TRIBINA TIŠINA O VOJVODINI

Učestvovali:
Mirko Đorđević, publicista
Teofil Pančić, novinski pisac
Ana Dević, sociološkinja istorije
Bogoljub Savin, istoričar

Moderator:
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Kulturni centar Kikinda
Četvrtak, 14. oktobar 2010, sa početkom u 19,00 časova

Dinko Gruhonjić: Dobro veče i dobro došli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Hvala Kulturnom centru Kikinda, koji je naš ljubazni domaćin večeras. Ovo je četvrta i poslednja tribina u ovom ciklusu pod nazivom “Tišina o Vojvodini”. Pre Kikinde bili smo u Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, i evo završavamo na severu Banata sa ovom temom. Naši večerašnji gosti su Ana Dević, sociološkinja istorije, Bogoljub Savin, istoričar, i Teofil Pančić, novinski pisac. Pridružiće nam se kasnije i Mirko Đorđević, koji je imao problem u proputovanju kroz Beograd.
“Tišina o Vojvodini” je ciklus tribina NDNV-a u okviru kojeg smo imali i seminar proteklog vikenda na Paliću pod nazivom “Izveštavanje o Vojvodini”. U okviru istog projekta imamo i naš informativni portal Autonomija.info. Ako ga niste imali prilike videti, preporučujem ga vašoj pažnji. A sve to podržala je američka fondacija NED. Mi ćemo nastaviti, i posle završetka ovog ciklusa, da pronalazimo sredstva da nastavimo i sa seminarima za mlade novinare i sa javnim tribinama, a naročito da održavamo sajt Autonomija.info u životu, s obzirom da smatramo da je prosto zastrašujuća ta medijska tišina koja vlada o Vojvodini, a naročito činjenica da su vojvođanski mediji duboko provincijalizovani, veoma malo čitani i gledani i da, samim tim, mi novinari ne možemo na pravi način da artikulišemo pitanja autonomije i položaja Vojvodine u današnjoj Srbiji.
Za početak bih pozvao našu gošću iz inostranstva koja je trenutno tu, na privremenom boravku u Novom Sadu, Anu Dević, a koja inače predaje na inostranim univerzitetima, i pitao je o onome o čemu mi retko imamo prilike i da slušamo na ovom malom ostrvu na kojem živimo, već dvadesetak godina manje ili više izolovani od zbivanja u modernom svetu. Kako se percipira uopšte u zapadnoj nauci i u zapadnoj javnosti pitanje Vojvodine i da li je ono uopšte problematizovano i ako jeste, do kog nivoa?

Ana Dević: Hvala. Velika mi čast što sam u Kikindi. Inače se osećam veoma krivom što zapravo veoma slabo poznajem ove delove Vojvodine, tako da sam naročito zahvalna na pozivu i na vašoj pažnji. Bavim se akademskim istraživanjima, ali u isto vreme se trudim na neki način da razumem i razloge zbog kojih u praksi neka pitanja ostaju manje osvetljena od drugih. To je možda i akademsko pitanje. Sa druge strane, imam mnogo veze i sa ovim tipom novinarskih istraživanja koja imaju veze sa aktivizmom. To je moje interesovanje za problematiku Vojvodine, vezano sa mojom aktivističkom predistorijom i interesovanjima.
Prvi put sam počela da se interesujem za to kako se Vojvodina pojavljuje u sferi i akademskih i medijskih istraživanja na zapadu, gde sam se školovala i radila, negde krajem devedestih, kada je počela jača mobilizacija za buduću najavljivanu i očekivanu smenu režima u Srbiji. I ono što mi je u onom trenutku bilo interesantno jeste da pratim na koji način su se pojedini akteri u zapadnim zemljama zainteresovali za razna pitanja koja se tiču buduće demokratizacije Srbije nakon pada Miloševićevog režima. Ono što je bilo interesantno jeste, u stvari, razmatrati načine na koji su se pojedini akteri u akademskoj sferi ili u sferi vladinih ili nevladinih organizacija počeli interesovati za pitanje Vojvodine.
Zapravo, pitanje koje se nekako kristalizovalo na sva ta tri nivoa jeste kakav može biti doprinos jednog multietničkog regiona budućoj demokratizaciji Srbije. To je neko najopštije pitanje, koje se svugde pojavilo kao problem. U sferi akademskih istraživanja – pošto mi intelektualci uvek kasnimo sa svime, iako se pravimo da smo avangarda, a u stvari uopšte nismo niti imamo bilo kakvu moć predviđanja i bolje da se ne bavimo predviđanjima – akteri koji su prednjačili u tom postavljanju pitanja o Vojvodini bili su vladini akteri u Sjedinjenim Američkim Državama i neke nevladine organizacije koje su se tu pojavljivale i prijavljivale se za sredstva. Jedna od takvih organizacija koja se prva pojavila na terenu iz SAD-a bio je “Projekat o etničkim odnosima”. Oni su se pojavili negde devedesetih i organizovali prve sastanke. Njihov fokus i njihovo pitanje o Vojvodini je bilo: na koji način se mogu definisati miroljubivi odnosi između etničkih grupa? Pošli su od toga da su ugledali Vojvodinu, u kojoj nije bilo ratova, i onda su rešili da počnu od te osnove i da proučavaju tu sferu međuetničkih odnosa kao nešto što može biti i politički doprinos. Pitanje je bilo kako se taj kapital, koji su oni zatekli, dalje može razvijati kao kapital u budućoj demokratizaciji Srbije. Tu je bilo nekoliko sastanaka, verovatno se i vi sećate kako se to odvijalo. Dakle, organizovali su nekoliko skupova u Vojvodini i o Vojvodini.
Njihove aktivnosti su međutim zamrle negde oko 2004–2005. godine. Ako pogledate sada njihov sajt, videćete gde se danas održavaju njihovi skupovi i koje su njihove teme – ako govorimo o našem regionu, njihova sfera interesovanja se pomerila na Kosovo. Eventualno možda još ima nekih skupova i nekih sredstava koji se tiču Bosne i Hercegovine, ali uglavnom, sve što se tiče Vojvodine, zaustavilo se tih godina.
Kada je reč o Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope, o kome ne treba puno da pričam, takođe su projekti koji se tiču Vojvodine kao specifične regije imali sličnu perspektivu. Pošli su od premise da je ovo dragoceni region i da tu treba oživeti sferu raznih nevladinih organizacija, medijsku sferu u toj kampanji koja je prethodila izborima 2000. godine. I taj Pakt se isto tako rastočio i pretvorio se u neke druge projekte… Fragmentirao se… I zajedno sa fragmentacijom jednog tako krupnog projekta, koji je “vukao” vrlo ozbiljna sredstva iz Evropske unije, i interesovanje za Vojvodinu je iščilelo.
Što se tiče akademskih istraživanja, u njima je Vojvodina još manje u fokusu. Što je vrlo tužno. Ja sam sama pisala nekoliko radova početkom 2000. godine i posle toga su mi se javljali razni istraživači, ne zato što su ti radovi bili nešto jako dobri, nego zato što naprosto nije bilo druge literature o Vojvodini. Kada se dobro i interesantno piše o Vojvodini, to je uvek nešto što je na margini. Najbolji radovi koji se pišu u mojoj oblasti, a to su političke nauke i sociologija, jesu oni radovi koji govore o etno-federalizmu.
U svim tim radovima, koji porede različite regione, postavlja se jedno pitanje: da li je etno-federalizam kao model nešto što pomaže međuetničkoj saradnji, koegzistenciji i demokratizaciji ili je to nešto što odmaže. To bih pitanje uvek postavila, pa i na ovakvim tribinama. Kada kažem etno-federalizam, ne mislim kao nešto što je proces, nego nešto što je dato i što je već postojalo u određenoj formi u prethodnom periodu. To je naročito interesantno u onim regionima gde se dogodila jedna dramatična transformacija i u političkoj i u ekonomskoj sferi, i u sferi prestrukturiranja i raspada država. Tamo se etno-federalizam nasleđuje u jednoj potpuno drugačijoj formi, zato što se menjaju i politička i ekonomska forma i oblici građanstva, i definicija nacionalne politike i definicija etniciteta.
Dakle, Vojvodina se pojavljuje u sferi tih akademskih istraživanja samo kao jedna tačka u istraživanjima koja porede npr. situaciju u Abhaziji, Adžariji, Čečeniji ili Dagestanu. To su sve regioni u kojima je postojao etno-federalizam i naučnici postavljaju pitanje: da vidimo, gde se nalaze te promenljive ili varijable koje su potrebne da bi se dogodio demokratski proces i da ne bi došlo do nasilja. Uglavnom, zaključci do kojih se dolazi jesu da nijedna varijabla ako se ide do ekstrema – ne može biti garancija… Ne može se tu od intelektualaca očekivati neki recept, što naravno nije dobro.
Ali, ono što je interesantno u ovim istraživanjima jeste da – kada dolaze do nekih zaključaka o Vojvodini, čak i kada oni nemaju nikakve veze sa akterima na terenu – oni tragaju za razlozima zbog kojih regioni kao što je Vojvodina nisu bili žarišta nekih dramatičnih etno-nacionalističkih sukoba i ratova. Odgovor na to pitanje je najčešće: zadržavanje određenog nivoa status kvoa. To je prilično obeshrabrujuće, jer se u stvari ništa ne rasvetljava na terenu. To je samo pitanje koje se tiče jako, jako uskog razmatranog zadatka. Osobe koje se time bave jesu politikolozi koji, naravno, dobijaju velika sredstva za takve uporedne projekte koji treba da su orijentisani prema praktičnoj politici.
Sada bi moje pitanje bilo, u takvom jednom siromašnom akademskom i u praktičnom okruženju, na koji način je dobro da se formuliše pitanje problema u Vojvodini. Kakav je taj problem? Da li je to problem nedovoljnog preuzimanja dobrih stvari iz prethodnog modela etno-federalizma, da li je dobro više insistirati na onome što se dešava kada se projekti prijavljuju kod Evropske Unije, a to je ići u kulturnu sferu i govoriti o tome da treba sačuvati neke posebne vidove manjinskih identiteta, posebne vidove multikulturalizma. Ono što bi neki ironično nazvali – taksonomski pristup. Znači, sačuvati te neke dragocene, prelepe leptire pod staklom. Eto, to su pitanja…

