Izjava člana Stalne radne grupe za bezbednost novinara Verana Matića povodom današnjeg napada na istraživačkog novinara nedeljnika Radar Vuka Cvijića:  

Na sreću, retke su situacije u kojima kao operater na SOS telefonu za prijavljivanje napada na novinare dobijem poziv novinara koji je upravo napadnut.

Poslednji put sam čak lično nazvao novinara koji je napadnut u Novom Sadu pošto sam to čuo u radio emisiji koju napadnuti kolega vodi. Pozvao sam ga uz sugestiju da prijavi napad. Napadači su efikasno otkriveni ali ne i nalogodavci, kao i sam motiv napada.

Danas sam dobio poziv od Vuka Cvijića koji me je obavestio da je fizički napadnut u Kosovskoj ulici u Beogradu.

Svestan sam da postoji desetak ili dvadeset novinarki i novinara koji u svakom trenutku mogu biti meta fizičkih napada. O tome veoma često govorim pred nadležnim institucijama i u javnosti. Istorija uvreda i pretnji koje su im upućivane je preduga za novinarske karijere i ostavlja za sobom neizbrisive posledice. Akumulacija pretnji i napada stvara eksplozivnu smešu koja svakoga dana i u svakom pojedinačnom slučaju može da eksplodira.

Upornost istraživačkih novinara vrlo često je nerazumljiva običnom svetu. Jedan od takvih istraživačkih novinara je Vuk Cvijić. Zato me i nije začudilo kada me je danas pozvao neposredno posle fizičkog napada koji je doživeo na ulici od Milana Lađevića, vodećeg predstavnika medijske grupacije tabloida. Nije me iznenadilo da je fizički nasrtaj došao iz „medijske sfere“ jer je toksičnost koja se širi iz ove vrste medija poodavno prešla sve etičke, profesionalne i civilizacijske norme sa ciljem da se ako je potrebno, novinari sa kojima se ne slažu, izlože i fizičkom linču.

Sve što je potom usledilo – obaveštavanje policije i nadležnog tužioca uz pomoć sistema kontakt tačaka uspostavljenog u radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara i SOS telefona za prijavljivanje napada na novinare, bilo je vrlo efikasno i precizno.

Policija je izašla na lice mesta i započela istragu a tužilaštvo radi svoj posao. Očekujemo da će biti efikasni tokom istrage i sudskog procesuiranja.

Ono što zabrinjava je spoznaja o nemoći da preventivno delujemo i da sprečimo da se napad uopšte dogodi. Ne postoje odvraćajuće aktivnosti – od jasnih i doslednih osuda institucija preko prestanka targetiranja novinara od strane predstavnika vlasti do ukidanja nekažnjivosti za napadače i za sve koji prete.

Ugrožavanje bezbednosti novinara ne predstavlja samo direktan napad poput onog koji je danas doživeo Vuk Cvijić. Mnogo gore su same posledice pretnji, uvreda i uznemiravajućih poruka koje godinama dobijaju novinari kao što je Cvijić.

On je jedan od retkih novinara koji je dosledno pratio istragu i suđenje u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. I ne samo da je izveštavao, već je i istraživao. Slavko je ubijen nekoliko stotina metara od mesta na kojem je danas napadnut Vuk. I to usred dana, sa očiglednom jasnom porukom svim novinarima šta im se može dogoditi. Nekada su tabloidi uništavali živote tekstovima a danas se to radi i direktnim fizičkim napadima poput današnjeg u Kosovskoj ulici.

Bahatost i otvoreno nasilje uvek su bili samoubilački po one koji ih čine, tolerišu, dozvoljavaju  i podstrekavaju. Zato je nužna međusobna solidarnost novinara i medija kao  preduslov da se sve druge institucije uključe i obave svoj posao maksimalnmo profesionalno.

U protivnom, ne smem ni da pomislim ko je sledeći i šta je sledeće. Plašim se da će se obistiniti. 

…

Vuk Cvijić je prijavio. I slučaj napada će se na neki način procesuirati. I postoji statistika prijavljenih slučajeva. Ali postoje i brojni slučajevi koji se ne prijavljuju, tako da nikada ne smemo da gledamo samo statistiku, već sa mnogo većom pažnjom sve ono što statistika ne beleži. Puno je koleginica i kolega koji ne prijavljuju brutalne pretnje i zastrašujuće uvrede, jer ne veruju institucijama i ne žele da njihovi najbliži dobiju informacije o pretnjama koje su im upućene i lično i porodicama.

Nedavno je koleginica dobila patološku pretnju koja najavljuje brutalno povređivanje dece. Da ne bi uzrujavala porodicu i iz nedostatka ubedljivosti reakcije instutitucija, odlučuje se da formalno ne prijavi pretnju. Moramo da vodimo računa o našim koleginicama i kolegama koje napadaju na ulicama, na društvenim mrežama, u tabloidima, sa skupštinskih govornica… ali i da vodimo računa o onima kojima su pretnje nevidljive.

Ubice naših koleginica i kolega su nekažnjene. Posle oslobađajuće presude u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, nema izvesnosti ni kada je reč o istrazi za ubistvo našeg kolege Milana Pantića iz Jagodine koje se dogodilo 11. juna 2001. godine. Na taj dan važno je da budemo  svi zajedno sa porodicom kolege Pantića i sa svim ugroženim novinarima, naročito u sredinama van Beograda, koji su sve ugroženiji a sve manje vidljivi.

(Autonomija//Bezbedni novinari, foto: N1)