Volela bi da je te večeri spavala.

Ipak, Gordana Zec zauvek je zapamtila ledenu noć 7. decembra 1991. kada su iz porodične kuće u Zagrebu odvedeni i ubijeni njeni otac Mihajlo, majka Marija i sestra Aleksandra Zec.

Za ovaj zločin niko nije kažnjen, iako su ga počinioci, petoro pripadnika rezervnog sastava hrvatske policije, tokom istrage priznali, ali zbog odsustva advokata prilikom svedočenja nisu nikada osuđeni.

Na spomen ploči, koja je posle 32 godine postavljena na mestu ubistva nadomak Zagreba, piše, između ostalog:

Ne ponovilo se.

Te 1991. u Poljaničkoj ulici 22, u gradskom naselju Trešnjevka u kući na tri sprata živela je porodica uspešnog i imućnog zagrebačkog Srbina Mihajla Zeca, čija je žena Marija bila Hrvatica.

Vodio je mesaru na centralnoj zagrebačkoj pijaci Dolac, a Marija je držala kafić.

Imali su troje dece, školaraca – 12-godišnju Aleksandru, 10-godišnjeg Dušana i najmlađu, osmogodišnju Gordanu.

Oko njih se rasplamsavao rat, a gradom su šetali ljudi u različitim vojnim, policijskim i paravojnim uniformama.

Neki od njih zakucaće na vrata porodice Zec.

Ovo je priča preživele Gordane Zec.

Sedmi decembar 1991.

Imali su porodičnu večeru, očekivali su goste koji se nisu pojavili.

Troje dece i otac otišli su na sprat da spavaju, a majka je ostala u kuhinji, u prizemlju.

Gordana je slušala emisiju na radiju, ležeći u krevetu, a vrata od njene sobe su uvek bila otvorena, jer je bila najmlađa.

„Malo posle 11 je neko pozvonio, bila sam budna i osluškivala sam, čula sam galamu.

„Onda sam ustala, stala na vrata i tad sam poslednji put videla Aleksandru gde stoji na vratima svoje sobe, pogledala me i samo strčala niz stepenice“, kaže Gordana Zec u retkoj ispovesti za BBC na srpskom.

Otac je ustao iz kreveta, jer su dvojica ili trojica uniformisanih došli da ga vode.

Gordana je sišla na podest između spratova i kroz gelender čučala i gledala šta se zbiva u prizemlju.

„Tu su se s njim naguravali, otac je navukao neki džemper, majka je tad poprilično plakala i tu su ga izveli, bos je bio“, kaže Gordana.

Ocu su vikali da izlazi napolje i da je „Srbin i četnik“, a majka je krenula za njim, ali su je vratili u kuću, seća se.

Tad je Gordana strčala dole.

„Znam da sam je tu zagrlila da ne ide… Meni je ovo jako bolno“, izusti i oči joj se zacakle.

„Međutim, mama je mene tad odgurnula i rekla da će doći brzo.“

Napolju je devetnaestogodišnji vojnik Siniša Rimac, kako je kasnije priznao, dva puta pucao u Mihajla Zeca.

Gordana kaže da je u pidžami i bosa napolje istrčala napolje.

Gledala je kako pripadnici hrvatskih snaga odlaze belim kombijem, ali nije znala da su unutra i njene majka i sestra.

„Ja sam dotrčala do tela oca i nisam stala, samo sam prošla, uplašila sam se mnogo krvi i krenula sam u kuću kod komšija.“

Preskočila je komšijsku visoku ogradu.

„Znam da mi je deda Božo, tako smo ga zvali, otvorio i da sam mu rekla da su mi ubili tatu, a da je Dušan i dalje u kući i on je odmah pošao po njega.“

Komšija je ćebetom pokrio telo Mihajla.

Doveo je Dušana i kod njega su sačekali policiju i hitnu pomoć.