Dinko Gruhonjić: Imate li odgovore da nam ponudite?

Ana Dević: Pa, teško je nuditi odgovore. Mi treba da budemo vrlo odgovorni i svesni toga u kakvim se pozicijama nalazimo. Ako mi smatramo da je nešto značajno u očuvanju ili razvijanju te autonomije Vojvodine, onda je bitno za nas da definišemo koji je to proces koji je nama značajan.

Dinko Gruhonjić: Da li vidite da je neko to probao da definiše u Vojvodini?

Anan Dević: Pa, ja vidim samo fragmente. Zato sam se danas i našalila kada smo se dogovarali o tehničkim detaljima dolaska u Kikindu. Pohvalila sam organizatore na brizi i rekla: ko zna šta bi se sve moglo učiniti da i drugi toliko brinu o Vojvodini! Eto, ne znam. Možda je pitanje, stvarno, pitanje fokusa.

Dinko Gruhonjić: Kada smo već kod artikulacije, gospodine Savin, šta se dešava sa političkom artikulacijom ovih fragmenata o kojima je gospođa Dević pričala?

Bogoljub Savin: Kod nas su istraživanja o Vojvodini retka. Uglavnom to rade novinari, i to je pohvalno za njih. Međutim, naučnih istraživanja o kojima je Ana govorila – nema. Prvo nema institucionalno, jer nemamo institute društvenih nauka u Vojvodini. Nemamo institut za istoriju, koji smo nekada imali i koji je ukinut 1991. godine zajedno sa ukidanjem velikog dela vojvođanske autonomije. Ukinuta je dragocena institucija, koja bi danas mogla da bude ne samo institut za istoriju već i za društvene nauke i istraživanja u drugim društvenim oblastima. To nedostaje.
Takođe, nemamo zavod za statistiku i nemamo statističke podatke. Da bismo se bavili naukom, morali bismo imati i to, ali i niz drugih stvari. Ja sam istoričar i mene je istorija Vojvodine oduvek zanimala. Radio sam u tom nesrećnom institutu koji je ugašen. I danas kada se osvrnem, vidim koliko nam sve to nedostaje. Štaviše – znam situaciju pošto vodim jedan časopis za istoriju koji je godišnjak Arhiva grada Novog Sada – nezahvalno je mladim istoričarima da najave temu koja će se baviti ne Vojvodinom nego čak, recimo, i samo sgradom Novim Sadom. Samo jedan doktorat imate iz istorije grada Novog Sada. Na temu Vojvodine, recimo, doktorirao je jedan mladi naučnik u Beču. Upravo na događajima koji su neverovatno interesantni – odnosu komunista posle Drugog svetskog rata prema agraru i vojvođanskom selu. Vrlo značajna tema kojom smo mi Vojvođani ponekad i opterećeni. Čini mi se da u svetu ima više naučnih istraživanja nego kod nas. To je prvi problem koji govori o ovome o čemu sta me pitali.
Drugi problem jeste nedostatak u našem mentalitetu, nedostatak volje za istraživanjem. Ne moramo mi biti naučnici, doktori nauka, itd. Ali naša zavičajnost bi trebala da nas podstiče da proučavamo naš kraj, naš region. Čak i ako stavimo na stranu to pitanje političke autonomije, oko koje se sporimo već duže vreme. Taj problem je uočio kod nas još Vasa Stajić, koga smo aktuelizovali poslednjih par godina i koji je vama dobro znan ovde u Kikindi. On je primetio isti taj problem u onom burnom vremenu, u onoj velikoj prašini koja se digla posle Prvog svetskog rata, postavljajući pitanje: a šta sa Vojvodinom? U pitanju je bila tema ulaska Vojvodine u kraljevinu, da li kao jugoslovenski entitet ili kao izrazito srpski entitet, koji je zastupao Jaša Tomić. Tada je jedan veliki čovek i istraživač, naučnik svetskog značaja, Jovan Cvijić, rekao Vasi Stajiću veliku istinu: vi nećete moći da dobijeti ništa što ne otmete! Aludirao je pri tom na borbenost, na mentalitet, na političku borbu koja, čini mi se, nedostaje. Pored istraživanja, nedostaje i politička aktivnost.
U Vojvodini su se kroz istoriju smenjivali dizanje prašine i tišina. Prašina i tišina se smenjuju. Obično su se dizale tenzije i prašina kada su se zbivali važni istorijski događaji. S kraja 18. veka, kada je već na neki način uobličena priča o Vojvodini i kada je srpski narod shvatio da više nema povratka na jug. Jednostavno, o Vojvodini je počelo da se priča kao o jednom prostoru, koji inače do tada nije ni bio zamišljen kao važan i specifičan prostor. Tada je inspiracija bila Francuska revolucija, sigurno…
U 19. veku, 1848. godine, i Sterija je u svoju književnost inkorporirao nedostatke vojvođanskog mentaliteta u političkoj artikulaciji svojih interesa. Vojvođani nemaju osobinu da znaju da artikulišu svoje političke interese. To je činjenica koju moramo imati u vidu, i ona je činjenica od davnina do danas. Znamo da je 20. vek, od Prvog svetskog rata pa naovamo, imao nekoliko naučnika, da ih ne ređam, a spomenuo sam Vasu Stajića, koji su ukazivali na probleme sa kojima se suočavaju Vojvođani. Potom, posle Drugog svetskog rata ponovo se otvorilo pitanje koji je nivo autonomije Vojvodine. A onda je krajem šezdesetih otvoreno pitanje, takozvanih, amandmana na Ustav. Rezultat toga je Ustav iz 1974. godine. Vojvodina dobija svoj ustav. Nemojmo misliti da Vojvodina i pre toga nije imala svoj ustav. Vojvodina je imala svoj Ustav u začetku još 1849. godine. Vojvodina je tada dobila onu tzv. krunovinsku autonomiju u jednoj sasvim drugoj feudalnoj državi. Namerno podsećam na istorijske činjenice, da bih kontekstualizovao sadašnjost u mene kroz koje je prolazila vojvođanska autonomija.
Danas možemo da konstatujemo da u suštini, i to je po meni glavna karakteristika, vojvođansko stanovništvo, građani Vojvodine, bez obzira koje su nacionalnosti, oduvek imaju problem centra i odnosa sa centrom. U 18. veku to je bio Beč, u 19. to je bila Budimpešta, a u 20. veku to je bio Beograd. Dakle, to su problemi odnosa centra i provincije, kako je centar obično naziva. A šta je provincija? Provincija je onaj prostor koji ne odlučuje o sebi ili koji samo delimično odlučuje o sebi. Tom provincijalizacijom mi smo, čini se danas došli do toga da sada prepoznajemo vrlo visoke kote provincijalizacije u Vojvodini.
Evo, ja sam čovek koji radi u kulturi i mogu da kažem da mi čak više ne odlučujemo ni o najelementarnijim stvarima kada su u pitanju institucije kulture. Bilo da su pokrajinske ili gradske… Da li ćemo mi biti u stanju da sada, posle ovih priča koje su dovele do dizanja prašine kada se usvajao vojvođanski Statut (iako shvatamo da je to na neki način bila veštački dignuta prašina koja je nekome odgovarala), artikulišemo vlastite interese i otvorimo neka suštinska pitanja? Moramo prvo da se dogovorimo oko toga ko će ih otvoriti, kako će ih otvoriti… Mi imamo skupštinu, mi imamo političke stranke, ali pitanje je kako artikulisati te političke interese, kako probuditi iz tišine vojvođanski živalj.
Svi znamo kakva je danas politička situacija, ali ja upravo mislim da treba aktivno postavljati pitanja o nadležnosti pokrajine, a pre svega govoriti o ekonomskom pitanju. Mi ne možemo govoriti o političkom pitanju stalno, a da ne pominjemo probleme ekonomskog razvoja Vojvodine. Prošli put je gospodin Vegel u Novom Sadu pomenuo i izborni zakon. Dakle, postoji niz institucionalnih stvari o kojima moramo govoriti. Mogao bih sada čitavu lepezu problema da ređam, ali nije mi ni namera i mislim da me slušaoci razumeju.
Znači, niz stvari iz našeg mentaliteta moramo da osvetlimo i pokušamo neke mane da otklonimo. Svi smo svesni da je ono o čemu je u 19. veku sanjao, recimo, Miletić i drugi, da će ostale etničke grupe prihvatiti Vojvodinu, da je to danas ostvareno. Kada je Miletić 1860. godine rekao „mi jesmo Srbi, ali smo i građani“, to je bio strašan plus i velika rečenica. Danas je to normalno. Sada se postavlja pitanje možemo li danas ponovo pokrenuti priču o građanskoj Voojvodini?
Sklon sam da verujem da će se uskoro otvoriti pitanja o prenosu nadležnosti koja ne mogu ići bez finansijske potpore. Ne može Vojvodina sama od sebe da „vuče“ nekakve nadležnosti koje ne može finansijski da pokrije…
Znamo još jednu veoma bitnu činjenicu. Kada je bio referendum za novi Ustav, Vojvođani nisu glasali za njega. Kada je tajno glasanje, mi smo skloni da na jedan – nemojte mi zameriti na izrazu – podmukao način vratimo loptu na drugu stranu i da kažemo: znamo mi o čemu se radi! Hajde da vidimo, hoćemo li sada artikulisati taj vojvođanski protest i uspeti da, makar ispod stola, vratimo pitanja koja Beograd u ovom trenutku ne želi da otvara. Ima mnogo razloga, a ima i razumevanja te potrebe u Novom Sadu i celoj Vojvodini.
Slučajno sam – samo da vam ovo ispričam i time ću završiti svoje obraćanje u ovom trenutku – bio, i još uvek sam, na čelu odbora za podizanje spomenika Vasi Stajiću u Novom Sadu. Vrlo je zanimljivo kako su se neki odnosili prema toj ideji. U početku je bilo nekoliko napada, ali smo na kraju ipak uspeli to da svedemo na jedan normalan odnos prema istoriji. U Novom Sadu će se, eto, ipak podići neki spomenici iduće godine, i pored otpora. I Lazi Kostiću, i Mihajlu Pupinu, i Vasi Stajiću… Dakle, ta tri spomenika su izazvala političku tenziju, usmerenu iz Beograda. Ali ne i spomenik Jaši Tomiću, koji je podignut za vreme vlasti Srpske radikalne stranke u Novom Sadu. Na njega su često ukazivali ljudi iz Novog Sada i pitali šta da se radi. Nema tu mesta za to pitanje. Mora se ići dalje. Moramo stalno ići dalje. Možemo se vraćati nazad i baviti se istorijom, jer to je nama posao, ali politički, mi moramo stalno ići korak dalje. Otvarati ta pitanja, izvlačiti ih ispod stola i hrabro ulaziti u raspravu, onako kako je to urađeno sa pričom o Vasi Stajiću, onako kao što je i on govorio: „Nemojte kukati, nemojte se vajkati, jer na kraju krajeva sve što ne bude valjalo u Vojvodini biće samo naša greška!“ Dakle, naša vojvođanska greška! Niko drugi za to neće biti kriv…

