„Suštinski problem je taj što 22 godine posle rata, još ratujemo. Džaba sve, ne pomažu tu ni dokumenti, ni istoričari, ni novinari, sve kreće od glave, a to su političke elite“, tako rezultate istraživanja po kojima građani Srbije poražavajuće malo znaju o ratovima devedesetih i zločinima koji su tada počinjeni komentariše predsednik Odbora Skupštine Srbije za ljudska i manjinska prava iz redova vladajuće koalicije Meho Omerović.

Vlada Srbije je 2016. godine usvojila Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina čiji je cilj, pored ostalog, podizanje nivoa društvene svesti o značaju kažnjavanja učinilaca ratnih zločina. Dve godine kasnije, uz završetak rada Haškog tribunala, obaveštenost građana o zločinima manja je nego što je to bila pre decenije.

„Rezultati istraživanja su očekivani. Građani i građanke Srbije nisu zainteresovani da saznaju šta se dešavalo tokom ratova. Čak i ako se zainteresuju, uvek se čuje ono čuveno – a šta je sa našim žrtvama i šta su oni nama radili“, navodi Jelena Diković, novinarka lista Danas, za koji je centar Demostat sproveo poslednje istraživanje.

Dok je 2011. godine (prema istraživanju Ipsosa, Beogradskog centara za ljudska prava i misije OEBS-a u Srbiji), 53 odsto građana znalo ili makar čulo da je Sarajevo bilo pod opsadom duže od hiljadu dana, danas na pitanje – da li ste čuli za neki grad koji je u ratovima u devedesetim bio pod opsadom četiri godine, negativan odgovor daje 71 procenat građana. Da nisu obavešteni o zločinima koji su počinjeni tokom devedesetih, potvrđuju i Beograđani u anketi Radija Slobodna Evropa.

„Medijiski su obavešteni, ali mediji danas vrlo malo toga istinitog govore. Otac mi je bio ratu u Bosni i Hercegovini tako da čujem iz njegovih priča. Ali, to je samo jedna strana. Bilo je stravično i za jedne i za druge i za treće i malo nam je pameti u svemu tome ostalo. Vrlo je teško naći neki pouzdan izvor informacija i svako ima svoju priču“, kaže Darko Andrijašević koji je rođen kada su ratovi počinjali.

Oni stariji, iako saglasni da većina građana ne zna za zločine koje su počinile srpske snage, ipak pamte.

„Ljudi gledaju svoja posla. Ja pamtim taj grozan događaj sa Vukovarom, gde su mnogi ljudi pobijeni. I Srebrenicu, naravno.“

Mladen Čulić bi se, prema rezultatima istraživanja, mogao svrstati među retke građane koji će u nastavku reći da je na tom mestu počinjen genocid.

„Čak 40 procenata ispitanika nije znalo da odgovori šta se tačno desilo u Srebrenici. Od onih koji su rekli da znaju, njih 12 odsto smatra da je to bio genocid, 16 odsto da je bilo ubistvo bez etničke identifikacije, a isto toliko da je reč o ubistvima muslimana, pet odsto njih je reklo da je reč o međusobnim sukobima, a četiri odsto da su ubijeni Srbi“, navodi Jelena Diković.

Tako Beograđanin Marko Gvozdenović na pitanje za koje je zločine tokom devedesetih čuo odgovara da „nije dovoljno upućen“.

„Ali, smatram da su sve tri strane načinile podjednaki broj zločina samo što mi ovde nismo obavešteni toliko o zločinima koje smo mi činili, kao što verovatno nisu ni oni tamo. Znam za navodni zločin u Srebrenici. Zašto navodni? Pa zato što ne znam šta se tačno desilo, nisam sto posto upućen“, kaže Gvozdenović.

Na pitanje da li zna koji je grad bio pod opsadom četiri godine, uzvraća pitanjima.

„Dubrovnik? Vukovar? Ne znam stvarno.“

Čak 64 posto građana ne zna šta se dogodilo na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara 1991. godine, kada su pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane i srpski dobrovoljci ubili 265 hrvatskih zarobljenika.

„Jedan od primera je da ispitanici misle da su najviše zločina počinili Hrvati, pa Bošnjaci, a naravno da ne misle da su to bili Srbi“, prenosi rezultate Jelena Diković.

Većina građana, kako dalje navodi, tvrdi da su Naser Orić (bivši komandant u Armiji BiH, prim.nov.) i Ramuš Haradinaj (premijer Kosova i bivši komandant Oslobodilačke vojske Kosova, prim.nov.) krivi, ali ne znaju tačno za šta.

