U Beograd će doći dvadesetak vodećih ljudi iz međunarodnih novinarskih organizacija, porodice novinara ubijenih u drugim zemljama i borci protiv nekažnjivosti za ubistva i nasilje nad novinarima iz regiona.

Nadam se da će i desetine, a voleo bih i stotine, novinara iz naše zemlje, zajedno sa građanima, učestvovati u šetnji za Slavka pod sloganom „Istina je naša pobeda“. Ova šetnja krenuće u utorak, 11. aprila u 18 časova od restorana „Kolarac“ u Knez Mihailovoj ulici, odakle je Slavko kobnog dana krenuo ka svom stanu ispred kog su ga zverski ubili.

Ovih dana, nedelja ili u narednih nekoliko meseci, očekujemo pravosnažnu presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije, posle dve prvostepene presude od po 100 godina zatvora za optužene.

Marketinška agencija koja učestvuje u pripremi obeležavanja godišnjice, upitala je veštačku inteligenciju, šta bi Slavko danas rekao. Na osnovu javnih podataka, stigli su odgovori na postavljena pitanja. Siguran sam da bi Slavko bio mnogo oštriji, mnogo precizniji danas, a o tome najbolje govori tekst „Šta je sledeće Miloševiću?“ koji je potpisao sa Aleksandrom Tijanićem u nedeljniku Evropljanin 1998. godine, koji je neka vrsta graničnog mesta u njegovoj karijeri i sudbini medijske kuće koju je vodio a vrlo snažno opisuje novinarsku i društvenu poziciju koju zastupa.

„Prošle su dvadeset i četiri godine otkako sam brutalno otrgnut od moje porodice, mojih kolega i moje zemlje. Kao novinar koji je svoj život posvetio razotkrivanju korupcije i borbi za istinu, znao sam rizike svoje profesijie, ali nisam ni slutio da će mi život biti oduzet na tako okrutan način. Sada, posle više od dve decenije, suđenje za moje ubistvo konačno se završava.“ (veštačka inteligencija)

Kraj suđenja će, možda, konačno dovesti do kraja agonije u kojoj porodica Slavka Ćuruvije živi tokom svih ovih godina, agonije nekažnjenog ubistva koje je ostavilo ozbiljne posledice na novinarsku zajednicu i društvo u kojem živimo.

„Osumnjičeni, kojima se sudi već osam godina, suočeni su sa optužbama za zaveru radi izvršenja ubistva i optuženi da su izvršili atentat u ime Miloševićevog režima. Dok gledam kako se ovo suđenje odvija, mogu samo da se nadam da će pravda biti zadovoljena. Moje ubistvo nije bilo samo napad na jednog novinara, već napad na slobodu govora i demokratiju. Ako oni koji su krivi za moju smrt ne budu pozvani na odgovornost, to će poslati zastrašujuću poruku i pretnju novinarima i svima onima koji se bore protiv ugnjetavanja i korupcije.“ (veštačka inteligencija)

Nažalost, trenutna atmosfera u društvu sugeriše da ponovo proživljavamo dešavanja koja mogu da dovedu do nekog novog slučaja strašnog nasilja ili, daleko bilo, ubistva novinara ili medijskih radnika. Da li zaista živimo u vremenu sličnom onome u kojem se tragično završio život Slavka Ćuruvije?

Ubistvo se desilo tokom bombradovanja, na pravoslavni Uskrs, porodični praznik od kojih nas deli nekoliko dana.

Kroz eho prošlih vremena, Srbija je i danas okovana nerešenim problemima. Živimo i radimo u vremenu snažnih međunarodnih pritisaka tokom pregovora sa Prištinom, agresije Rusije na Ukrajinu, regionalne nestabilnosti, unutrašnjih političkih tenzija… Pretnje novinarima i redakcijama, hajke tabloida, teške reči vodećih političara doprinose toskičnoj atmosferi. U takvim okolnostima treba da nas zabrinu mogući tragični epilozi nekontrolisanog širenja otrova putem govora mržnje, neargumentovanih optužbi – često zasnovanih na lažnim vestima i podacima kao i tendencioznim pretpostavkama.