Dinko Gruhonjić: Kada ste spomenuli tu činjenicu da je na ustavnom referndumu, koji je trajao dva dana i na kojem je Ustav usvojen u foto-finišu, i pored sve krađe, treba reći da se u Vojvodini samo 45 odsto građana glasalo, navodno – ZA. Mada je broj verovatno značajno manji. Promena Ustava Srbije je neminovnost ukoliko Srbija makar malo želi da bude kandidat za EU. Nisam pravnik ni stručnjak za ustavna pitanja, ali i laicima je jasno da je ovaj Ustav apsolutno, u mnogim svojim delovima, antievropski, barem u tom formalno-pravnom smislu i da će morati da dođe do njegove izmene. Pa, ako smo imali toliku artikulaciju, kako ste vi kazali, podmuklog nezadovoljstva, možda je idealna prilika da ga artikulišemo na glasniji način…

Bogoljub Savin: Građani Vojvodine su neglasanjem za Ustav poslali jasnu poruku i moraće se ponovo postaviti pitanje tog Ustava. To je po meni normalno.

Dinko Gruhnjić: OK! I mi obećavamo, sa naše strane, da ćemo se truditi da baš možda sledeći ciklus tribina bude revitalizacija vojvođanskog protesta i bojkota referenduma o Ustavu. Mi smo bojkotovali ustavni referndum kao nevladine organizacije, i pokazalo se da je taj bojkot, što se tiče Vojvodine, bio u potpunosti ispravan.
Teofile, kada govorimo o artikulaciji vojvođanskog pitanja, uvek dođemo do pitanja identiteta Vojvodine. Ti se jako iznerviraš kada se pitanje Vojvodine svodi samo na pitanje novca. Zašto?

