice, ali orijentisana je na Rusiju, nacionalistička je, korupcionaško-kriminalna i autoritarna (slabe institucije i jak vođa).

Pa ko hoće ozbiljno da se bavi politikom u Srbiji mora se opredeliti za jednu od ponuđenih strana. A pošto ima mnogo strančica i pokreta ljudi zainteresovani za bavljenje politikom moraju i tako da se dele i po tome ujedinjuju. Zato nema toliko traženog monolitnog jedinstva. S druge strane, to nije problem samo po sebi. Sva moderna društva su podeljena, pa u tom smislu kritika da je naše društvo podeljeno nije konstruktivna.

(Peščanik, foto: N1)