U Srbiji je prošle godine najviše devojčica dobilo ime Sofija.

Danas obeležavamo 14. rođendan jedne posebne Sofije.

Sofije Negić. Nomen est omen. Često je ime znak, znamenje koje nosimo.

Sofijini Mama i Tata smogli su snagu dostojnu divljenja da bezgranični bol podele sa nama putem medija. I dozvole nam da njihovi životi, sudbina, postanu i naši. Da njihova tuga, postane i naša. Da nam učine jasnijim zlo koje se dogodilo 3. i 4. maja. I kako da se prema njemu odnosimo.

Te majske nedeljne noći, Srbija je doživela katarzu gledajući i slušajući Sofijnog Tatu.

A on je samo pričao o svojoj jedinoj ćerki Sofiji.

Onako kako ponosni otac pun ljubavi može da priča o svom detetu.

Ali i koji propoveda plemenitost koju je i kao roditelj utkao u DNK svoje jedinice. U najtežim ličnim trenucima, izdiže se iznad mržnje, odmazde, govori o empatiji, dobroti. Podseća nas da postoje „dobre duše” i da su među nama. I da dobrota mora da se koristi kao odgovor na svako zlo. Stalno.

Milankina i Slobodanova Sofija je bila posebna i drugačija, jer su joj takvi i Mama i Tata, kojima je ona bila najvažnija.

Oboje su hteli da budu što više sa njom jer je bila svoja i njihova.

Imala je zeleni pramen u kosi, nosila je majicu Rage against machine, slušala je Rammstein, savršeno je skijala, glumila u klipovima koje je sama režirala…

Nije robovala uštogljenim pravilima i imala je svoj svet u kojem je bezbrižno odrastala.

Poput imenjakinje iz one knjige koja postaje besmrtna i nevidljiva svima, osim nekolicini.

Sofijin četrnaesti rođendan obeležavamo sa nadom da je Treći maj promenio ovu zemlju i ovo društvo. Ne na gore.

O tome je Sofijin Tata svojevremeno pričao na televiziji.

I pomerio je ljude.

Izmestio ih je iz težišta i skoro pa propovednički ukazao na važnost ljubavi i empatije.

Kao i Sofijina Mama, koja je hrabro istupila i prva rekla neke neprijatne istine koje umeju da zabole.

Sofija bi bila ponosna na svoje Mamu i Tatu.

Baš kao što su oni na nju ponosni.

Sofiju Negić. Danas bi napunila 14. godina.

Verujem da će “nebeski razred” Ane Božović, Mare Anđelković, Andrije Čikića, Bojane Asović, Angeline Aćimović, Eme Kobiljski, Katarine Martinović, Adriane Dukić, Sofije Negić i njihovog Dragana Vlahovića, dostojno obeležiti ovaj rođendan, kao što će i Sofijini roditelji to učiniti.

I ne samo Sofijin, već i rođendan svakoga iz ovog razreda, treba da obeležavaju i učenici osnovnih i srednjih škola, nastavnici, svi u prosveti, svi građani. Kao oblik zaveštanja, kao zadužbinu, kao stalno podsećanje na univerzalne ljudske vrednosti, ne samo kao školske već kao životne lekcije.

Roditelji “nebeskog razreda” svoju dobrotu suprostavljaju zlu. Žele da pomognu da se ta spirala zaustavi, preokrene. Da vrednosti humanosti, drugarstva, solidarnosti, empatije, kreativnosti, ljubavi… zaista, budu vrednosti oko kojih se gradi društvo.

Od našeg otvorenog srca, rešenosti svih članova ovog društva, ali i političke volje, zavisi da li ćemo se okrenuti ljudskosti, jedni drugima, ili će inercija učiniti svoje, i držati nas u neizvesnosti kada i gde će se zlo ponoviti i da li ćemo i mi ili neko nama blizak njime biti obuhvaćeni.

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.

(javniservis.net, Foto: Porodična arhiva)