Teofil Pančić: Da, istina je da se iznerviram kada se svodi samo na novce, zato što mislim da je to onaj najmanji zajednički naziv koji je sam po sebi u redu i neophodan je, ali naprosto nije dovoljan. Jer da jeste dovoljan, onda bi se u ovih 20 godina – od kada traje ta priča o reuspostavljanju, ako se tako može reći, autonomije Vojvodine – valjda sa tim nešto uradilo. Nije se, međutim, uradilo ništa.
Dakle, političke stranke koje kao okosnicu svog programa imaju borbu za ozbiljniju i temeljniju autonomiju Vojvodine, svih ovih godina obitavaju negde na margini i unutar same Vojvodine ne postižu naročito spektakularne izborne rezultate. Za to postoje i takozvani subjektivni razlozi, kako se to nekad govorilo, i objektivne okolnosti i subjektivne slabosti. No, te subjektivne slabosti nisu dovoljno objašnjenje. Po meni, od početka tu postoji jedan problem u političkoj artikulaciji ili, pre bih rekao, u izbegavanju političke artikulacije tog problema Vojvodine. Naime, svi vi dobro znate, na nivou svakodnevnog života i razgovora sa bližnjima, da samo nekoliko godina posle onog prvog udara ranih ’90, kada je eskplodirao nacionalizam i rat i kada je svaki pojam autonomije bio nešto samo po sebi “fuj” – da su, čim je prošao taj prvi udar, odjednom mnogi ljudi raznih političkih opredeljenja sebe počeli da definišu kao neku vrstu paraautonomaša. Dakle, ja sam za to, moji novci u mom džepu, itd.
A onda kada dođe vreme da izađu na izbore i da to nekako pretoče u političku činjenicu, oni to zapravo ne urade. Zašto ne urade? Po meni, jedan od bitnih razloga za to treba tražiti i unutar samih autonomističkih političkih snaga. Kada kažem snaga, ne mislim samo na stranke i na nevladine organizacije. Mislim i na intelektualce, koji su o tome govorili i pisali i promišljali te stvari. Mislim, na kraju krajeva, i na medije i na novinare, itd.
Dakle, sve vreme se zaobilazila jedna činjenica: pitanje autonomije Vojvodine ne može nikada biti samo pitanje – naši novci u našem džepu, jer to je pitanje decentralizacije. Pitanje decentralizacije je u redu, ali, znate, ono ne muči samo Vojvodinu. Pa i ljudi u Leskovcu i u Čačku, i gde god hoćete, svi oni žele svoje novce u svom džepu. A svi mi dobro znamo da sa Vojvodinom postoji nešto što je razlikuje i što razlikuje njenu različitost, ako tako smem da kažem, u odnosu na centar, i u odnosu na Čačak, Niš ili Leskovac. E, šta je to? E, pa, to je upravo ono što nosi obeležje identiteta Vojvodine. Dakle, Vojvodina se kroz istoriju različito razvijala. Ja ne kažem da Vojvodina zbog toga bolja, jer bi to bio jedan kultur-rasistički pristup. Ali ona jeste različita. Ta različitost se i može i mora politički artikulisati.
Sasvim je legitimno, ne samo zbog njenog etničkog sastava, koji je drugačiji u odnosu na takozvanu užu Srbiju i nije za zanemarivanje, nego i zbog ukupnog kulturnog identiteta njenih ljudi.
Navešću neke veoma jednostavne primere i probaću da to kažem sasvim jednostavno. Spominjali smo Ustav. I onda imate ovo na čemu jako insistira naša nacionalistička desnica i to ostaje jedna od njenih opsesija već 20 i kusur godina. To je taj fantazam o ugroženosti ćirilice, koji se onda manifestuje i kroz ustavnu materiju tako da je ćirilica definisana kao službeno, bože moj, jedino pismo… itd. Dok je, potom, u predlogu Statuta Vojvodine stajalo, otprilike, da su u Vojvodini ćirilica i latinica ravnopravne. E, onda neko ustane i kaže: ne može tako, jer to je protivustavno. Elem, ako hoćete da ćirilica i latinica u Vojvodini budu ravnopravne, onda vi zapravo ispadate separatista.
Na to imam dva moguća odgovora. Prvi, autonomija koja nije ovlašćena da rešava i takva elementarna kulturno-identitetska pitanja, koja ne zadiru u treitorijalni integritet ili bilo šta drugo bilo koje države – naprosto nije autonomija nego smejurija. Drugo, svako ko misli da je ta razlika, gde se Statut razlikuje u odnosu na Ustav, elemenat separatizma – ja za njega imam veoma jednostavan predlog. Pa, ok! Stavite to i u Ustav Srbije. Pa će onda biti jednako. I svaki put kada u Vojvodini postoji neki predlog koji je realno izmerivo, dokazivo, bolji, napredniji – on naprosto može biti ponuđen celini. Ako celina iz bilo kojeg razloga ne želi da ga prihvati, Vojvodina može da zadrži to pravo i da ga primenjuje na svojoj teritoriji. To čini element razlike. Element razlike čine istorijski sedimenti jednog specifičnog načina življenja koji moraju biti artikulisani i na politički i na intelektualni, i na medijski, i na svaki drugi način.
Volim da ispričam jednu anegdotu, kada me neko pita šta je ta razlika i kako neko može da vam održi jednu vrstu lekcije o razlici. To mi se dogodilo pre nekoliko godina, kada sam došao sa devojkom u Umag na letovanje. I tek što smo stigli i raspakovali se, bilo je večernje doba, i onako umorni od celodnevnog putovanja samo smo ostavili stvari u apartmanu i istrčali malo na svež vazduh. Muvali se malo po gradu i došli u stari centar Umaga. Šetamo, tako, glavnom ulicom i stanemo pred jednu poslastičarnicu, te se domunđavamo hoćemo li da kupimo sladoled ili ne, a pred radnjom stoji čovek koji je očigledno gazda. On nas je čuo, i po načinu na koji smo razgovarali prepoznao je da smo “sa ovih strana”. Pogledao nas je, nasmešio se i rekao: ne bojte se ništa, ovo je Istra! E sad, nije da smo se mi nešto bojali, ali ta njegova rečenica „Ovo je Istra“, fundamentalno objašnjava jednu važnu činjenicu o tome gde smo mi to došli. Dakle, on je rekao, ne znam ja kako je u Gospiću, u Osijeku, ovde-onde, u nekim drugim krajevima moje države, ali ljudi, ovo je Istra i ovde slobodno govorite kako god hoćete.
E, taj element razlike, ako Vojvodina nema, onda je priča o Vojvodini besmislena i onda se sve svodi na trivijalna piranja čija će kasa više da pokupi novca. Ja sam tim pitanjima zamoren. Mislim da je to ono što je jako važno, a čini mi se da je svih ovih godina pomalo nedostajalo, da li pameti, da li kuraži, da li nečega trećeg, da se malo ozbiljnije u politici postavi to pitanje o Vojvodini. Sećate se dobro kako je izgledala Vojvodina ranih devedesetih, u vreme onih ratova i onih čudesa. Upravo u Vojvodini je često bivalo najgore. Tu je bio najžešći pritisak nacionalista, tu su bile paravojne formacije, tu je bilo „trista čuda“, tu ste viđali ljude u maskirnim uniformama. Niste ih viđali u Leskovcu ili Vranju. Tamo su doduše kasnije postali aktuelni. Naprosto, ovde je bio veoma jak pritisak nacionalista i Vojvodina je najbolje osetila šta to znači. I valjda je u ovih petnaestak poslednjih godina uspela da razvije najjači protivotrov. Jedini protivotrov, ako mene pitate, jeste dosledno insistiranje na građanskom konceptu. Građanski koncept države je nešto što bi trebalo da bude relevantno za celu Srbiju. To je naprosto jedan univerzalno dobar recept za organizaciju jedne države. Ali čak iako bi Srbija kao takva išla u pravcu nekakvog etničkog ujedinjavanja, Vojvodina i dalje ima istorijsko, moralno, kulturološko pravo da za sebe traži tu vrstu izuzetka. Vojvodina, ako nije zajednica slobodnih i ravnopravnih građana i građanki, ona naprosto – nestaje! Onda kopni i gubi svaki smisao.
