Sve više političkih odluka se donosi u Briselu umesto u samim državama članicama EU. U čemu se to ogleda? U broju briselskih lobista, smatra britanski poslanik u Evropskom parlamentu iz redova liberalnih demokrata, Greham Votson. „Mi imamo više lobista nego što ih je u Vašingtonu. Oni su prepoznali kolika moć ovde postoji,“ kaže Votson. Zvanični podaci EU o broju lobista su stari već deset godina. Već tada je bilo reči o 15.000 do 30.000 lobista. Danas bi ih moglo biti znatno više. Niko ne zna o kolikom broju je tačno reč. Doduše u međuvremenu postoji registar lobista. Ali prijavljivanje je na slobodnoj bazi. „To se mora promeniti,“ smatra Nina Kacemih iz organizacije Lobbycontrol. Ona želi više transparentnosti i kontrole lobista. Pritom ona nije protiv lobističkog rada. Ono što joj smeta jeste neravnoteža: „Lobisti uvek govore o tržištu interesa na kojem svi ravnopravno žele da iznesu svoje interese.“ Ipak to nije tako. Velika ekonomska udruženja imaju veliku premoć u odnosu na organizacije koje rade na opštoj dobrobiti, kaže Kacemih.
Opasan konflikt interesa
Nina Kacemih i njen kolega Timo Lange organizovali su šetnju kroz evropsku četvrt u Briselu kako bi pokazali gde i kako funkcioniše lobistički posao. On je najdelotvorniji tamo gde se ne doživljava kao lobistički posao, kažu ovo dvoje aktivista. Poneke fabrike ideja koje zvuče neutralno su zapravo kamuflirane lobističke organizacije koje plaćaju određene firme. Takođe se uticaj na poslanike u Evropskom parlamentu često odvija skrivenim, indirektnim putevima. „U svakom slučaju lobistički posao u Briselu se odvija kao podmazan,“ smatra Timo Lange. To se na primer može videti na propalom planu Komisije da uvede oznake za životne namirnice. „Industrija životnim namirnicama mobilizovala je ukupno milijardu evra kako bi sprečila stavljanje oznaka na proizvode,“ kaže Lange. I upravo su u finansijskoj krizi banke i njihove lobističke organizacije u top formi kako bi zaustavile uvođenje strožijih pravila za regulaciju banaka.
U Organizaciji Lobbycontrol koja deluje pri Evropskoj komisiji posebno ističu jednu drugu formu lobističkog rada: Naime dolazi do opasnog konflikta interesa kada evropski poverenici isuviše rano napuste svoj aktivni rad i zamene ga angažmanom u ekonomiji. „Pet od 13 poverenika iz prethodnog saziva Evropske komisije su nastavili da se bave unosnim poslovima u privatnom sektoru,“ kaže Kacemih i dodaje: „Finansijski jaki lobisti na taj način mogu da dobiju direktan uvid i insajderske informacije o birokratiji EU, kao i direktne kontakte na najvišim novima u birokratskom aparatu Unije.“
Nakon velikih kritika Komisija je donijela odluku po kojoj evropski poverenici, nakon prestanka mandata, nemaju pravo da godinu i po dana rade u nekoj drugoj firmi. Organizacija Lobbycontrol tražila je da taj period iznosi tri godine, kao i da bivši poverenik generalno ne sme da se bavi lobističkim radom nakon isteka mandata.
Samoproglašeni lobisti
Ali kako reaguju sami lobisti na kritike? Andreas Ogrinc priznaje otvoreno da je lobista i to za nemački Savez hemije. Za njega je lobistički rad legitimno zastupanje nečijih interesa. Smeta mu da su brojni kritičari jednostrani: „I lobisti na području zaštite životne sredine takođe su lobisti. To se ponekad u javnoj raspravi ne ističe. Nije reč samo o predstavnicima industrije ili poslodavaca za koje se to radi, već je naravno reč i o organizacijama za zaštitu životne sredine i aktivistima za zaštitu ljudskih prava.“ On je takođe za transparentnost na području lobističkog rada.
A gde su moralne granice lobiranja? „Kada se na primer jedan poslanik pozove na putovanje ili kada mu se obeća bilo kakva novčana korist, onda je to sasvim jasno nelegitimno vršenje uticaja, i to više nije lobiranje. Onda je to korupcija,“ kaže Ogrinc.
Organizacija Lobbycontrol sa lobistima poput Ogrinca verovatno će imati malo problema. Ona se pre svega bavi prikrivenim lobističkim radom sa veoma suptilnim metodama.
STUPS: Bestijarijum