Javnost u Srbiji za nju je čula 2018. godine, iako je u Bosni i Hercegovini već bila afirmisana glumica, koja je iza sebe imala i karijeru novinarke, voditeljke i kolumnistkinje. Rad na predstavama „Hasanaginica“ u Novosadskom pozorištu i „M.I.R.A.“ u Bitef teatru, obe u režiji Andraša Urbana, doneo joj je Sterijinu nagradu za dramaturgiju. U međuvremenu je, do novembra prošle godine, četiri sezone bila umetnička direktorka Drame NP Sarajevo, a ovih dana, ponovo je u novosadskom teatru u kojem su Urban i ona počeli dramaturško-rediteljsku saradnju. Povod je predstava „Utopija“, zasnovana na tekstu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN-a, iz 1948. godine (ubuduće Deklaracija).

Kako njihova saradnja izgleda danas, zašto su u ovom delikatnom društvenom trenutku birali da govore o pravima, a ne obavezama koje su pred građanima Srbije, zašto je važna borba za čoveka – a ne partikularna prava ljudi i zašto je u toj borbi bitno stvari nazivati pravim imenom, te kako joj sa sarajevske distance izgleda Srbija u ovom trenutku, za naš portal – uoči večerašnje premijere „Utopije„, govori Vedrana Božinović…

Koja vam je ovo saradnja s Urbanom i ukoliko je ona danas drugačija u odnosu na početke?

– Mislim da nam je ovo 16. ili 17. saradnja, više ne brojim, iako u početku jesam, jer nisam očekivala da ćemo toliko raditi zajedno. Jedno vreme i nismo sarađivali, i super je da nismo, jer ne verujem u to da isti ljudi treba stalno da rade zajedno. Bogatstvo je da radiš i s drugima, i jako mi je drago što oboje radimo i sa drugim ljudima. Inače, jako volim da dolazim na predstave koje nije radio sa mnom.

Šta je tada drugačije?

– Uvek se iznova iznenadim kako Andraš razmišlja. Uvek kažem da je on čovek koji razmišlja drugačije u odnosu na sve ljude koje poznajem. Andraš je čovek koji u istoj rečenici, koja nema ni zarez, može da sagradi i sruši svet. I to je strašno zanimljivo i neverovatno izazovano, ali nije lako da se prati. Npr. ja mislim da nešto može samo na jedan mogući način, a onda on otvori nešto za šta ja nikad ne bih pomislila da je moguće. Kad on tako otvori nešto novo, a ja to prevrtim, rastavim i sastavim, pomislim na koncu da je to tako jedino bilo i moguće, i kako sam uopšte ikada mislila da može onako kako sam mislila pre. Jako je zahtevno pratiti takav način razmišljanja, ali je i veoma podsticajno. Svakom našom saradnjom, ja rastem, a volela bih da sam i ja njemu vetar u krilima, da mu omogućavam da leti. Mislim da je ipak ta saradnja mnogo važnija meni, nego njemu, jer on će napraviti predstavu i bez mene, a ja bez njega neću. Dakle, ne bih rekla da je naša saradnja simbioza, već da više koristi imam ja, nego on. Ali volimo da radimo zajedno.

Kako birate teme od kojih će nastajati predstave: zavisi li to od geografije u kojoj radite, od biologije društvenih odnosa, ili od hemije vaše dve umetničke duše u datom trenutku?