Završavam sa još jednim zapažanjem. Ja sam povremeno pisao o tome da mi sada nakon onog prvobitnog, divljeg nacionalizma devedesetih, koji je u međuvremenu ipak mnogo oslabio, prisustvujemo nečemu što bih nazvao nacionalizmom druge generacije. On je u neku ruku sakrio oružje, iako ga nije bacio. Stavio ga je iza leđa i onako, kao, „vidi mi ruke“. I, između ostalog, se i pluralizovao. I on više nije ekskluzivno, mada jeste dominantno, u vlasništvu većinske nacije. Mi smo ovde na pragu toga da napravimo neku vrstu onoga što bi se zvalo – konfederacija nacionalizama! Tu bi umesto Vojvodine kao zajednice slobodnih i ravnopravnih građana i građanki dobili neku vrstu Vojvodine etničkih feuda. Pa bismo imali etničke feude Srba, etničke feude Mađara, Slovaka, Rumuna itd. Svako bi imao neke svoje etno-knezove, etno-preduzetnike, etno-akademike, etno-ne znam ti ja šta sve ne, i išlo bi se po sistemu neke vrste paralelne koegzistencije u kojoj se što manje mešamo, što manje komuniciramo, ne zanimamo se jedni za druge, nije nam važno šta oni drugi rade, nego, eto, svako upražnjava svoj famozni bogotvoreni etnički identitet za sebe.
I onda, kao recept, šta mi dobijamo? Dobijamo tobože harmoniju. Kako ta harmonija izgleda? Ja ću vas podsetiti kako bi ona mogla izgledati na jednom vrlo jednostavnom primeru. Primer se zove Bosna i Hercegovina. Ovih je dana to pitanje aktualizovano, povodom jedne izložbe Milomira Kovačevića, čuvenog foto-reportera u Sarajevu, koji je fotografisao devedesete i one prve demokratske izbore. Fotografisao je kandidate, plakate, obećanja, čudesa… Imate recimo plakate na kojima se SDS, SDA i HDZ zajedno grle, ljube, vole se, vežu zastave i kažu: samo glasajte za nas! Nemojte slučajno za ove razne izdajnike, reformiste i socijaldemokrate. Sve je to sumnjiva rabota, nego vi glasajte za nas, a mi ćemo onda zajedno da stvorimo sreću i divotu i ostala čudesa…. Znamo dobro kako se to zavšilo. Završilo se u ratu, završilo se u krvi i u strašnom krvoproliću.
Ne kažem da bi Vojvodinu moglo da zadesi to isto, ali bi je zadesila jedna vrsta dekadencije društvenog tkiva, jedna vrsta degeneracije društvenog tkiva gde bi Vojvodina postala mnogo lakši plen i za centraliste i za sve druge, jer bi načisto nestala osnovna supstanca. Ako više nije bitan element našeg identiteta da smo mi građani Vojvodine, nego smo mi samo Srbi, Mađari, Rumuni – onda mi na neki način ostajemo bez odbrane i postajemo element kojim se lako manipuliše.
Zato stalno insistiram da sve ima politički uzrok. Zašto u Vojvodini, za razliku od BiH, nije u trenutku sveopšteg divljanja nacionalizma – došlo do rata? Zašto u BiH jeste, a ovde nije? Nemojmo misliti da je to zato što smo mi kulturniji i civilizovaniji, evropskiji, ili ne znam šta. Nemojte misliti da je to zato što su se tobože u Bosni svi međusobno potajno mrzeli, pa se samo čekala prilika da jedni druge pokolju. To su sve mistifikacije i gluposti. Uzroci su veoma jasne političke naravi. Naprosto, u Vojvodini nije bilo politički organizovanih nacionalizama, jer nije bilo pretenzija na Vojvodinu. Imali smo srpski nacionalizam, koji je bio podmiren. Ostali nacionalizmi su bili marginalni, jer su matične države tih nacionalizama – Hrvatska, Mađarska, Rumunija, dakle, govorim o susedima Vojvodine – bile nezainteresovane za tu vrstu napada. Nisu htele da upadaju, da ratuju, da osvajaju. One su gledale kako da se pridruže EU ili su se bavile pametnijim stvarima. Sve suprotno od BiH.
U BiH nije došlo do građanskog rata. On jeste između ostalog građanski rat, ali nije samo to. Do njega nije došlo zbog famozne „viševekovne mržnje“ i ostalih budalaština nego zato što smo imali sasvim konkretan vojni, politički i ekonomski poseg najmanje dve susedne države, koje se zovu Republika Srbija i Republika Hrvatska. I tu je stvar sasvim jasna. I rezultat toga je, neko je spomenuo, etno-federalizam. Pa pogledajte kako etno-federalizam izgleda u BiH. Taj nakazni sistem u kojem imate dve paradržave unutar jedne države, od kojih ni jedna ne može da funkcioniše, koje zapravo jedna drugu stalno sapliću, a onda zajedno sapliću BiH kao celinu, da ona na kraju postaje, sa oproštenjem, kao neki šupak Evrope. Zato što jednostavno ništa ne može da se uradi u tom sistemu. On je tako postavljen da ne funkcioniše. On je napravljen da ne bi funkcionisao. On je možda bio dobar u onom trenutku kad je stvoren da zaustavi rat. To je u redu, ali vi ne možete sada da ga ovekovečite. A upravo se to uradilo.
Kao rezultat toga imali ste sada izbore i onda imate taj etno-federalizam. Treba da se glasa za jednog Srbina, jednog Hrvata i jednog Bošnjaka, koji će onda da čine kolektivno predsedništvo BiH, i da onda jedan drugog sapliću. A onda, kao da to nije dovoljno apsurdno, dobijamo to da se za predstavnika Hrvata izabere čovek za kojeg se tvrdi da nije izabran većinskim glasovima Hrvata nego glasovima Bošnjaka. Pa smo pre izbora imali oglase HDZ u bosanskim medijima u kojima mole “drage Bošnjake da ne glasaju za Željka Komšića”. Potpuni apsurd.
Jeste li vi ikada čuli da negde postoji takav oglas: molimo građane te i te nacionalnosti da ne glasaju za tog i tog kandidata, jer to je naš feud i mi treba da izaberemo ko će da bude naš predsednik? To su konsekvence te vrste etno-federalizma ili politizovanog multikulturalizma na balkanski način.
Zbog toga smatram da je užasno važno da se politički artikuliše građanska Vojvodina, i tu je uloga vojvođanskih stranaka, nevladinih organizacija i intelektualaca – veoma velika. To ne može niko da uradi iz Beograda ni i z Brisela, a i zašto bi. To moraju samo vojvođanske političke stranke i intelektualci, koji uglavnom traljavo rade svoj posao kada govore o Vojvodini. Oni moraju da artikulišu šta je to što jeste politički interes građanske, a samim tim i jake Vojvodine.

