Izazak na teren sa kacigama, maskama, žutim prslucima i identifikacijama obeležila je rad novinarki i novinara u prethodnoj godini. Ipak, zaštitna oprema ponekad nije bila dovoljna, pa je novinarski prsluk često označavao metu za nasilje, koje su prema novinarima i novinarkama sprovodili nasilnici, među kojima su i policajci.

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) zabeležila je drastično pogoršanje medijske situacije u Srbiji prethodne godine, mada su medijske slobode i ranijih godina bile značajno ograničene. Predsednik Upravnog odbora ANEMA-a i osnivač Radija B92 Veran Matić, u intevju za Storyteller, ocenjuje da je minula godina bila najteža za medije, ali da je i bila prilika da medijski radnici i radnice demonstriraju svoju hrabrost i solidarnost, koja je jača od pritisaka.

Kako biste opisali prethodnu godinu za medijske radnike i radnice?

Veran Matić: Prethodna godina bila je najgora, odnosno najkompleksnija godina za medijske radnike u poslednjih 25 godina. Na nju su odgovorili vrhunskim novinarstvom i angažmanom. Međutim, jedan deo zajednice, koja sebe naziva medijskom, pokazao je da ne postoje granice laži i blaćenja, naročito kada su na meti profesionalni novinari i mediji.

Kako definišete hrabrost u novinarstvu?

Veran Matić: Kada je reč o novinarstvu, hrabrost definišem kao doslednost u poštovanju Kodeksa novinara i u nemirnim vremenima. Hrabrost nije samo stati ispred nasilnika i dokumentovati nasilje – hrabrost je i kada mesecima istražujete kriminal i objavljujete izveštaje koji informišu građane o bitnim činjenicama od javnog značaja, koji mogu naterati vladu na ostavku, ministre poslati u zatvor i koji raskrinkavaju korupciju i nezakonite radnje.

Da li su novinari i novinarke u prethodnoj godini bili prinuđeni da budu hrabri?

Veran Matić: Zadivilo me je sa koliko lakoće su novinarke i novinari, fotografi i kamermani, ali i brojni aktivisti i studenti koji se nikada ranije nisu bavili novinarskim poslom, hrabro izveštavali sa protesta, sa nasilnih policijskih intervencija i napada pripadnika kriminalnih grupa i huligana. Često rizikujući, svojim kamerama, mobilnim telefonima i mikrofonima dokumentovali su zlo koje je činjeno prema studentima i građanima. Siguran sam da su time uticali da nasilja bude manje nego što bi ga bilo da te hrabrosti nije bilo.

Da li su imali izbora?

Veran Matić: Uvek postoji mogućnost izbora. Međutim, brojni novinari i redakcije odlučili su da rade snažno u korist javnog interesa, građana, onih koji su besomučno napadani, onih koji su se borili za pravnu državu i funkcionisanje institucija, za univerzalne vrednosti – poštujući i primenjujući Kodeks novinara.

Bilo je, međutim, i onih koji su izabrali da izigraju i ponište svaki postulat novinarskog kodeksa i da postanu nasilnički medijski operateri u službi kriminalne vlasti.

U više decenija novinarskog iskustva, u ovako izazovnim vremenima, kada se nasiljem napadaju slobode, rađali su se najbolji novinari, a mediji su se osnaživali čak i kada su bili zabranjivani i ostajali bez celokupne imovine. Verujem da se to može ponoviti i sada.

NUNS je u prethodnoj godini zabeležio preko 370 pritisaka i napada na novinare, novinarke i redakcije, dok je UNS-u prijavljen 261 slučaj, što je za 150 više nego 2024. godine. Kako objašnjavate ove podatke?

Veran Matić: Već nekoliko godina osećamo promene u odnosu pravosuđa prema novinarima i medijima, koje se ogledaju u sve slabijoj zaštiti slobode govora i medija. Tokom 2024. godine uočio sam prvu ozbiljnu anomaliju u odnosu na ranije godine: policija je u velikoj meri opstruirala istražne radnje i u više od polovine prijavljenih slučajeva pretnji i napada nije odgovarala na zahteve tužilaštva za prikupljanje obaveštenja. To je dovelo do toga da imamo samo jednu ili dve osuđujuće presude protiv nasilnika.

Nekažnjivost je snažno ohrabrenje za porast nasilja. Na samom početku protesta korišćeni su tzv. „lojalisti“, nasilnici iz redova vladajuće stranke, da napadaju medijske radnike i to u prisustvu policije koja ili nije reagovala ili je sklanjala napadnute novinare sa mesta događaja. Kada to nije dalo rezultate, i sami pripadnici interventnih jedinica počeli su da napadaju novinarke i novinare.