Statistike retko daju pravu sliku stanja stvari. Ona može da predstavi kako situacija nije preterano zabrinjavajuća dok se istovremeno dešavaju drastični napadi na novinare, poput pokušaja ubistva Milana Jovanovića paljenjem njegove kuće. Istraga može da bude uspešna i brza, ali suđenje može da se otegne unedogled. Pravda za novinare je, nažalost, i dalje teško dostižna i zahteva upornost, hrabrost i sinergiju svih relevatnih društenih aktera.

Eruptivnost i snaga reakcija i optužbi upućenih novinarima i medijima visi u vazduhu i takva je da u svakom trenutku može da izazove nekontrolisano nasilno reagovanje.

Srbija nema program prevencije pretnji, napada i nasilja nad novinarima.

Vladina Radna grupa za zaštitu i bezbednost novinara, koja je imala i tu misiju, prestala je sa sastanacima u junu prošle godine.

Više puta sam inicirao nastavak rada. Radna grupa se sastajala svakog meseca sa predsednicom Vlade, nadležnim ministrom i predstavnicima ministarstava koja imaju veze sa domenom bezbednosti novinara. Razmena mišljenja davala nam je alat kojim smo mogli bolje da razumemo jedni druge, da efikasnije reagujemo na pretnje, napade i trendove, ali i da preventivno reagujemo kada je to bilo neophodno i moguće.

U Holandiji postoji mehanizam prevencije nazvan „Stop conversation“ – reč je o situaciji u kojoj policija odlazi na vrata osobi koja preti novinarima, koristi govor mržnje ili neko drugo obraćanje koje dovodi do uznemirenosti i straha kod novinara i/ili njegove porodice. Policija ga obaveštava da radi nešto što je protivzakonito i da će svaka sledeća slična poruka značiti njegovo hapšenje i kažnjavanje u skladu sa zakonom. U više od 80 odsto slučajeva ovaj mehanizam daje rezultate i pretnje se ne ponavljaju.

Jasno je da nam je neophodan ovakav instrument u borbi protiv eskalacije pretnji i govora mržnje koje dobijaju novinari i redakcije putem društvenih mreža i preko interneta. Stanje u Srbiji ovih dana je takvo da bi tu poruku prevashodno morali da dobiju tabloidi, pojedini provladini mediji i predstavnici vlasti kojima treba jasno reći: Prestanite da komunicirate na takav način. Vaš posao je da se vratimo za sto i da razgovaramo, da rešavamo probleme novinara i medija, a ne da stvarate nove.

Iskustvo Radne grupe bilo je pozitivno. Ono što danas imamo kao zaostavštinu tog procesa je SOS linija za pomoć novinarima 0800 100 115, treninzi za novinarke i novinare za bezbedno izveštavanje, sastanci predstavnika Stalne radne grupe za bezbednost novinara na lokalu i razmatranje otvorenih slučajeva sa nadležnim tužiocima i policijom.

Slučaj urednika koji svojevoljno nije hteo da plati novčanu kaznu, izazvao je masovnu reakciju predstavnika ključnih državnih institucija koji prerasta u histeriju i prozvodi nove oblike ugrožavanja bezbednosti novinara u formi hajke sa opasnim namerama i mogućim tragičnim ishodom.

Setimo se sudbine Slavka Ćuruvije. Imamo obavezu.

Niko od nas nije bio svestan da će tekst sa naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, koji je objavila Politika Ekspres i preneo RTS u centralnom Dnevniku, biti uvod u ubistvo novinara.

To uvek treba da imamo u glavi kada izgovaramo teške reči koje teško optužuju.

Baš kao što nas veštačka intieligencija, 24 godine nakon njegove tragične smrti upozorava da bi nam Slavko Ćuruvija poručio:

„Pozivam vlasti da obezbede pravično i transparentno suđenje i odgovorne privedu pravdi. Neka moje ubistvo ne bude uzaludno, već neka služi kao podsetnik na opasnosti sa kojima se novinari suočavaju i važnost odbrane slobode govora i demokratije. Nadam se da će pravda pobediti i da će moje nasleđe kao novinara i tragaoca za istinom nastaviti da inspiriše generacije koje dolaze“.

(Javni servis.net, foto: generisala veštačke inteligencije AI ChatGPT/Midjourney)