Poslednjih dana javnost potresa „srpski Votergejt“, afera o prisluškivanju predsednika Demokratske stanke Bojana Pajtića. Ali to je samo na prvi pogled afera o prisluškivanju. Transkript prisluškivanog razgovora Bojana Pajtića i Lidije Udovički, bivše direktorke američke kompanije Continental Wind Partners (CWP) objavio je portal Telepromter. Iz transkripta saznajemo da postoje ozbiljne indicije da je Nikola Petrović, direktor Elektromreže Srbije (EMS), inače najbliži saradnik i kum Aleksandra Vučića, tražio reket od ove američke kompanije u iznosu od 2 miliona evra.

Kako se može videti, afera je dvostruka. Jedan njen aspekt je nazvan „srpskim Votergejtom“, po američkoj aferi zbog koje je tadašnji predsednik SAD Ričard Nikson morao da podnese ostavku. Nakon velike istrage je bilo dokazano da su republikanci sa njegovim znanjem prisluškivali Demokratsku partiju, i tako je pao predsednik države, što se, koliko se sećam, u istoriji SAD desilo samo jednom pre ovog slučaja. Iako naša afera ima sličnosti sa američkom, razlike su mnogo veće i značajnije. Američka afera prisluškivanja rivalske stranke dovela je do opsežne istrage koja se odvijala pred očima javnosti kroz institucionalne procedure, a ishod je bio ostavka šefa države. Kod nas nikakve istrage nije bilo. Čim je „pukla bruka“, ministar policije Nebojša Stefanović se hitro pojavio na RTS-u u pratnji šefa BIA Aleksandra Đorđevića i vehementno negirao da je uopšte bilo prisluškivanja Bojana Pajtića. Rečeno je da Pajtić nije pružio nijedan dokaz da je prisluškivan, da su to obične izmišljotine, jer ko bi prisluškivao „te bednike“. Iako je ministar pomenuo da će se slučaj istražiti, to je zvučalo komično posle izjave da se radi o izmišljotinama čiji je cilj rušenje predsednika vlade Aleksandra Vučića, uz implikaciju da je uzrok cele afere ona famozna mržnja i zavist koje pojedinci gaje prema velikim uspesima premijera Vučića, koji je pokrenuo Srbiju i vodi je u svetlu budućnost. Svakom ko poznaje ono šaljivo „sve će biti istraženo“ i „radiće institucije sistema“, bilo je jasno da je na delu moja reč protiv tvoje i da se tu stvar završava. Aleksandar Đorđević, inače školski drug premijera Vučića koga je na mesto direktora BIA postavio Vučić lično, otpevao je pesmicu da BIA nije prisluškivala Pajtića, jer je za tako nešto potreban sudski nalog i da je nemoguće da se u BIA desi protivzakoniti akt prisluškivanja bez sudskog naloga. Pomenut je i famozni poligraf, koji će valjda istrebiti sve laži koje se ovde svakodnevno kotrljaju. Javnosti je neuverljivo prepucavanje „on kaže, a ja kažem“, pa se onda kao jedino rešenje vidi – poligraf i „ajmo svi na poligraf“. Tako je ispalo da kod nas poligraf mora da radi 24 sata, gotovo non-stop, da ne bi izgledalo da se sve svodi na „pitaj moga brata lažova“.

Mediji su se primili na „prisluškivanje“, pa su prikazivali istorijat svih naših prisluškivanja. Ali je najzanimljivije bilo to što se ispostavilo da u stvari nije prisluškivan Pajtić nego – Aleksandar Vučić. Kako to sad, Vučić se prisluškuje? Pa lepo, evo šta kaže sam Vučić. On kaže da je on stalno „na merama“. Objasnio je novinarima da su njega prisluškivali tako što bi tobože pratili nekog drugog, za koga su znali da s njim može imati telefonski razgovor, pa onda kad im se on ’pojavi’, stave i njega na mere: “Oni to uvežu tako što kažu da je, recimo, Vlada Đukanović ekstremista i onda sud zbog borbe protiv ekstremizma da nalog da se prisluškuje Vlada Đukanović. Onda ukače da ja jednom u sedam dana razgovaram sa Đukanovićem i onda je to razlog da i mene prikače na mere. Tako se jedna od operacija zvala po nazivu neke biljke čudnovate. I tako sam više puta ’kačen’ za razne druge ljude, za koje je sud davao naloge“.