Iako je Kosovo u političkom fokusu, o poslednjem ratu na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno zločinima koje su tamo počinile snage srpske vojske i policije takođe malo znaju. Rezultati istraživanja, po kojima samo 17 odsto građana zna mesta masovnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca koja su od 2001. godine otkrivena u Srbiji, ne bi trebalo da čudi jer do danas nisu obeležena, baš kao što za premeštanje leševa sa Kosova niko nikada nije odgovarao.

„Evo sad se stalno otkrivaju nove masovne grobnice i ko zna koliko će ih još otkrivati“, kaže Beograđanin Mladen Čulić.

Na pitanje zna li koliko ih je u Srbiji otkriveno, odgovara:

„Ne znam tačno. Ali i to sa Kosovom je bilo jako ružno sve zajedno i izazvalo je strašnu mržnju. To će se teško zalečiti, pogotovo što se danas politikom bave neznalice, tako da nemam neke nade.“

Rezultati istraživanja nisu iznenađenje za predsednika skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava Meha Omerovića. Prema njegovim rečima, nisu ništa drugo do „pokazatelj da ni 22 godine od formalnog završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije nismo odmakli dalje od tumačenja događaja isključivo iz prizme sopstvenog naroda“.

„Džaba, tu ne pomažu ni dokumenti, ni istoričari, ni novinari, sve kreće odozgo, od glave. A glava su političke elite i institucije. Naš suštinski problem je što 22 godine posle rata, još ratujemo. Da li su političari u svim državama spremni da jasno gledaju u prošlost kroz suočavanje sa onim što se dešavalo? Plašim se da nisu, zato što svi gledaju samo ka biračima. O zločinima i zločincima koji su osuđeni pred najvišim međunarodnim instancama se ovde pravi takva atmosfera da oni postaju heroji“, kaže Omerović.

Njegova Socijaldemokratska partija Srbije članica je vladajuće koalicije čiji su ministri, 2015. godine na aerodromu u Nišu, na koji je sleteo avionom Vlade Srbije, dočekali haškog osuđenika Vladimira Lazarevića. Dve godine kasnije, postaće i predavač na Vojnoj akademiji.

„Iz pozicije koju imam, ja radim sve što je u našoj moći. Učestvovali smo u donošenju Deklaracije koja priznaje Međunarodni sud u Hagu i genocid koji je bio u Srebrenici (Deklaracija Skupštine Srbije iz 2010. godine kojom je osuđen zločin, ali ne i genocid u Srebrenici, prim.nov.)“, navodi Omerović.

Kata Maksimović iz Beograda ne zna odgovor na pitanje za koje je zločine Vladimir Lazarević osuđen u Hagu i šta je bio tokom rata.

„Taj Hag sam jako loše pratila jer sam shvatila suštinu postojanja tog suda kao atak na srpski narod, tako zaista nisam imala volje.“

Ovakav odnos većine građana Srbije prema radu Haškog tribunala ostaje skoro nepromenjen u odnosu na protekle godine. Danas 56 odsto ispitanika navodi da je taj sud neobjektivan i pristrasan. Procenat takvih odgovora bio je još veći 2011. godine, uprkos činjenici da 90 odsto građana, prema sopstvenom priznanju, presude zapravo nikada nije ni pročitalo.

„Ni sada kada je bila presuda Mladiću, retko ste negde u Srbiji mogli da vidite za šta je tačno osuđen, koja mu se krivična dela stavljaju na teret, šta se dešavalo, koliko je ljudi stradalo, na koji način su stradali“, kaže Meho Omerović.

Rezultati istraživanja su očekivani kada se ovome, kako navodi novinarka Jelena Diković, doda kontinuirano izvrtanje činjenica i relativizacija istorije od strane vlasti.

„I to ne samo od strane ove, nego i prethodnih vlasti. Ali ove, na čelu sa Aleksandrom Vučićem posebno jer je činjenica da zločince proglašava herojima, čini sve kako bi zaustavila suđenja za ratne zločine kojih ionako sramotno malo ima, žrtve ne dobijaju podršku, učenici i učenice uče pogrešno o svemu što se dogodilo devedesetih, a u svemu tome veliku ulogu imaju i mediji. Većina pomaže vladajućoj garnituri, a nas nekoliko koji izveštavamo objektivno se svaki dan nazivamo stranim plaćenicima i izdajnicima srpskog naroda“, kaže ona.

Hag je u decembru 2017. godine završio sa radom. Uz Mehanizam koji ga je nasledio, suđenja za ratne zločine prepuštena su pravosuđu u Srbiji. Istraživanje pokazuje da 85 odsto građana ne zna da navede niti jedan događaj za koji se sudi ili se sudilo pred domaćim sudom.

(Iva Martinović, Slobodna Evropa)