– Odgovoriću na primeru predstave “Utopija”. Da živim deset života, nikada pojam utopije ne bih povezala sa Deklaracijom, ne bih ih dovela u vezu, ali Andraš razmišlja drugačije. Za mene je ova predstava počela onog trena kada je on povezao ta dva pojma, tada je nešto bljesnulo. Pomislila sam kako sam uopšte mogla pomisliti na Boša, ili bilo šta drugo osim na Deklaraciju?! Andraš je, dakle, taj koji bira teme, mislim uvek iz vremena i konteksta u kojem živimo, a naravno da i geografija određuje neke stvari, čak mentalitet ljudi sa kojima radiš u raznim sredinama određuje proces, ali više određuje kako se radi, nešta šta se radi, jer to – šta – je zajednički imenitelj vremena u kojem živimo. Jako je zanimljivo kako neke naše stare predstave danas imaju potpuno drugo, možda i važnije značenje i kod pozorišta volim upravo to što je živa materija. Ono je kao neki kaleidoskop: kad ga okrećeš i gledaš, razne se stvari vide i događaju. Ja puštam da me reditelj „zarazi“ temom koju je izabrao, a onda u okviru te „zaraze“ tražim „podzarazu“ – ono što mene najviše boli u onome što je on odabrao. To mora jako da me se tiče, toliko da zbog toga ne spavam, da ne mogu da mislim ni o čemu drugom i da nisam u stanju da radim dve stvari paralelno, jer mi je ceo mozak u tome. Kad nađem to što tražim, onda smo spremni jedno za drugo, za rad. Iz toga proizlazi predstava, ali je ona uvek njegova predstava. Ne verujem u demokratiju u pozorištu, u to da odlučujemo zajedno. Mislim da je reditelj taj koji diktira šta se radi, na koji način, o čemu ćemo pričati, šta ćemo osvetliti, a ti treba da budeš osoba, koja će u okviru pravila igre koja je on zadao, biti najbolja u tome što umeš.

Čarobnjakova šegrtkinja

„Ne vidim svoju poziciju kao inferiornu, niti superiornu, nego kao nešto zahtevno i beskrajno uzbudljivo. Moraš biti najbolji, ali ne kao soler, već da igraš u grupi – igru koju svi igramo. Nije bitno što najbolje igraš fudbal, ako u tom trenutku igramo košarku. Ne možeš, dakle, igrati fudbal. Moraš u okviru košarkaških pravila naći način da budeš najbolji na poziciji na kojoj si. Sebe u tom smislu vidim kao čarobnjakovog šegrta. Volim tu poziciju koja je ispod radara, drugačije se ne osećam dobro.“, reči su sagovornice.

A da li to što govorite o tome ko je važniji u procesu nastanka predstave proizilazi malo i iz pozicije mentaliteta žene na Balkanu?

– U mom slučaju ne. Ja feminizam živim ceo svoj život, skupo me koštala moja borba za jednakopravnost. To kod mene nije trend, ja nisam feministkinja zato što su svi feministi, jer je u trendu sada. Ja sam feministkinja, jer to jesam, i to od malih nogu. Moja baka, majka moga oca, je žena koja me zarazila feminizmom kad mi je bilo pet godina. U uslovima patrijarhalne porodice i sredine, a moji su poreklom iz Crne Gore, što je važno reći u ovom kontekstu, ona je bila osoba koja me naučila da ne ćutim, da se uvek borim za sebe – i za drugog čoveka, da se borim za jedakopravnost. Ne treba igrati tute-mute da bi se dokazalo da je neko jači. Ja znam koliko sam jaka, znaju to i ljudi oko mene i ne moram u svakom trenutku da pokazujem svoju snagu. Ona je imanentna, tu je, i ja nemam problem s tim, a onaj ko ima, taj nije u krugu ljudi koji su oko mene.

Prva u sto godina, jer drugima nisu dali

“Dok god za jednu ženu kažemo da je direktor, mi imamo društveni problem. Bila sam prva direktorka Drame NP Sarajevo u sto njegovih godina i mediji su jako “jahali” po toj činjenici. Stalno sam im govorima da treba da “jašu” po tome ali u kontekstu činjenice da ja nisam na tom mestu jer sam najbolja, najpametnija i najtalentovanija u sto godina NP, već zato što neke možda od mene bolje, pametnije i talentovanije žene, nisu mogle da budu direktorke, jer im društvo/sredina nisu dozvoljavale da postanu.”, smatra ova glumica i dramaturškinja.

