Pune tri godine su prošle od kada sa nama nije Ida. Njena energija i posvećenost antifašizmu, danas možda više nego ikada, zaslužuju koju reč više.

Rođena je u Pečuju (Pécs) u radničkoj porodici. Nemaština ju je naterala da kao trinaestogodišnjakinja napusti gimnaziju i zaposli se u tekstilnoj fabrici, a vrlo brzo i u Fišerovoj štampariji u Subotici, gde se njena porodica u međuvremenu preselila. Stariji brat Geza je već bio odani pripadnik Komunističke partije i zbog svojih političkih i sindikalnih stavova osuđen je na dve godine robije u zatvoru u Sremskoj Mitrovici (1934). Nesumnjivo je da su Gezini stavovi presudno uticali na Idu, tako da se i ona uključila u partijski i sindikalni pokret 1933. u Udruženje radničkih sindikata, a naredne 1934. u SKOJ. Angažovala se intenzivno na širenju naprednih ideja i puno vremena je provodila u selima oko Subotice pridobijajući pripadnike seoskog proleterijata za te ideje. Istovremeno je redovno obilazila brata Gezu i supruga Janoša Kovača u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i zahvaljujući toj činjenici, rano je upoznala Lalu Beljanskog, Jovana Veselinova Žarka i dr. Kada joj je suprug otišao 1939. na služenje vojnog roka u Ljubljanu, Ida se zaputila za njim. Vrlo brzo se upoznala sa Francom Leskovšekom, Pepcom i Edvardom Kardeljom, Angelcom Ocepek, Borisom Kidričem i 1939. je primljena u KPJ. Njen muž Janoš je po završetku vojnog roka otvorio krojački salon u njihovom stanu u Ljubljani i vrlo brzo taj prostor je postao jedna od značajnih partijskih ćelija u kojoj su boravili mnogi partijski aktivisti, između ostalih i Ivo lola Ribar. Ida je 1939. izabrana i u Pokrajinski komitet SKOJ-a i puno je radila na terenu, pogotovo kada je izabrana i za sekretarku Okružnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu (1939–1942). Bila je jedna od organizatorki podizanja ustanka u Sloveniji, poznata po nekoliko konspirativnih nadimaka: Francka, Vera, Malecna. Po izbijanju Drugog svetskog rata, uhapšena je u Ljubljani i internirana u italijanski koncentracioni logor Gonars kod Palmanove gde je dočekala i propast Musolinijevog režima, posle čega se vratila u Sloveniju. Odmah se uključila u partizanski pokret u Grosuplju i Novom Mestu. Bila je članica Okružnog komiteta Komunističke parije u Grosuplju, radila je u Obaveštajnom centru Glavnog štaba Slovenije i bila članica Okružnog komiteta Komunističke partije Slovenije u Novom Mestu. Kraj rata je dočekala kao članica Gradskog komiteta Komunističke partije Slovenije u Ljubljani. U to doba, bukvalno poslednjih dana rata, poginuo je u partizanima njen suprug Janoš Kovač (1945). Brata Gezu su još 1941. streljali mađarski fašisti.

Nakon povratka u Vojvodinu, Ida Sabo obavlja sledeće funkcije: članica OK KP Subotice, sekretarka Sreskog komiteta KP Sente, poverenica za socijalnu politiku i zdravstvo u Glavnom izvršnom odboru Vojvodine, članica PK SK Vojvodine, članica SK Srbije, poslanica u republičkoj i saveznoj skupštini, potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, potpredsednica SUBNOR-a Vojvodine, predsednica Antifašističkog fronta žena AP Vojvodine,članica Predsedništva SFRJ 1973–1974, članica Saveta Federacije itd.

Bila je nosilac Partizanske spomenice iz 1941, Ordena junaka socijalističkog rada, Ordena zasluga za narod sa zlatnim vencem, Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem…

U braku sa grčkim komunistom Filom Kozmidisom rodila je dve ćerke, univerzitetske profesorke Uraniju i Anu, i dobila je šestoro unučadi.

Bila je dosledna svojim političkim stavovima i nepokolebljiva u njhovoj odbrani, a ipak odana demokratiji. Pamtimo sa koliko je energije učestvovala u svim akcijama 90-tih godina, zalažući se za poštovanje rezultata demokratskih izbora i prava AP Vojvodine na autonomiju. Učestvovala je na mnogim tribinama i razgovorima, ali i protestnim šetnjama, nije propuštala priliku da javno iskaže nezadovoljstvo zbog bujanja nacionalizma. Istovremeno je pronalazila i energiju da dosledno brani prava žena i da se bavi zaštitom životinja, zbog čega je skoro završila u zatvoru iako je već bila u poznim devedesetim godinama života. Sećamo se kada smo u njenom društvu bili u situaciji da joj se neko nepoznat obrati sa „gospođa Ida”. Nije propuštala priliku da odgovori: „Drugarica Ida, ili još bolje, samo Ida”, uz svoj karakterističan osmeh.

(Autonomija, foto: N1)