„Znam ujutro kad sam se probudila, došla je moja strina po nas, i u par kuća smo išli da nađemo Aleksandru, bila sam ubeđena da je ona tu negde“, kaže ona.

Mariju i Aleksandru Zec, koja je bila odevena u roze pidžamu, ubice su odvele na zagrebačko izletište Sljeme, gde su ih u blizini planinarskog doma Adolfovac vezali, ubili i zakopali u smetlište.

Tu je, posle tri decenije, postavljeno spomen obeležje.

„Čovek, kako je stariji, misli da će biti lakše, a ono je, čini mi se teže“, kaže Gordana dok razgovaramo u kafiću u Banjaluci, gradu u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta u Bosni i Hercegovini.

Rat koji je došao na prag

Nekadašnja jugoslovenska republika Hrvatska je 25. juna 1991. proglasila nezavisnost.

Napeta atmosfera, koju je podgrevala propagandna mašinerija iz Beograda i Zagreba, osetila se i u kući Zec.

Gordana ne pamti konkretne razgovore, ali je znala da su roditelji zabrinuti.

Stizale su i pretnje i pritisci da napuste grad, a kuća im je, kaže, nekoliko puta opljačkana.

„Bilo je poziva na telefon i spuštanja slušalice, pa kombija ispred kuće, pa ga nema.

„Sećam se i majčine brige, kad je vidim da se ushoda, i otac je u poslednje vreme bio jako zabrinut“, kaže ona.

Te godine je raketiran Zagreb, što je i ona zapamtila, shvatala je da se dešava „neko ludilo“.

Oktobra 1991. raketirana je zgrada Banskih dvora u centru Zagreba, gde su se u tom trenutku sastali hrvatski predsednik Franjo Tuđman, jugoslovenski predsednik Stjepan Mesić i jugoslovenski premijer Ante Marković.

U napadu je jedan čovek ubijen, visoki zvaničnici ostali su nepovređeni, JNA je tvrdila da je Hrvatska sama bombardovala zgradu sopstvene vlade, ali i dalje niko nije osuđen.

Sudski epilog koga nema

Samo dve nedelje posle ubistva, slučaj porodice Zec se pojavio u medijima, a ubrzo je pokrenuta i istraga.

Privedeni su osumnjičeni, koji su tokom ispitivanja priznali odgovornost, ali to nije korišćeno kao dokazni materijal na sudu.

Munib Suljić, Siniša Rimac, Nebojša Hodak, Siniša Rimac, Igor Mikola i Snježana Živanović, pripadnici rezervne jedinice MUP Hrvatske, smatraju se odgovornima za ubistvo troje članova porodice Zec.

Za ratne zločine nad srpskim civilima, između ostalih i za ovaj, po komandnoj odgovornosti osuđen je tek 2016. Tomislav Merčep, komandant njihove jedinice MUP-a Hrvatske poznate kao „merčepovci“.

Rimac je 1995. primio orden Nikole Šubića Zrinskog, visoko priznanje za hrabrost u ratu, od hrvatskog predsednika Franje Tuđmana.

Nekoliko godina kasnije je osuđen za zločine u Pakračkoj poljani nad srpskim civilima na osam godina zatvora, ali ga je tadašnji hrvatski predsednik Stjepan Mesić pomilovao 2010, skrativši mu kaznu za godinu dana.

Šta je bio motiv zločina?

Advokat Anto Nobilo je 1991. bio zamenik okružnog tužioca u Zagrebu koji je radio velike političke predmete poput sukoba na Plitvicama između pobunjenih Srba i policije Hrvatske, što se smatra početkom rata.

Slučaj takozvanih „merčepovaca“ i ubistva porodice Zec, pripao je njegovom kolegi.

„Ono što smo mi zaključili je da se tu radilo o klasičnoj pljački, jer je Mihajlo Zec bio bogati mesar u Zagrebu, vrlo poznat, sa svima dobar, servisirao je i nadolazeći HDZ i sve živo.