I Vučić nije samo sada prisluškivan na ovaj zaista neobičan način za jednog predsednika vlade, toliko neobičan da nam se čini da nas predsednik onako šešeljevski pravi na budale – nego je bio prisluškivan i ranije, od tog istog Pajtića, odnosno od Demokrastke stranke kada je bio u opoziciji. Ne prisluškuje opoziciju njegova vlast, ne, to je radila prokleta bivša vlast, koja ga je besumučno prisluškivala. Sve u svemu, obične su neistine da je prisluškivan Pajtić – prisluškivan je Vučić. On i njegovi iz SNS-a su podsetili na aferu Bodrum i samoispisivanje grafita „Smrt Pajtiću“. Prisluškivanje je fabrikovao sam Pajtić, baš kao što je fabrikovao aferu „Smrt Pajtiću“, a to je i dokazano tako što je uhvaćen član DS-a koji je te grafite ispisavao (na stranu što je taj član poricao da je ispisivao te grafite i što su morali da ga puste na slobodu). Ali nema veze, teraj dalje, muti vodu, laži kako usta otvaraš, samo budi dovoljno agresivan i ponavljaj da će sve razrešiti poligraf.

Na isti način je tretiran i drugi aspekt ove afere, koji je daleko ozbiljniji. Pumpanje o prisluškivanju je bilo dimna zavesa za ono što je pisalo u transkriptu razgovora između Pajtića i direktorke Lidije Udovički. Pošto ih je jako zabolelo što je to izbilo u javnost, a zabolelo je i Vučića zato što mu je potpredsednik SAD Džozef Bajden lično predočio 5 pisama koje mu je dostavio Kongres na istu temu – da Vučićevi ljudi (Nikola Petrović, brat Andrej Vučić i Zoran Korać) reketiraju američke firme. Odbrana od ovih optužbi je izgledala u dlaku isto kao odbrana od prisluškivanja i zato sam se time tako opširno bavila. Nikola Petrović je izjavio da je glavni dokaz da je reketiranje čista izmišljotina to što on ne poznaje Lidiju Udovički, nikada je u životu nije sreo, e, pa kada je nije lično sreo da joj lično traži reket, onda gospodo pardon, reketiranja nije moglo biti. Tu se našla i sadašnja direktorka u ostavci iste one CWP firme, nekakva gospođa Ana Brnabić, koja je odjednom postala i direktorka Delivery Unit u Vučićevoj vladi. Kao onaj brat lažov iz poslovice, ona je rekla da je razgovarala sa Lidijom Udovički pre neki dan, ali je ništa nije pitala o onom transkiptu i Pajtiću. Kao, pa šta da je pitam! Kako šta da je pita direktorka naše Delivery Unit, desna ruka samog Aleksandra Vučića o lažima o reketiranju. Pri tome je i ta gospođa već uhvaćena u laži tvrdeći da Lidija Udovički u to vreme nije bila direktorka firme za Srbiju. Tek, stvar se opet završila na poligrafu. Nikola Petrović, čije smo lice prvi put videli u javnosti, rekao je da on traži zajednički i javni poligraf za sve – sebe, Nikolu, Lidiju Udovički i Bojana Pajtića. Zamislila sam te ljude na poligrafu Dr Stefanovića i zapitala se gde će im svima duša.

U zaključku, da razjasnim stvar. Dakle, prisluškivanje nema veze, ne znamo ko je prisluškivao, ne znamo odakle Pajtiću transkript (mada slutimo). Ali u celoj priči je najvažnije to da je američka vlada namerno pustila ovu informaciju u našu javnost, kao veliku opomenu, da ne kažem šamarčinu. A zašto? Kada američke firme posluju u inostranstvu, one traže osiguranje od svoje države, pa kada dođe do ovakvih zapleta ili ako se desi da te firme izgube novac, američka država to mora da im nadoknadi.

I tako smo se mi izgleda našli na udaru ni manje ni više američke vlade zbog korupcije. A i naši, našli su s kim će da se igraju ovakvih igara. To biva kad ne znaš u kom svetu živiš, a misliš da je ceo svet tvoj.

(Peščanik)