Premijer Aleksandar Vučić neprekidno ističe svoj ogroman rad za dobrobit Srbije. Ona mu je jedina i na prvom mestu. Kod njega nema ni traga od nekakvog ličnog interesa. Sve čini samo za svoj narod i Srbiju. On ne voli fotelju, niti na njoj sedi zato što voli vlast i mast kao njegovi prethodnici. Ovo Vučićevo vjeruju znaju i ptice na grani, toliko puta je ponovljeno. Utoliko više iznenađuju njegove kampanje o njegovom rušenju i više puta ponovljeno pitanje – ko ruši Vučića. I to pitanje nije od juče. Enigma o rušenju Vučića koju je sam lansirao i podbadao muči nas već nekoliko godina, od njegovog dolaska na vlast. To su prvobitno bili nekakvi misteriozni neprijatelji, večiti nezadovoljnici, pojedinci koji Vučića ne vole, srpski mentalitet kome niko nije dobar, sve dok se stvar nije razbistrila. Neprijatelji koji ga ruše su ni manje ni više nego Sjedinjene Američke Države i EU zajedno. Zašto on tako misli i govori, pokušaćemo da otkrijemo. Za sada se zna da im se spočitavaju zle namere da iz potaje ruše predsednika vlade Srbije kome u istoriji niko nije ravan.

Mnogima se ovakva identifikacija neprijatelja čini kontradiktornom, jer Srbija ide ka članstvu u EU, a i Vučić se na sva usta hvali da Srbija nikada nije bila toliko poštovana i uvažavana u svetu kao danas. Lideri SAD i EU Srbiji dele velike komplimente za Vučićeve reforme koje samo oni vide, kooperativnost u dijalogu sa Prištinom, iako se protiv Albanaca i Kosova vodi neprijateljska kampanja, dobar odnos prema izbeglicama i još koješta. I naročito hvale Vučića lično, o čemu najčešće govori sam Vučić. Na opšte iznenađenje, ti isti koji ga toliko hvale u stvari ga ruše, što je zaista nerazumljivo, baš kao i samo rušenje predsednika vlade kojim se ovaj tekst bavi.

Prisetimo se da je prvi otvoreni napad na SAD i EU, kao pritajene destabilizatore vlade i rušitelje Vučića, bio pokrenut povodom iznenadnog povratka Šešelja u Srbiju. Vulin je tu podlost pripisao svemoćnoj Americi, koja je navodno uticala na sud u Hagu da pusti Šešelja – s ciljem da njegov povratak destabilizuje vladu i Vučića. Istu nameru je Vulin pripisao Americi i Zapadu kada je rečeno da će vlast morati da vrati Šešelja u haški zatvor. Tada je američki ambasador dosta sramežljivo reagovao, rekavši da SAD s tim nemaju nikakve veze i da je Haški tribunal u svom radu nezavisna sudska institucija. Kao razlog zapadnog nezadovoljstva tada je navedeno da zapadne sile ne vole to što Srbija na svom kormilu ima tako jakog čoveka, na koga niko ne može uticati i koji ničije naloge ne prima radeći jedino za dobrobit Srbije. Oni navodno vole poslušnike, a sada imaju posla s liderom koji sam odlučuje šta će Srbija da radi i šta je za nju dobro.

Pre nekoliko dana je na sva zvona opet pokrenuta kampanja o rušenju Vučića, mada povod nije bio jasan. Kad je Siniša Mali bio uhvaćen u nedozvoljenim privatnim poslovima, on je takve indicije odbacio rekavši da to u stvari nije napad na njega, nego se radi o rušenju Vučića. Premijer se nije ogradio od ove izjave, valjda zato što je i sam uveren da se njegovo rušenje već samo po sebi podrazumeva. Povod za tekuću kampanju o rušenju mogao je biti tabloidni rat između Informera i Pinka s jedne, i Kurira s druge strane. Na Pinku je prošle nedelje išla četvoročasovna emisija pod nazivom „Rušenje Vučića“. Odmah zatim je sam Vučić dva sata smarao u Ćirilici o tome kako mu neki misteriozni neprijatelji odbrojavaju dane.