„Jedan od tih ubica mu je dugovao značajan iznos novca i njihova ideja je bila da bi ga bilo dobro opljačkati (…) međutim, pljačka se otela kontroli i došlo je do serije ubistava“, kaže Nobilo.

Advokat kaže da su „merčepovci“ i u predmetu Pakračka poljana, imali isti način delovanja: otimali bi ljude srpske nacionalnosti i tražili otkupninu.

„Pretpostavljam da su i ovde tako hteli, zato su krenuli da ga vode, međutim Mihajlo je počeo bežati i jedan od njih ga je automatom pokosio“, dodaje on.

Kako je istraga relativno brzo sprovedena i osumnjičeni uhapšeni, tužioci su hteli da ih što pre saslušaju.

Nobilo ističe da su oni kao tužilaštvo insistirali da okrivljeni imaju branioce, ali istražni sudija je posle konsultovanja sa predsednikom suda odlučio da advokati nisu potrebni.

„Tu dolazi do proceduralne greške jer se radi o najtežim krivičnim delima i trebalo je imati branitelje od prvog momenta“, kaže Nobilo.

Pola godine je petoro okrivljenih provelo u pritvoru, pre sudskog procesa na kom su se branili ćutanjem.

Okružni sud ih je u julu 1992. oslobodio.

Teško odrastanje u drugoj državi

Sredinom 1992, Gordana i Dušan Zec su napustili Zagreb i živeli sa bakom u selu, a zatim se doselili u Banjaluku, dok je rat oko njih buktao.

Pomalo nervozno paleći cigaretu, Gordana se priseća da joj je tokom odrastanja najveća strepnja bila „da se baki nešto ne desi“.

„Ona nam je bila i otac i majka, i tetka i strina, nažalost.“

Baka Bosa ostala je siroče kada su joj roditelji srpske nacionalnosti ubijeni u ustaškom logoru Jasenovcu tokom Drugog svetskog rata, ali je to nije sprečilo da podrži ljubav sina prema Hrvatici i Zagrebu, dodaje ona.

Kuću u Zagrebu zamenili su za jednu u Banjaluci, što je u vreme raspada Jugoslavije često bio slučaj prilikom raseljavanja stanovništva.

Ovaj grad postao je Gordani i Dušanu dom gde su se od prvog dana osećali prihvaćeno i sigurno, kako kaže, bez sažaljenja.

U Banjaluci je završila Ekonomski fakultet i zaposlila se, dok s poznanicima iz Zagreba nema kontakt.

Nobilo kao advokat i naknada porodici

Trebalo je da prođe punih 13 godina dok se zagrebački putevi Nobila i porodice Zec nisu ponovo ukrstili, ali u drugačijim ulogama.

Posle reportaže u novinama 2004, odlučio je da ih kao advokat zastupa u postupku protiv Hrvatske kao države.

U to vreme, Hrvatska nije imala zakon koji propisuje da država nadokanadi štetu kada su pripadnici vojske ili policije odgovorni za krivična dela, pa je Nobilo organizovao da to bude poslaničko pitanje premijeru Ivi Sanaderu.

„Oni tu naprave grešku, tužilac Sanaderu napiše odgovor ‘država se protivi, jer ne zna da li su ubice ubile ljude tokom radnog vremena ili van radnog vremena’, najgluplji mogući odgovor“, kaže dodajući da su se na to mediji u Hrvatskoj ‘odmah digli’.

Da to „zacementira“, ustupio je nedeljniku Nacional Iva Pukanića fotodokumentaciju sa uviđaja stradalih i to je bila kap koja je prelila čašu.

Pronađeno je pravno rešenje da to bude donacija Vlade za školovanje dece, približno 200.000 evra.

„Značilo nam jeste, ali si to doživljavao kao neku otkupninu za zločin koji nije procesuiran“, kaže ona, objašnjavajući zašto je prvobitno bila protiv toga.