Dinko Gruhonjić: Meni je tu, u stvari, najdraža sintagma “multikulturalni nacionalizam”.

Teofil Pančić: Da. Mi tome sada prisustvujemo. I to što se sada rađa jeste multikulturalni nacionalizam. I u tome ideja da svaka etnička zajednica treba da ima svoju političku stranku i onda vi, “po difoltu”, ne morate više da razmišljate, mozak vam više ne treba. Ako je to princip, vi se samo pred odlazak na izbore podsetite: koje sam ja ono beše nacionalnosti i onda kažete – ja sam Rumun. Onda odem na izbore i zaokružim stranku Rumuna. Ja sam Slovak i idem i zaokružim stranku Slovaka. Ja sam Srbin, pa onda glasam za onu stranku koja je nasrpskija. Koja najviše urla o „srpstvu i čekićstvu“. Na taj način ubija se smisao politike, jer politika jeste slobodno opredeljivanje za određeni set vrednosti. Vi u nešto verujete i zato za nešto ili nekoga glasate. A ne – vi ste rođeni kao ovo ili ono, pa onda „po difoltu“ glasate za nekoga ko tvrdi da je rođen u tome istom i zove se slično kao vi.

Dinko Gruhonjić: Mirko, jeste li se adaptirali, pošto ste malo kasnije stigli? Pustio sam Teofila da malo duže priča dok se vi ne priviknete na kikindski vazduh. Teofil je govorio o Istri, pa je onda vukao paralele sa Vojvodinom. A mene zanima vaš stav – pošto ste vi u javnosti prepoznati kao dobar poznavalac zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – o policijskom saopštenju da je 60 odsto demonstranata u nedelju bilo iz „unutrašnjosti“, a provukle su se i informacije da je puno huligana bilo iz već poznatih revolucionarnih mesta kao što su Vrbas, Bačka Palanka, Crvenka… Dakle, to su ovi sa bogatim iskustvom. Da li je to tačno i da li su tačne ove „sramne“ novinarske insinuacije da su oni pronalazili utočište u krilu „matere crkve“ i u zdanjima crkava po Beogradu. I otkud Vojvođani tako agresivni?