– Za mene feminizam nije borba za ženska prava, već borba za ljudska prava. Borba za LGBT, nije borba za pedere i lezbijke, nego borba za ljudska prava. Dok god se borimo za ljudska prava – sva ljudska prava, dotle je ok, a kad krenemo u te specifične rukavce – a jasno je i zbog čega, jer je teško biti opšti aktivista, kad počnemo da se odvajamo u podkategorije, mi zaboravimo da smo svi ljudi. Deklaracija kojom smo se bavili kaže da se svi ljudi rađaju slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravu. To je za mene početak i kraj priče o borbama o kojima govorimo. Iritantno je da se to pretvorilo u strašan trend – što je vrlo nepopularno reći na društvenim mrežama, jer te onda kanseluju i pokopaju… Imamo, npr, tri dana vatrometa o zlostavljanju, pa onda ništa. Imamo potom tri dana vatrometa kada je prajd, pa onda ništa… To je degutantno, jer to živiš ili ne živiš, to određuje sve tvoje životne izbore i kontrolišeš sebe i svoj put u odnosu na to za šta se boriš, ili si ništa. Ili – ili. Ne možeš malo biti borac za nešto. Kao što ne možeš biti malo trudan, tako se isto ne možeš malo boriti za ljudska prava. I ne može selektivno. Mi zaboravljamo da, kad se borimo za jednu kategoriju, da se time borimo i za ostale kategorije, koje nam možda nisu baš simpatične, ili nisu do kraja iz nekog razloga, ali kad kažemo da su sva ljudska bića slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, onda mislimo na sva ljudska bića.

Zašto ste odabrali da se bavite pravima, a na obavezama, imajući u vidu društveni trenutak u kojem je Srbija?

– U Deklaraciji se na kraju kaže da svako ima i obavezu prema zajednici. Mi znamo da na svakom radnom mestu svi zaposleni znaju svoja prava, ali niko nikad ne zna svoje obaveze. Moja deca savršeno znaju svoja prava, ali nisu baš sigurni šta su njihove obaveze. To što imamo neka prava, znači da imamo i obaveze. Društvo ti, inače, prema toj Deklaraciji, daje pravo. Vrlo je zanimljiv član, jedan od poslednjih u Deklaraciji, parafraziraću ga, u kojem se kaže da društvo ima obavezu da obezbedi demokratske uslove. Znači da ja imam pravo da živim u demokratskom društvu i tu se sada fokus sa pojedinca prebacuje na zajednicu, ali se kaže i da svako ima obeveze prema zajednici.

Da li je ijedna država, nastala nakon raspada Jugoslavije, uspela da uspostavi bar obrise zajednice u svojoj sredini?

– Ne. Mi smo se pogubili u dva osnovna pojma: stanovnik i građanin. Pristajući da budemo stanovnici, izgubili smo mogućnost da tražimo ono što bi tražili građani bilo koje zemlje. Građanin traži čistu ulicu, socijalnu zaštitu, zdravstveni sistem, vrtiće, kulturne sadržaje… On je osvešćen, zna da postoje red, prava i obaveze. Nije mu svejedno, da li deca imaju čist park, ili je on pun pivskih flaša i igala, kasni li autobus kojim ide na posao, dolazi li na vreme, da li će se pokvariti nasred puta i da li ga uopšte ima. S druge strane, stanovnik stanuje, svejedno mu je gde bi trebalo. On prespava, ode na posao, poplaća račune, dođe kući. Ne možemo imati zajednicu stanovnika. Građaninu je važno da ima građanski život, a stanovnik pak ima malograđanski život. To je razlika.

Možda bi kod nas, kao u Japanu, ljude na javnim mestima stalno opominjati i podsećati na obaveze, dok se ne nauče redu, ili je to ovde ipak nemoguće?