Konačno je stvar rušenja postala nešto jasnija kad je američki ambasador Majkl Kirbi u razgovoru sa Vučićem rekao da ga SAD ne ruše. Odmah nakon specijalne emisije na Pinku posvećene rušenju Vučića, ambasador Kirbi je pozvao urednike političkih rubrika beogradskih medija na ručak, da bi im rekao da SAD ne ruše Vučića i da je o tome s premijerom razgovarao. Svi mainstream mediji su preneli njegovu izjavu u kojoj je izdašno izdelio komplimente Vučiću i zapitao se zašto bi SAD rušile Vučića kad se slažu s njegovom politikom koja Srbiju vodi ka članstvu u EU. Međutim, posle njegovog negiranja da SAD ruše Vučića, koje je zapravo bilo iznuđeno zvaničnim insinuacijama da se tako nešto događa i žestokom medijskom kampanjom – list Politika je obrnula stvar pitajući se zašto Kirbi ubeđuje Srbe da SAD ne ruše Vučića. Politika je iz pera Apostolovskog zaključila da takva izjava sama po sebi znači da bi ga SAD rušile da on ne vodi politiku koju one odobravaju. Dakle, SAD uvek ruše kad im se ruši. Išlo se u detalje kako su američki ambasadori rušili i sastavljali prethodne vlade, pa nas je ambasador Montgomeri „rastavio od Slobe“, a ambasador Manter „napravio vladu“ 2008. godine. Od cele te artiljerijske vatre kojom su zasute SAD, poenta se ipak svela na kupovinu najvećeg balkanskog kablovskog operatera SBB-a i „medijsku konjicu CNN-a“ koja je stigla na našu kabloviziju pod nazivom N1 Beograd. E, to već ne može da se oprosti: da u Srbiji neki medij nije pod kontrolom Vučića i još se pride usuđuje da kritikuju vlast. Autor nam je otkrio tu nezamislivu stvar, rekavši kako su u nekim prilozima na N1 (i u Kuriru) tablodi i mediji naklonjeni Vučiću prepoznali atakovanje na premijera. Da ne poveruješ u takav bezobrazluk.

Ispostavilo se dakle da neki novinari i medijske kuće kritikuju Vučića, što po vladajućim medijskim standardima u Vučićevoj Srbiji nije prihvatljivo. Enigmu rušenja Vučića do kraja je dešifrovao Miroslav Lazanski u svom tekstu pod naslovom „Rukavice su skinute“, u istoj onoj Politici u kojoj je Apostolovski skoro već sve objasnio. Ovaj beskompromisni rusofil otkriva kako Ameri (a bogami i Britanci) daju parice nekim istraživačkim centrima. Onako usput, do daske je ispljuvao ambasadora Kirbija zato što se usudio da porekne da njegova država i ambasada ruše vladu zemlje domaćina. Ismejao je ambasadora i zbog toga što od detinjstva voli slobodno novinarstvo i još više zato što daje donacije za istraživačko i kritičko novinarstvo, koje je po definiciji izdajničko.

Najnovija tragikomedija o rušenju Vučića ne bi bila pokrenuta da istraživački novinarski centri nisu otkrili niz podataka i dokumenata koji razotkrivaju koliko je Vučićeva vlast korumpirana i koliko su njegovi ljudi zaštićeni da se u miru i apsolutnoj slobodi bave svojim finansijskim poslovima i uživanjem u privilegijama. A to su omogućile strane donacije. Priča o rušenju zapravo je zahtev koji Vučić ispostavlja SAD, EU i još nekim zapadnim zemljama – da zaustave donacije nezavisnim medijima koji razotkrivaju šta se iza bujice reči o danonoćnom žrtvovanju za Srbiju zapravo dešava.

I tako smo stigli do kraja. Nema više misterije o rušenju Vučića. Znamo ko su rušitelji. To su nezavisni mediji koji su otkrili plagijate, korupciju, reketiranje i finansijsku nezajažljivost kumovskog klana Vučić. Rušitelji su i sve zapadne zemlje koje takvim medijima daju donacije kako bi se novinari bavili svojim poslom. Kad je opstanak Vučićeve vlasti u pitanju, očigledno se ne biraju sredstva, a još manje se vodi briga o interesima Srbije. Njeni interesi svakako ne mogu biti ovi šloserski napadi na SAD i evropske zemlje zato što pomažu slobodu medija u Srbiji. Oni to nažalost čine veoma štedljivo. Velika je stvar da su i s tako malo sredstava nezavisni mediji uspeli da razotkriju autokratsku, štetnu i gramzivu prirodu Vučićeve vlasti. To i jeste nekakvo rušenje vlasti, ali i nešto više od toga: ohrabrujući signali da u Srbiji možda nije baš sve propalo.

(Peščanik)