Tim povodom, u zgradi Vlade Hrvatske brata i nju primila je tadašnja zamenica premijera Jadranka Kosor.

„To je bilo izuzetno važno tada i jasno da sam ja to s namerom napravila pred medijima – ja sam htela da dam izjavu i to je šokiralo deo hrvatske javnosti jer sam bila i ministarka branitelja“, rekla je 2019. Jadranka Kosor u intervjuu za BBC na srpskom.

Međutim, na Gordanu je mnogo veći utisak ostavilo to što im je to bio prvi odlazak u rodni grad posle zločina.

Od hrvatske granice, u dogovoru s Nobilom, imali su pratnju obezbeđenja, ali su Dušan i ona usput ćutali, priča mi.

„Toliko sam bila uzburkana drugim emocijama, da se i ne sećam razgovora, znam da je Kosor bila prijatna“, kaže Gordana.

Tek poslednjih godina, nekad ode u Zagreb, iako ne posećuje mesta koja bi bila emotivna za nju.

List Nacional pisao je i da je tokom godina ključnu političku zaštitu ubicama pružio sam predsednik Franjo Tuđman.

Navodno je 1992. godine Stjepan Mesić došao kod Tuđmana s molbom da taj slučaj bude što pre rešen, ali Tuđman mu je odgovorio „Pusti, možda će mi ti dečki još trebati“, piše Nacional.

Slučaj porodice Zec je kao presedan podstakao usvajanje zakona o odgovornosti hrvatske države, na osnovu kog su mnogi naplatili odštetu.

„Zagreb je to danas zaboravio, to je neugodna mrlja na gradu da je policija ubila naše sugrađane, a da pravosuđe nije uspelo reagovati na pravi način“, dodaje Nobilo.

Spomen ploča na planinarskoj stazi

Tu mrlju redovno pamte nevladine organizacije Antifašistička liga, Dokumenta.hr, Centar za suočavanje s prošlošću i Srpsko narodno veće (SNV) koje duže od deset godina na Sljemenu organizuju komemoracije ubijenim članovima porodice Zec.

Prvi put u novoj vlasti u Zagrebu imaju partnera u tome, kaže portparol SNV Eugen Jakovčić.

Na vlasti u glavnom gradu Hrvatske od 2021. je Tomislav Tomašević, gradonačelnik iz levo-liberalne stranke Možemo-

Jakovčić me vodi do spomen ploče na Sljemenu, na 15 minuta vožnje od Zagreba, ali se jedan deo staze spušta pešice.

Usput mi priča da je problem što se zločini poput ovog decenijama pokušavaju gurnuti pod tepih.

„Merčepovce“ naziva „eskadronima smrti, koji su sejali strah i nesigurnost“, a da je porodica Zec najdrastičniji primer.

„To su bili pravi psi rata“, kaže Jakovčić, koji je ranije radio u organizaciji za dokumentovanje zločina Dokumenta.hr.

Događali su se zločini i u Gospiću, Osijeku i nekim drugim gradovima, dodaje.

„Rekao bih da je svaki veći hrvatski grad imao svoju porodicu Zec, postojala je porodica u Splitu koja je ubijena, odvezena i bačena na smetlište“, kaže ovaj Splićanin.

Na osnovu brojne sudske i novinske dokumentacije, objavljena je publikacija Aleksandra Zec u saradnji HKD Teatra iz Rijeke i SNV.

Pratila je istoimenu pozorišnu predstavu reditelja Olivera Frljića 2014, koja je zaobilaznim putem, preko Rijeke stigla u Zagreb.

Gordana predstavu nije gledala, a ni spomen ploču, koju zatičem u ledenoj golomrazici.

Mraz i belina na žutoj polegloj travi u kontrastu je sa crnom pločom, čija je poruka u stvari isečena iz table – slova su rupe.

Obišli smo i Trešnjevku, uličice sa kućama na dva ili tri sparta.

