Piše: Tomislav Marković, !Odgovor

Na Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu promovisana su mnoga atraktivna mesta za odmor, razonodu i oporavak, između ostalih i hotel “Vilina vlas” kod Višegrada. Tako je hotel koji je tokom rata služio kao logor za silovanje i mučenje Bošnjakinja trideset i kusur godina kasnije volšebno preinačen u turističku atrakciju, mirno mesto za odmor, rehabilitacioni centar koji za lečenje koristi termalnu vodu. Ni reči o mračnoj prošlosti ovog lokaliteta, ni slova o stotinama silovanih i zlostavljanih žena, devojaka i devojčica, ni glasa o žrtvama koje su ubijene ili su izvršile samoubistvo.

Žrtve su prvo mučene, silovane i ubijane, a potom im je oduzet glas, njihova svedočanstva su izbrisana iz oficijelnog pamćenja, sećanje na njih je naprosto zabranjeno. Nema mesta za svedočenje jedne preživele žene koja je za BIRN govorila: “Ne znam više koliko su me puta silovali”. I sećala se da je u “hotelu bilo mnogo žena i “da je svuda bila krv”, kao i da su “sve sobe u hotelu bile zaključane. Svakog dana su nam bacali komadiće hljeba koje smo morale hvatati zubima, jer su nam ruke bile vezane. Odvezivali su nas samo kad bi htjeli da nas siluju”.

Normalizacija zločina

U zvaničnoj kulturi poricanja nema mesta za patnju žrtava, niti za pamćenje zločina koje su počinili braća “Osvetnici” Milana Lukića, “Beli orlovi”, arkanovci i druge paravojne formacije koje su delovale pod okriljem zvaničnih oružanih snaga. Sve je to prekriveno velom zaborava, ostao je samo turizam. Što je najgore, promocija “Viline vlasi” na Sajmu turizma nije čak ni iznenađujuća. Hotel već godinama najnormalnije funkcioniše, u medijima se povremeno pojavi neka vest o njemu, ali isključivo u okviru turističkog miljea.

Izveštavaju mediji o hotelu kao o “eliksiru zdravlja u srcu borove šume”, o besplatnim kursevima plivanja, o renoviranju objekta, o tome dokle se stiglo sa rekonstrukcijom i sve u tom stilu. Hvali se menadžment kako im redovno dolaze gosti iz Bosne, ali i iz regiona, poglavito iz Srbije i Crne Gore, imaju i poseban ugovor sa Penzionim fondom Crne Gore, a u januaru ove godine direktorka se pohvalila kako su sklopili dogovor i sa Slovenijom, pa uskoro očekuju i prve goste iz te zemlje.

Ništa nije tako čudovišno kao prividna normalnost s kojom se govori o hotelu, ta podrazumevana nezainteresovanost za prošlost i ravnodušnost prema činjenici da je “Vilina vlas” bila koncentracioni logor. Šira javnost nema problem s tim, a očigledno ni hiljadama gostiju ne smeta što borave u prostoru u kojem su silovane devojčice mlađe od 14 godina, ili što se kupaju u bazenu u kojem su vršene egzekucije. Izgleda da svi mirno spavaju, snom pravednika. Normalizacija zločina je izvršena sa izuzetnim uspehom.

Život sa čudovištem

Toliko smo se navikli na poricanje zločina, na krivotvorenje prošlosti, na indiferentnost prema patnji, na iživljavanje nad žrtvama da nas više ne čudi ni to što je mesto zločina postalo mirno mesto za odmor i rehabilitaciju. Taj proces navikavanja na čudovišnost nije počeo juče, već pre mnogo decenija, pisao je o tome Radomir Konstantinović još u aprilu 1991. u tekstu “Živeti sa čudovištem”.

“Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo i sami se preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao čudovište”, pisao je Konstantinović.

Trideset pet godina kasnije možemo samo da konstatujemo kako su reči velikog pisca i mislioca bile proročke. Čudovišno je postalo prirodno, baškari se po medijima, skupštinama, predsedničkim kabinetima, akademijama nauka, udruženjima pisaca, religijskim objektima, u nebrojenim umovima i dušama, a evo ga i na Sajmu turizma.

Pre nekih 17-18 godina napisao sam tekst “Turizam macht frei”, povodom vesti da će Vlada Srbije izdvojiti subvencije za kredite građanima koji bi da turistički posete Republiku Srpsku. Na satiričan, crnohumoran način opisao sam jednu nadrealnu turističku posetu RS-u, sa obilaskom toponima zločina i tretiranjem turista sličan onome kako su srpske snage tretirale Bošnjake i druge nesrbe, sa ciljem da se ukaže na zločinačko nasleđe, na činjenice koje se uporno poriču, na neophodnost suočavanja sa prošlošću. Prošle su godine, a satira i crni humor su postali gola realnost, kao da nema dovoljno satiričnih postupaka i sredstava koji bi mogli da fiksiraju našu realnost. Stvarnost se uvek pokaže kao čudovišnija od fikcije.

