Ozbiljnijih pokušaja da se definišu vojvođanski interesi u bližoj prošlosti uglavnom nije bilo, a situacija je takva da se u Vojvodini ne odlučuje ni o njenim elementarnim stvarima. U Kikindi je u Kulturnom centru organizovana Tribina o tišini, a o decentralizaciji Srbije, odnosno o tome gde su mesto i položaj Vojvodine u državi, govorili su publicista Marko Đorđević, novinar Teofil Pančić, sociološkinja istorije Ana Dević i istoričar Bogoljub Savin, a moderator tribine bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić.
Interesovanje naučnih krugova na Zapadu za položaj Vojvodine, navela je Ana Dević, intenzivnije se pojavljuje krajem devedesetih, kada je počela i mobilizacija za smenu režima u Srbiji, a pitanje koje se tada nametnulo jeste kakav može biti doprinos jednog multietničkog regiona u budućoj demokratizaciji Srbije. Donatori su međutim, kako je primetila, 2004. prestali da odobravaju sredstva za projekte vezane za multietničke odnose. Kada su akademska istraživanja u pitanju, Dević smatra da je Vojvodina veoma malo fokusirana:
– Pitanje Vojvodine je uvek negde na margini, njime su se razne oblasti sociologije bavile uglavnom u okviru fenomena etnofederalizma. U tim radovima u kojima se porede različiti regioni postavlja se pitanje da li je etnofederalizam kao model nešto što pomaže međuetničkoj saradnji i koegzistenciji ili odmaže. Istraživanja pokazuju da su najbitniji faktori stabilnosti višenacionalnih sredina postojanje zajedničkih političkih ciljeva i ekonomsko-društvena ravnopravnost etničkih grupa.
Teofil Pančić smatra lošim to što političke stranke u Vojvodini zauzele etničke pozicije i iz tih svojevrsnih busija nude biračima da se opredeljuju jedino po nacionalnom principu, kao da su one jedini reprezent političkih interesa glasača, čime se stvara model etničkog federalizma koji je u prošlosti pokazao mnoge slabosti.
– Ne postoji politička alternativa kojom bi se manifestovala ta vojvođanska građanska posebnost i to je problem. Ono što je bila velika prednost na primer Istre u odnosu na Vojvodinu, jeste to što je Istra od samog početka, od izbora devedesetih, imala jaku političku artukulaciju svojih ideja. Već na prvim izborima Istrani su glasali radikalno drugačije od ostatka Hrvatske. Na svim sledećim izborima IDS je dobijao apsolutnu većinu u Istri i on drži opštinsku vlast u svim opštinama Istarske županije, dakle oni imaju jaku političku snagu koja
gura istarske specifičnosti. Mi takvu snagu nemamo, naše autonomističke snage su uvek bile preslabe, nisu na pravi način artikulisale specifični interes Vojvodine, i zbog toga mi nismo imali tu vrstu privilegije da se na taj način postavimo kao posebni, mada smo imali institucionalno bolje uslove. Međutim, šta vredi kada vi tu instituciju ne ispunite sadržajem. Ako je vi ne artikulišete na politički način, onda ona ostaje prazna ljuštura – tvrdi Pančić i ističe da političke elite unutar same Vojvodine nisu uspele da izbore za sebe tu vrstu respekta, da se postave kao ozbiljna snaga.

Vojvođanima nedostaje borbenost

Savin je naveo da se u našim naučnim krugovima smatra nezahvalnom temom baviti se vojvođanskim pitanjima.
– Vasa Stajić je još posle Prvog svetskog rata primetio da je pitanje Vojvodine marginalizovano, a Jovan Cvijić mu je rekao veliku istinu: ”Nećete dobiti ništa što ne otmete”. Zahvaljujući čini mi se tom nekom  mentalitetu, nedostaje ta borbenost, ta politička aktivnost, koja bi donela promene, to je činjenica koju moramo imati u vidu.

I vojvođanska krila “beogradskih partija” za autonomiju

– Ako vi prepoznate u nekom političku snagu, toj ćete se snazi priklanjati, a ako otkrijete slabost, vi ćete od te slabosti bežati. Sada imamo paradoksalan primer da se neka vrsta autonomističkih ideja ne samo pojavljuje unutar tzv. autohtono vojvođanskih partija, nego unutar vojvođanskog krila nekih „beogradskih stranaka“.

Ubava Đogo

(Autorka je polaznica edukativnog prpgrama NDNV-a „Profesionalno i antidiskriminaciono novinarstvo“)