– Ne mogu više slušati priče kako smo mi drugačiji od svih ostalih, da mi imamo „to nešto“, taj neki „saft“ koji nam ne da da živimo u redu. Mi prosto moramo da okrenemo jagnje na livadi… Mi se dičimo našom „specifičnošću“, koja zapravo pravi haos. Ja ne verujem da su Nemci bolji, obrazovaniji i kulturniji. Oni samo imaju zakone koje moraju da poštuju, jer ako izneseš smeće u petak, umesto u četvrtak kada se iznosi, platiš 500 evra kazne. Platićeš jednom, a drugi put ćeš razmisliti da li ćeš ga izneti u pogrešan dan, jer kaznu mora da plati svako. Nema u službi za odnošenje smeća ili opštini neke rođake koja može da ukine ili sakrije kaznu. Ne znam da li bi Nemci bez tih kazni bili tako revnosni, bilo bi zanimljivo videti šta bi bilo kad bi se ukinule.

Zakoni ne bi trebalo da se donose da bismo u njima tražili rupu, nego da živimo normalan, uređen život. U Bosni i Hercegovini, gde živim, jedini zakon koji se poštuje je zakon jačeg. On se jedini poštuje sto posto. Svi drugi zakoni, o zabrani pušenja, npr, ja prva koja pušim, sam u varijatni, pa dajte ljudi, kako da nađemo prostorijicu za pušenje, a onda se nerviram što živimo u nesređenom društvu. To je ta odgovornost, da ti nešto moraš da učiniš da bi to društvo bilo kako treba.

Odgovornost podrazumeva i etiku, a ona konstantnu borbu. Etika je kod nas rastegljiva i usko vezana za lični komfor. Za nju se borimo do trenutka kada nam biva ugrožen lični komfor.

– Kad pričamo o pozorištu, vrlo često govorimo o tome da je kontroverzno i provokativno. Uvek se pitam koji smo deo komfora publike ugrozili da dobijamo te epitete. To se nikada ne tiče pozorišta, uvek se tiče komfora pojedinca koji gleda. Igram u predstavi „Seljačka opera“ u Sarajevu, u kojoj se psuje, dobili smo mnogo pritužbi publike da se mnogo psuje. Zanimljivo je da svakodnevno u životu, na ulici, radnji, u tramvaju, na televizijama, privatnim naročito, čujemo mnogo više psovki, ali to nikome ne smeta. Mi od pozorišta očekujemo komfor, da bude ni o čemu, da se tu nešto malo dešava, malo da nas zabavi i time smo obavili neku socijalnu potrebu, malo smo se kulturno uzdignuli. Zato najbolje na televizijama uspevaju sapunice i emisije koje govore ni o čemu. One ne ugrožavaju komfor: malo saosećamo, malo plačemo, malo se ljutimo… Često čujem rečenicu: „Jao, nemoj, majke ti, nešto ozbiljno, daj neku komediju.“ Neće ljudi da razmišljaju o svetu u kojem živimo. Zašto? Pa zato jer je lakše ne razmišljati. Ali zašto onda kažemo da ovo ovako više ne može? Ko će razmišljati umesto nas?

U budućnost ulažemo samo glasačko telo

„Uništavamo kulturu, nauku, sport. Sportom se danas bave gotovo samo deca čiji roditelji mogu da plate sportske aktivnosti, a ne talentovana deca. Svesno smo uništili obrazovanje, iz škola nam izlaze nepismene i neobrazovane generacije. Za budućnost kreiramo samo glasačno telo. Pravimo šareno društvo, zabave, a očekujemo bolji svet. Teško da će on nastati iz ovakve sadašnjosti.“, kaže Vedrana Božinović.