U Poljaničkoj 22 i dalje postoji nekadašnja kuća porodice Zec, ali ima druge vlasnike.

Sutradan, ove slike pokazujem Gordani.

To joj je potresno, jer sve izgleda gotovo isto kao pre tri decenije.

Zastane, gledajući telefon, i pokaže mi ćošak ulice na kom je videla očevo telo poslednji put, nekoliko desetina metara od ulaza, gde su danas kante za đubre.

„Ta kuća me podseti na to.“

Kako kaže, i poštansko sanduče na njoj je i dalje ono koje je njen otac postavio.

Bili su „fenomenalna“ porodica gde je otac bio mirna luka, a mama ona koja grdi, kaže kroz osmeh.

Grozan zločin koji je obeležio Zagreb

Gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević prvi je hrvatski zvaničnik koji je sa te pozicije 2021. odao poštu porodici Zec, a bio je prisutan i prilikom postavljanja spomen ploče na Sljemenu.

Gordan Bosanac, portparol Tomaševićeve stranke Možemo, kaže da je prvi pokazatelj da se stvari u Zagrebu menjaju to što je grad izglasao one koji su spremni da naprave takav iskorak.

„To je tako jasan zločin, grozan i sramotan koji je, nažalost, obeležio Zagreb.

„Zato je bilo važno pogledati u lice i reći da nisu svi bili odgovorni – znamo tačno ko jeste i setite se toga, iako nije došlo do sudskog epiloga“, kaže ovaj član gradske skupštine.

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović je u danima oko godišnjice 2021. izjavio da je ubistvo porodice Zec „kukavičko, ali da Hrvatska s tim nema ništa„, kao i da su preživeli dobili odštetu, „pa šta još treba“.

Memorijal na Sljemenu je samo početak, dodaje Bosanac.

„Već je u proceduri i inicijativa za imenovanje ulice ili trga, a postoji ideja i da se neko dečije igralište ili park nazove po Aleksandri Zec.“

Sve dok ne bude ulice ili trga na vidljivom mestu, a ne u šumi gde malo ko prilazi, Ante Nobilo u tome vidi samo želju gradskih vlasti da se „pokažu kao humani“.

Zid oko sebe i ‘moram dalje’

Ni Gordana ne misli da je hrvatsko društvo napravilo pomak, jer joj umesto pravde ostaje, kaže, „gorak ukus u ustima“.

Tokom odrastanja, ni ona, ni brat nisu mnogo otvarali „bolnu temu“ porodičnog stradanja.

„Bilo je na početkumnogo teško uopšte živeti sa tom slikom, kad to dete vidi, pa potisneš, pa se to negde vrati.

„Uvek sam sebe terala da moram dalje i da to tako treba“

Objašnjava da je „napravila zid oko sebe“, ne dajući ljudima da ga probijaju.

Nekada crnka, danas kose ofarbane sa svetlim pramenovima, radi u Poreskoj upravi u Banjaluci, udata je i ima tri ćerke, a srednja je najviše podseća na sestru – tako je plava i krhka, kaže.

Bila je spremna da razgovara sa mnom, ali ne i da se fotografiše.

O zatvorenosti govori i to što je sa mužem od 19 godine, ali mu nikad nije ispričala sve detalje kobne noći 1991.

Bila je tad drugi razred osnovne škole, sad je 40-godišnja žena – u šanel sakou, krupnih svetlih očiju i punih usana, uokvirenih šminkom.

Za godišnjicu, u medijima osvanu tekstovi, ona ih preskače, ali na porodicu misli i dalje svakog dana.

Posebno je razmišljala za vlastiti 36. ili 38. rođendan, koliko su imali majka i otac kad su ubijeni „u punoj snazi“.

U poslednje vreme retko ih sanja, ali zna da kad joj se otac javi u snu, to budu lepe scene i zna da će sledeći dan biti „divan“, kaže uz setni osmeh.

(Danas, foto: Beta)