Mirko Đorđević: Nije to tako teško objasniti. Ali, pre nego što odgovorim na ova pitanja koja su mi postavljena reći ću nekoliko reči o nečemu drugom. Zapravo o tome, ali iz jednog drugog ugla. Propala je i pukla Jugoslavija, JNA se raspala, sa Srbijom se ni ne zna gde su joj granice. A da li ste primetili da se Vojvodina održava? I uopšte ne puca po nacionalnim i verskim šavovima. Stoji. Tako da neka posebnost Vojvodine postoji. Da vas ne bih ja zamarao istorijom, problem je u tome što tu posebnost i individualitet, identitet, kako već hoćete, treba prepoznati i videti kako on uspeva da opstane. Sve što bi bilo sa nekim nacionalnim predznakom, a u Vojvodini imate silu jednu nacija, vera i konfesija, nekako se uklapa u taj ram koji se zove Vojvodina. Jedino što tu nije u redu jeste to što Vojvodina nema subjektivne političke snage, nema dovoljno profilisanih partija koje poimaju autonomiju na jedan savremen način koji je prepoznat u svetu.
Sad da pređemo na ova pitanja koja su postavljena. Prvo, nakon Drugog svetskog rata promenila se i nacionalna struktura Vojvodine. Sada je 2/3, grubo rečeno, u Vojvodini Srba. Pa se to menja. Mađara je bilo toliko i toliko, pa se broj promenio. Slovaka toliko, pa se i to menjalo. Ova matrica “svi su Srbi pravoslavne vere”, koja je politički upotrebljavana i zloupotrebljavana, mnogo godina, lišena je svakog smisla. Ima Srba protestanata, ima Srba muslimana. Tu je to pravoslavlje politički funkcionalizovano i prisvajaju ga kao svoje – nacionalističke partije. Pokazalo se da je i taj srpski nacionalizam Srbiji došao glave, tj. nama je došao glave.
U Vojvodini, vidite, ni to na kraju nije upalilo i ne daje neke rezultate, jer se shvatilo da se u političkom smislu ne može ići na koncept srpske Vojvodine, što je postojalo u 19. veku u doba romantizma. Ne možete ići da poistovetite Srbe i pravoslavlje, a i ako to uradite, jer Srbi su većinom pravoslavni, crkva se u Vojvodini razlikuje od pravoslavne crkve u drugim regijama. Tu je sada problem.
Mi sada u Vojvodini prisustvujemo bujanju nacionalističkih grupa koje se vezuju za crkvu. Ali – to su grupe i snage koje nisu izvorno vojvođanske. To je uvezeno. Da li se razumemo? Uvezeno je to. Nikada vojvođansko pravoslavlje nije bilo agresivno nacionalističko, nego se prepoznavalo u jednom kulturnom miljeu. I na kraju, u vreme ciklusa Miloševićevih ratova te iste tendencije smo mogli da pratimo. Nevolja je u tome što rubni nacionalizmi, verski obojeni, nemaju na šta drugo da se naslone nego se naslanjaju na crkvu.
Jedan od poslednjih ataka na Vojvodinu, da se ona konačno dokrajči, potiče iz same Vojvodine. Jogurt revolucija, pa Kertes, pa Bačka Palanka… Ali, da li ste zapazili da to uopšte nije uspelo? Vojvodina je ostala Vojvodina. To nije potkopalo onaj autentični vojvođanski identitet, kao ni ove nove ekstremističke grupe. Ili, još nije potkopalo. Ide u tom smeru, ali nije.
A evo i par reči o onom čuvenom primeru: srpske pravoslavne crkve u Vojvodini su građene u baroknom stilu. To je barok i u svim svetskim enciklopedijama imate srpski pravoslavni barok u Vojvodini kao kulturnu vrednost prepoznatljivu u mapi evropskih i svetskih vrednosti. Danas se bukvalno uništava vojvođanski barok kao kulturna tekovina, a grade se nove crkve u raško-vizantijskom stilu, iako ovde od Vizantije ni traga nema. To bi bilo isto kao kada biste negde dole u Raškoj sagradili neku pravoslavnu crkvu u gotskom stilu. Sada se Vojvodini, ali srećom to nije dominantno, forsiraju teze da je barok bio greška, kao i da je Dositej Obradović bio – greška!
Trojica vladika potpisuju đurđevdansko pismo Haralampiju. To je dokumenat koji se širi u Vojvodini, ali ima malo uticaja. U pismu se tvrdi da je Dositej Obradović – „mason, strani plaćenik, nula od nule, nikakav mislilac i pisac“. Jer „donosi mrak sa Zapada“. Čitavo se jedno doba odbacuje. Doba koje je dalo evropski pečat Srbiji. I tvrdi se u doktorskim disertacijama koje se publikuju u Novom Sadu u krilu crkve – da je vojvođanski barok i karlovačko pojanje – da su to „rane od rđavih klinova koje se zabadaju u telo gospodnje“.
Sada se postavlja pitanje, da li je to neki vojvođanski nacionalizam? Ne! To je jedan anahroni, zastareli srpski nacionalizam iz ranog 19. veka, koji sada pokušava da se implantira ovde, i srećom on ne daje neke velike rezultate. Problem je u tome što u Vojvodini više nema ni političkih subjekata, niti elite koja ume da postavi stvari na temelju tog vojvođanskog identiteta, koji uopšte nije ni etnički, ni nacionalan, nego postoji kao takav.
Svi su digli galamu, sećate se – kakva sad Vojvođanska akademija nauka i umetnosti!? Može postojati samo jedna, Srpska akademija nauka, i njeno eventualno istureno odeljenje. Međutim, greši se i kod te Vojvođanske akademije nauka. Ja pratim da se u ozbiljnim radovima koji ona nudi ne stavlja akcenat na ovaj identitet koji je kulturni identitet, a ne uskopolitički.
U Vojvodini danas imate, pored ostalih nevolja, i uvezen sistem partokratije. Postojali su radikali u Vojvodini u 19. veku, ali nikada nisu bili dominantni. Sada radikali, novi i stari, u Vojvodini, uprkos esktremnim grupama, nisu dominantni. Sa druge strane, radikalske partije još uvek dominiraju Srbijom. Pogledajte današnju debatu u visokom domu republike u Beogradu – ista ona priča kao iz ranog 19. veka…
U građanstvu je budućnost Vojvodine. Samo u tome. Jer, bude li pucala po nacionalnim šavovima i verskim šavovima, neće biti dobro. Tu ću sada, na kraju, da odgovorim na ovo predsednikovo pitanje. Tu se crkva ne snalazi baš najbolje. Oni imaju dve koncepcije što se tiče Vojvodine. Jedna je javna: Vojvodina može biti samo kanonsko područje SPC-a, samo crkveno pravoslavno vizantijsko pojanje. A druga koncepcija je da je ipak postojala Karlovačka patrijaršija, koja je imala šesto mesto u diptihu pravoslavnih crkava sveta, a Srbija je imala 11. mesto. Postaje im jasno da nije te Vojvodine bilo, pa ne bi uopšte ni srpske crkve bilo. Barem za poslednjih 150 godina. Uopšte je ne bi bilo, jer Grci su postavili svoje mitropolite u Beogradu i za celu Srbiju, a narod ih uopšte nije razumeo. Pa ne bi bilo ni Vuka ni Dositeja. Da ne davim dalje, nadam se da sam odgovorio na ovo pitanje…

Dinko Gruhonjić: Na kraju, želeo bih da pitam Anu da li posle ove priče koju je večeras čula o Vojvodini ima nešto da doda.