Možda bi za početak trebalo da počnemo stvari da nazivamo pravim imenom…

– Tu sada ulazi strašni momenat političke korektnosti – nemoj da se niko uvredi! Pa nemoguće je da se niko ne uvredi. Mi moramo da pričamo o stvarima vrlo otvoreno, bez da se vređamo, a moramo najzad početi i da slušamo jedni druge. Mi smo društvo gluvih govornika. Uopšte nisu bitni argumenti, niti tema, bitno je ko je najglasniji i ko najviše izdrži u tom preklapanju rečima, prekidanju, nadglasavanju… Tako ne idemo nigde. Stvari ne nazivamo pravim imenima, jer se ni ne slušamo zapravo. Mi moramo da naučimo da možemo i da se ne slažemo. Najviše volim da razgovaram sa ljudima s kojima se ne slažem, ali koji su dovoljno pristojni da pričamo argumentima, a ne da kažu: „Vidi ti glave!“, kako se kod nas u Bosni kaže kad nemaš drugi argument u razgovoru. Kod nas se sve svelo na tu rečenicu, jer nemaš nikakav argument. Mi stalno čujemo: “Ko si ti?”. Ko je neko ovaj ili onaj? Ili ako si žena: “Šta ti pričaš?!” Ajde da se ne slažemo, ali argumentovano. Hoću da čujem drugačije mišljenje na način koji ne vređa moje ljudsko dostojanstvo.

Pomenuli ste rečenicu „Ko si ti?“, iza koje stoji svest slična onoj koja stoji iza „Znaš li ti ko sam ja?“. Šta mislite, jesu li stasale generacije koje će snagom zdrave logike srušiti funduse ta dva naopaka stava o životu, dva naopaka sistema vrednosti?

– Jako mi je teško da odgovorim na to pitanje. Da ste me to pitali pre godinu i nešto dana, rekla bih da ne postoji, da je mlada generacija, od koje bismo to očekivali, od nas naučila ono što nije trebalo – da je najbitnije upravo to – ko si ti, ko sam ja, i, znaš li ti ko sam ja. Mislila sam da su oni od nas naučili da je sila ono što prolazi – zakon jačega. Međutim, onda se u Srbiji desilo sve što se desilo s tom mladom generacijom, koja me zadivila svojom logikom, time što je rekla da želi da se stvari rade po pravilima, po zakonima. Zakone ste vi doneli, ajmo po zakonima, rekli su. Šta god da im je stiglo u inboks, oni bi rekli, ok, ali ajmo po zakonima. I nisu odustajali. Prekrasno je kako je svaka bomba, koja je bačena na njih, implodirala i okrenula se protiv onih koji su je bacili, zato što su deca bila strašno principijelna u tome što su govorila, tražila i radila. Iznenadili su me, ne zato što je to Srbija, a ja živim u Bosni, pa ne verujem u Srbiju, nego nisam verovala u mlade generacije. Nisam verovala da su oni od nas mogli da nauče išta pametno…

Kako su onda stasali takvi pored nas pogrešnih učitelja? Da li ih je od naše stvarnosti, paradoksalno, spasilo ono što smo im zamerali – buljenje u računare i telefone?

– Imam teoriju o tome… Mislim da ih je spasilo to što su oni generacija koju smo, koliko god smo ih nakaradno učili, naučili da su neke stvari normalne. Njima je normalno da imaju nastavu, nove patike, sve što požele… Za razliku od mene, koja zna šta znači biti gladan, ali ne gladan trenutno, nego permanentno, jer sam neke svoje formativne godine provela u ratu u strašnoj nemaštini i opasnosti, svoju sam decu vrlo spašavala od svakog mogućeg vida nemanja i opasnosti. Omogućavala sam im sve, da putuju, uče, imaju društveni život kakav priliči njihovim godinama. Oni su odrasli s idejom da je to normalno i ako se njima kaže da to dalje ne može, da to nije normalno, da toga više nema, oni to neće prihvatiti. Oni nisu u fazonu mene i moje generacije: nemaš para za kaput, ok, nema veze, obući ćeš dva džempera. Ne, oni moraju imati kaput.

Šta to znači, opet dolazimo do komfora?

