Srbija je jedina od 37 država koja je hrvatskom predstavniku u subotnjoj finalnoj večeri Eurosonga dala maksimalnih 24 poena. Dvanaest poena je dao stručni žiri iz beogradskog studija, dok je drugih dvanaest poena dobijeno na osnovu televotinga.

Reakcija prisutnih u Zagrebu tokom glasanja Srbije zabeležena je na ovom snimku. Prosek godina okupljenih na Evropskom trgu govori nam da su svi rođeni u Hrvatskoj, a velika većina njih nakon „Bljeska”, „Oluje” i mirne reintegracije istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema. Već sama pojava Konstrakte među njima izaziva vidljivo i glasno oduševljenje. Dok se iščekuju poeni, jedan momak viče: „’Ajmo, braćo Srbi!” Kada Konstrakta pokaže beli milje, svima je već sve jasno, a euforija nastaje kada saopštava da beogradski žiri Hrvatskoj daje maksimalnih 12 poena. Publika aplaudira vrišti, skače i maše hrvatskim zastavama.

Ovakve reakcije hrvatske mladeži ne uklapaju se u sliku koju o Srbima konstatno stvara Domovinski pokret. Maskirajući taj stav napadima na SDSS, oni aktivno sudeluju u postizbornom inženjeringu, kome svedočimo poslednjih mesec dana. To, očito, nema uticaja na običan narod poput onog okupljenog na Evropskom trgu tokom evrovizijskog finala, koji je te večeri logično očekivao maksimalnu podršku iz Beograda koju je i dobio. Zato su njihove reakcije spontane i zapravo najviše govore o neutemeljenosti antisrpskih navoda koji čelnici Domovinskog pokreta pokušavaju da nametnu kao svojevrsni politički mainstream, pretendujući da u takvoj atmosferi ukinu finansiranje nedeljnika „Novosti”.

U simboličkom smislu, povik „’Ajmo, braćo Srbi”, logično se nadovezuje na slogan „Hrvatska treba Srbe”. Predizborni slogan SDSS-a dobio je novo značenje i moguče čitanje u subotnjoj evrovizijskoj noći, u kojoj je tako malo nedostajalo da Hrvatska pobedi. Svima nam je žao što  je u ovom bodovnom inženjeringu u Malmeu, Baby Lasagna ostao bez prvog mesta. Verovatno bi ga osvojio da su na Eurosongu učestovale Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Crna Gora, koje bi, u skladu sa dobrosusedskim odnosima i evrovizijskom tradicijom, Hrvatsku maksimalno podržale, pa bi se još češće i glasnije čulo: „’Ajmo braćo Bosanci/Hercegovci/Makedonci/Crnogorci…”   

Nalazim paralele između trenutnih događanja na hrvatskoj političkoj sceni i Evroviziji, koju je izraelsko-palestinski sukob zamalo potopio. Premrežen brojnim lobijima i interesima, visoko politizovan muzički spektakl je pronašao kompromisno rešenje po kojem je glasovima žirija (ne)zasluženo pobedila Švajcarska, a kolateralna šteta ovog sukoba postala je Hrvatska, odnosno Baby Lasagna. Nama u Srbiji je žao zbog takvog ishoda jer je najveći broj glasova ovdašnje publike osvojio hrvatski kandidat koji nije pobedio.

Prema svim parametrima izbornih rezultata, SDSS je trebalo da bude deo buduće hrvatske  Vlade. Nažalost, nije zbog političkog inženjeringa koji je, od strane Domovinskog pokreta, usmeren protiv Srba u Hrvatskoj, pardon SDSS-a, pardon nedeljnika „Novosti”. A znamo kako to ide „prvo su došli po … a nismo reagovali”. Jasno je da se neće zaustaviti na Srbima i na „Novostima”. Vidimo već široku lepezu problema sa kojima će se suočiti građani Hrvatske. I ne likujemo zbog toga.

Potreba pojedinih članova hrvatskog žirija da se oglase nakon davanja samo tri boda Srbiji govori da mnogima baš i nije svejedno zbog takvog ishoda, koji ne bi želeli da bude protumačen u skladu sa retorikom koju hrvatskom javnom prostoru neometano nameće Domovinski pokret. Očito je da sa obe strane granice provladava svet koji se ne slaže i ne miri sa nametnutom društveno-političkom retorikom koja preti da bude sprovedena u delo. Jer i građani Hrvatske dali su pesmi iz Srbije 12 poena, za razliku od hrvatskog žirija. I ne mislim da treba davati poene prema tome koliko si od koga dobio, ali ovde je vidljiva velika razlika između „naroda” i „predstavnika države”.

Znamo kako smo se osećali pre dve godine kada je u Torinu, u tadašnjem evrovizijskom izbornom inženjeringu, izgubila Konstrakta, predstavnica Srbije, tako da razumemo naše komšije koji su doživeli hladan tuš kada je Baby Lasagna osujećen da pobedi. Sa druge strane, postoji bojazan u kojoj meri bi ova pobeda mogla bila politički zloupotrebljena u osetljivom trenutku formiranja Vlade čiji desničarski deo otvoreno i nesputano osporava Srbima već stečena prava.

Neko kaže da se SFRJ ne bi raspala da je 1990. godine osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu.  Drugi misle da je Srbija mogla ne do Karlovca, Karlobaga i Virovitice, već do Tokija nakon osvajanja Lige šampiona 1991. godine. Ne znam gde bi neki iz Domovinskog pokreta videli Hrvatsku da je pobedila na Eurosongu.

Pevačica iz Srbije Bojana Vunturišević je, prilikom nedavne posete Zagrebu,  rekla: „… Znam da možemo da živimo zajedno, lepo, pristojno, da se volimo i da lepo razgovaramo. Malo nas je, ali može ta manjina da nauči većinu da ništa nije strašno, ni sve to što su u prošlosti pokvarili. Ne mi, nego naši preci. Mi smo od predaka bolji, a to je i poenta – da budemo bolji od naših roditelja, i da naša deca budu bolja od nas.”

(javniservis.net)