Ana Dević: Pa, imam nešto da dodam. U stvari sam želela da čujem izlaganja kolega koji se bave nečim što je veoma značajno za akademska istraživanja. Htela sam svojim izlaganjem vrlo kratko da isprovociram jedno saznanje o velikoj nedostatnosti, odnosno nepostojanju dodira između političke prakse sa jedne strane i između novinarskog pisanja, umetničke sfere i onoga kako ljudi koji imaju moć u akademskoj sferi i u sferi davanja sredstava za istraživanja u onim zemljama gde su ta sredstva mnogo veća nego kod nas. U tim zemljama postoji značajan repertoar o tome kako se može govoriti o Vojvodini. A taj repertoar jeste, sa jedne strane, ono što sam rekla na kraju svog uvoda – taksonomski, da sada tu postoji neki zbir etničkih identiteta i da, ako se oni svi tako sačuvaju, to je jako lepo i sa time vi možete fino konkurisati za sredstava u EU i uvek ćete nešto dobti. A sa druge strane, da se služite nekom više politiziranom matricom etno-federalizma, jer ste to već imali u bivšoj SFRJ. Iz tog status kvoa možete nešto valjano da birate i da se možda tako ponašate.
Potpuno se slažem sa onim o čemu je Teofil govorio i nisam htela da ni na koji način promovišem etno-federalizam. To sam samo postavila kao jednu problematiku koja se tu javlja, i da nas ljudi u inostratnstvu porede sa “psima koji su grizli i lajali”, kako se to u političkoj nauci kaže. A Vojvodini se to nije dogodilo zato što je zadržan neki status kvo. Pitanje je za nas i političare, da li je to nama dovoljno, da li je dovoljno da nas ljudi posmatraju kao kao nekoga ko dolazi iz te neke miroljubive Vojvodine ili Vojvodine koja je zbirka etničkih identiteta, i da se tu stane. Izvana nama ne dolazi definicija građanske opcije. To je zabluda. Nigde ne postoje ti primeri zbog toga što je naša skorašnja istorija sasvim drugačija. I mi ne možemo govoriti da postoji primer građanske opcije kao u Švajcarskoj, jer to jednostavno ne paše. Švajcarska je zemlja u kojoj nije bilo ratova. Mi nemamo tu građansku opciju kao repetoar koji će nam se ponuditi odnekle, i mi ćemo to sada prihvatiti i na taj način ćemo komunicirati u tom procesu pridruživanja Srbije i Vojvodine EU. Ta artikulacija građanske opcije je ono što treba konačno da damo kao dodatak tom repertoaru, kao nešto sasvim novo.

Mirko Đorđević: Rekao bih sada nešto. Staljin je 1922. godine pravio etno-federalistički sistem od ogromne Rusije, do Kamčatke. U toj zemlji danas državni radio govori na 107 jezika. Od toga su polazili Staljin i komunisti – mi ćemo svima da damo neke autonomije, etničke. Pa su napravili republike, autonomne oblasti, gradove. I opet nije bilo dovoljno, te se raspao Sovjetski Savez. Građanska opcija u Švajcarskoj polazi od kantonalnog ustrojstva i ne zaboravite da Švajcarska stoji, takva kakva je, na idejama Francuske revolucije čoveka i građanina, koja je rođena ispod sata u Ženevi. Mi nemamo to, ali Vojvodina još nije pukla po nacionalnim, verskim i konfesionalnim šavovima. Tu ima neke šanse. Ta ideja o nečemu nadnacionalnom, građanskom nije uopšte za koš i stari papir. Drugačije neće moći da bude.

Teofil Pančić: Mala nadopuna. Bilo mi je jako zabavno nedavno da čitam u našoj štampi, kako ekonomska kriza drma veliki deo razvijenog sveta. Naravno, drma i nas, ali na potpuno drugi način, pošto smo organizam slabog imuniteta i onda ta prehlada može i da nas ubije. Ali to je druga tema. I sada raste nezaposlenost i drugo u svetu, a Švajcarska dosta dobro stoji i dosta dobro pliva u svemu tome. I nedavno su, ne neke šalabajzerske, nego vrlo ozbiljne novine pravile istraživanja i izvesne ankete u rubnim pokrajinama Italije, Nemačke i Francuske, koje se graniče sa Švajcarskom. Naime, pitali su ljude da li bi oni hteli da se taj njihov region pridruži Švajcarskoj. Da izađe iz sastava pomenutih zemalja i da se pripoji Švajcarskoj. I dobili su potpuno neverovatne podatke! Oko 80-90 odsto ispitanih je bilo za. Dakle, to su ljudi koji su etnički i građanski, ako hoćete, Nemci, Italijani i Francuzi. I nisu imali ništa protiv da se izdvoje iz matične države, kako bismo mi ovde rekli našim uobičajenim drvenim jezikom, i da se priključe toj nekoj sumnjivoj, mutnoj, multi nešto-ovo-ono, bog te pita šta – Švajcarskoj. Jer sa stanovišta fundamentalističkog nacionalizma, ti ljudi su izdajnici, parekselans, i oni samo misle na svoje dupe, da prostiš.
Sviđa im se to što su u Švajcarskoj manji porezi, što je manja nezaposlenost itd. i sutra bi okrenuli leđa svojoj otadžbini. Čitajući to, ja sam pomislio, šta bi bilo da to prevedete na teren neke od naših ovdašnjih država. Šta biste dobili? Pa, to bi bilo strašno, skandal prve kategorije. Mislim da bi sve novine brujale o tome. Kurir bi objavio: Somborci bi se hladno pripojili Hrvatskoj. Ili obrnuto… Osiječani bi se pripojili Srbiji – to bi bilo nešto potpuno nezamislivo. To je ono što zapravo znači defundamentalizacija pitanja nacije i države. Da vi dođete do onog stadijuma da država nije ta obogotvorena sila koja meni daje identitet i samopoštovanje i samopuzdanje i da ja preko nje iskazujem svoje sopstvo i ljudstvo. Ne, država je jedan relativno banalni servis koji meni treba da omogućava to i to. I ja zbog toga nosim francuski pasoš. Međutim, ako će meni tamo deset kilometara dalje gde se već nalazi Švajcarska, biti bolje i ako bih mogao na miran način da više ne budem to, nego ovo, ne bih imao ništa protiv. To je zapravo desupstancijalizacija te velike naracije o državi i o etnosu kao nečemu za šta treba ratovati, ginuti i ne znam šta sve ne raditi…

Dinko Gruhonjić: Stvarno si izdajnik.

Teofil Pančić: Ne vredi, to je jače od mene.

(Transkript tribine. Izlaganja nisu autorizovana.)