– Nije to klasična priča o komforu koju smo pominjali, jer oni se ne bore samo za sebe, nego i za zajednicu, da svi mogu da kupe kaput. Oni nama kažu da naša žrtva nije normalna, da je glupava. Moja je mama meni jednom rekla da bi ona svojevremeno pustila da banane istrunu na stolu, ne bi pojela nijednu da bismo mi deca jeli. Bilo je to vreme kada nisi uvek mogao da odeš u radnju i kupiš banane ako ti se jedu, dok današnja deca sama skoknu po bananu kad im se jede. Ovo je neka druga generacija, koja vidi šta njihovi vršnjaci u Engleskoj imaju i mogu, i zašto onda ne bi mogli i oni, razmišljaju. Misle da su slobodni da sve mogu isto.

I tu opet dolazimo do Deklaracije UN-a…

– Mada, prisećam se i deklaracije iz Orvelove “Životinjske farme”, po kojoj su sve životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih. Mi smo na to sveli Deklaraciju o ljudskim pravima. Živimo trenutak u kojem UN skoro da ne postoje. Postoji formalno, ima neka zgradu, službenici, ali UN ne postoji, jer da postoji, ne bismo gledali smrt hiljada dece od kojih su neka u inkubatorima, ne bismo gledali ljude koji žive – ne u šatorima, nego pod ceradama. UN su, moram ovde biti lična, počele da propadaju devedesetih, s ratom na ovim prostorima, a sada više nemaju nikakvu funkciju. Tramp radi šta želi , niko mu ništa ne može, rat u Ukrajini traje – mi više ništa ne čujemo o tome, i o Gazi se sve manje čuje, ginu neki ljudi, umiru neka deca, pa šta ćemo… Fascinantno je da ta Deklaracija UN-a, danas kad se čita, zvuči gotovo kao pobunjenički manifest, koji kao da je nastao u ilegali, u nekom podrumu. On zvuči kao tekst koji treba da sruši sve naopake sisteme u svetu. Pominjale smo studente i obrazovanje, a u Deklaraciji postoji jedan član, parafraziraću i njega, da obrazovanje treba da služi da stvara bratstvo među narodima i osećaj jednakosti svih. Da se naježiš. Zapitaš se: učimo li tome našu decu? Pa ne učimo! Učimo ih da su Cigani smrdljivi, Arapi teroristi, da su Amerikanci glupi, a Englezi snobovi, da ne idem u naše uske regionalne predrasude, šta ih tu tek učimo.

– Ja živim u zemlji u kojoj postoje tri vrste udžbenika, jasno razvrstana po nacionalnosti, u kojima niti jedan događaj od ’92. do ’95 nije opisan na isti način, iako mi imamo savremenike tih događaja, je oni se nisu desili pre 500 godina, pa da ne budemo sigurni. Nema u udžbenicima rečenice da je bilo različitosti, ali da danas živimo u jednoj državi – skupa, a ne jedni pored drugih. Mi tome ne učimo našu decu. Da ne govorim koliko je potresan i bolan deo Deklaracije koji govori da svaki čovek koji radi treba da zarađuje toliko da obezbedi dostojanstvo sebi i svojoj porodici. Svaki put kad to čujem, mogla bih sesti i plakati. Kada gledam prodavačice po samoposlugama, koje – za minimalnu platu – stoje na nogama po osam sati, kad gledam tehniku u pozorištu koja radi za minimalac, kad gledam sve nas koji uvek biramo jeftiniju robu i čekamo sniženje da bismo se obukli, a u seknd hendovima kupujemo da bismo imali utisak da imamo novu odeću… Da li je to dostojanstvo? Da li je dostojanstvo samo biti živ i zdrav? Pa nije li to samo preduslov za život? Zaboravili smo šta je dostojanstvo čoveka, a to je najvažnija reč u ovoj Deklaraciji.

– Zato pričamo o građanima, jer oni imaju dostojanstvo. Stanovnici ga nemaju. Zato pričamo o novim generacijama koje bi trebalo da vrate dostojanstvo, koje podrazumeva da poštuješ drugog i sebe. Samo se tako može živeti.

Snežana Miletić (Moj Novi Sad)