Nagrađeni beli orao

Turistička zajednica Višegrada promovisala je hotel pod intrigantnim sloganom “Od kulture do avanture”. Reklo bi se da su turistički poslenici nesvesno pogodili suštinu stvari, nehotično ukazujući na čvrstu vezu kulture i zločina. U zlostavljanju žena u “Vilinoj vlasi” učestvovali su i pripadnici “Belih orlova”, formacije čije je osnivač i komandant bio Dragoslav Bokan. Dotični beli orao je danas predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu, na zadatku uništenja ostataka ove kulturne ustanove. I nije mu to prva nagrada za ratne zasluge.

Poslednjih godina Bokan redovno gostuje na režimskim televizijama, gde iz sve snage brani Aleksandra Vučića i sipa drvlje i kamenje na opoziciju, druge nacije i ostale neprijatelje srpstva. Zadužen je i za zvanične države proslave, pa je tako režirao godišnjicu “Oluje” i proslavu Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, budući da je po obrazovanju filmski reditelj. Nije Bokana rehabilitovao Aleksandar Vučić, i ranije je beli orao dobijao zaduženja od države, recimo u vreme Vojislava Koštunice. Daleke 2007. godine Bokan je bio marketinški direktor kampanje “Kosovo je Srbija”, koju je naručilo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Ceo Beograd je bio preplavljen bizarnim bilbordima sa kojih su značajne istorijske ličnosti poput Linkolna, Čerčila ili De Gola poručivale da je Kosovo – Srbija.

Handke u hotelu “Vilina vlas”

Nije Bokan jedini kulturni poslenik povezan sa logorom “Vilina vlas”, ima tu i kudikamo prominentnijih i značajnijih autora od njega. U hotelu „Vilina vlas“ odseo je 1998. godine Peter Handke, slavni pisac, nobelovac, u slobodno vreme veliki prijatelj Slobodana Miloševića, relativizator i poricatelj zločina. Nije Handke slučajno odseo u tom hotelu. Peter Maass je ubedljivo dokazao da je pisac dobro znao šta se u tom hotelu događalo tokom rata.

Naime, u knjizi „Letnji dodatak zimskom putovanju“, objavljenoj 1996. godine, Handke se podsmevao istraživačkom tekstu koji je o ratnim zbivanjima u Višegradu napisao novinar New York Timesa Chris Hedges. U tom članku citirana je izjava svedoka o Milanu Lukiću: „Rekao je da su gospodin Lukić i njegovi pratioci silovali devojčice zarobljene u ’Vilinoj vlasi’ na obodu Višegrada. I rekao je da je Jasmina Ahmetspahić, mlada devojka, skočila u smrt sa prozora hotela nakon što je bila silovana četiri dana”.

Dakle, Handke je prvo u svojim knjigama izražavao “skepticizam i prezir prema izveštavanjima kako Srbi idu u divljački pohod na višegradske muslimane”, kako veli Peter Maass, a potom je mrtav hladan odsedao u hotelu koji je bio mesto zločina i patnje, znajući dobro gde boravi. Ima nečeg vanredno perverznog i sumanutog u odsedanju na mestu zločina koje poričeš.

Kultura zločina

Ništa čudno za branitelja srpskih zločinaca i negatora genocida koji je o Srebrenici ovako govorio: “Meni se čini da je to bio osvetnički akt srpske strane. Nije da bih ga osuđivao, ali ga ne mogu ni bezrezervno odobriti”. Ili: “A te takozvane Majke Srebrenice… Njima ne vjerujem ni riječ, ne vjerujem ni u njihovu tugu. One su samo odvratna kopija Majki Buenos Airesa”. Handke je to izrekao u intervjuu za desničarski časopis Ketzerbriefe 2011. godine, koji su otkrili Alida Bremer i Vahidin Preljević. Ništa više nije čudno, jer smo se navikli na život sa čudovištem.

A navikli smo se i da pisci, reditelji, umetnici, kulturni stvaraoci, intelektualci podržavaju zločince, šire šovinističku mržnju, homogenizuju naciju, mobilišu mase, dehumanizuju druge nacije i vere, stvaraju ideološku pripremu za ratove i pokolje. Ima više od tri decenije kako smo postali svesni da pisci, umetnici i ostala menažerija nisu uvek humanisti i čovekoljupci, već da umetnost i kulturu mogu koristiti za ubilačke svrhe. Udruženi zločinački poduhvat je veliki posao, ne mogu svi da budu izvršioci zločina, neko mora da se bavi i idejnim radom, stvarajući svojevrsnu kulturu zločina. Neko ubija, muči i siluje, a neko pametuje, takva je podela rada.

Zato je slogan “Od kulture do avanture” pod kojim je Turistička organizacija Višegrada promovisala hotel “Vilina vlas” na dobrom tragu. Samo ga treba malo doraditi, da bi bio realističniji. Na primer: Od kulture do ratne avanture, sistematskih silovanja, ratnih zločina i genocida.

(Tekst preuzet s portala !Odgovor, printscreen: Al Jazeera)