Do danas niko zbog tih napada nije procesuiran niti kažnjen. Verujem da su postojala naređenja da se spreči dokumentovanje nasilja nad demonstrantima ili da se novinari uklone sa osetljivih mesta, poput paramilitarnog kampa u Pionirskom parku ispred Skupštine Srbije. Tzv. „Ćacilend“ je očigledan primer testiranja građana Srbije za uvođenje diktature. Tamo je napadnuto više od 27 novinarki i novinara i medijskih radnika, a samo jedan napadač je identifikovan – zahvaljujući istraživačkim novinarima KRIK-a i Radija Slobodna Evropa, kao i samoj žrtvi, koleginici iz Insajder TV-a.

Koji su glavni izazovi sa kojima su se novinari, novinarke i redakcije susretali u prethodnoj godini, osim napada i pritisaka?

Veran Matić: Najveći problem za profesionalne novinare i medije jeste to što istovremeno moraju da se bore za opstanak i za nezavisnost. Politički i ekonomski pritisci ugrožavaju samu egzistenciju medija i njihov kapacitet da informišu građane. Pravo na informisanje je temelj svih drugih ljudskih prava, zbog čega autoritarni režimi prvo napadaju novinare.

Nezavisni mediji, uključujući i lokalne, u potpunosti su uskraćeni za pristup državnim fondovima kroz projektno sufinansiranje. Više od 15 miliona evra iz tih fondova praktično je opljačkano nezakonitom podelom poslušnim medijskim grupama.

Istovremeno, mediji su ostali i bez velikog dela međunarodne pomoći.

Medijski prostor ispunjen je lažima i govorom mržnje provladinih medija, koji imaju znatno veću snagu i domet. Istini koja dolazi iz nezavisnih i lokalnih medija teško je da se probije do građana, ali su ta ograničenja delimično prevazilažena pametnom i efikasnom upotrebom interneta i društvenih mreža.

Poseban izazov predstavlja situacija u kojoj se mediji suočavaju sa sinhronizovanim pritiscima: stalnim pretnjama, targetiranjem i blaćenjem od strane najviših organa vlasti, govorom mržnje, optužbama da su izdajnici i plaćenici bez ikakvih argumenata, kao i SLAPP tužbama koje prete zatvorskim kaznama, zabranom rada i visokim finansijskim sankcijama. Kada se tome doda veliki broj nerešenih slučajeva i osećaj da je država protiv vas, nastaje dubok osećaj nemoći. U takvim okolnostima jedino novinarska solidarnost može da pomogne, a ona je u prethodnoj godini bila snažnija nego ranije.

Kakav su doprinos nezavisni lokalni mediji imali u razvijanju demokratske svesti i oslobađanju od straha u prethodnoj godini?

Veran Matić: Lokalni mediji odigrali su izuzetno značajnu ulogu. Iako malobrojni i sa ograničenim kapacitetima, profesionalizmom, posvećenošću i neumornošću nadoknadili su sve nedostatke. Profesionalno su pokrivali događaje od ključnog značaja, kako za lokalne sredine tako i za nacionalni prostor i omogućili građanima da budu informisani o najvažnijim zbivanjima u zemlji.

Time su doprineli vraćanju ugleda novinarstvu kao „psu čuvaru javnog interesa“. Lokalni mediji predstavljaju snažnu branu samovolji lokalnih moćnika i često su u toj borbi usamljeni, izloženi različitim oblicima pritisaka i napada. Oslobađanje od straha ne bi bilo moguće u tolikom obimu i sa takvom trajnošću bez njihovog angažmana.

Šta gubimo ako dozvolimo da nestanu lokalni nezavisni mediji i zašto je važno da ih građanke i građani podrže?

Veran Matić: Lokalni mediji svakodnevno dokazuju koliko su važni za lokalne zajednice, ali i za društvo u celini. Oni su mali javni servisi u službi građana – štite ih tako što čine javnim sve što se dešava u zajednici. Da bi se građani osećali sigurnije i bez straha, moraju i sami da zaštite svoje nezavisne lokalne medije, kroz akcije podrške, solidarnosti i finansijske pomoći, koja omogućava stabilniji rad i funkcionisanje, kao i plaćanje eventualnih nepravednih kazni.

Putujući po Srbiji video sam „medijske pustinje“ – velike prostore bez nezavisnih lokalnih medija. To predstavlja ozbiljnu opasnost za građane koji tu žive, kako u pogledu profesionalnog informisanja, tako i u suočavanju sa problemima koje proizvode korumpirana vlast ili neodgovorni vlasnici kompanija. Empatija i solidarnost lokalnih medija igraju ključnu ulogu u zaštiti ranjivih društvenih grupa.

Ohrabruje me istrajnost kvalitetnih medija poput Storytellera, studentskih medija i medijskih inicijativa, fotografa i influensera na društvenim mrežama. To je snaga na koju režim nije računao. Nadam se da će se studentski nalozi na društvenim mrežama razviti u nove medije, a individualne inicijative prerasti u male ili veće redakcije koje će „zakrpiti“ medijske rupe nastale tokom prethodnih godina i raditi isključivo u interesu javnosti.

Sanja Đorđević (Storyteller/foto: Nebojš Babić)