Priča o novosadskom spomeniku takozvanim nevinim žrtvama 44/45 je tužna i završiće tužno jer se i ne uklapa u nacionalističku priču koju forsira gradska vlast, nego je tu reč o diktatu Viktora Orbana, ocenio je večeras istoričar Vojislav Martinov. On je na tribini povodom Dana ustanka posvećenoj partizanskim spomenicima na Fruškoj gori, u Omladinskom klubu CK 13 istakao da i zločinci treba da imaju grob i ime, kako bi porodice mogle da na njega polože cveće ili se obračunaju sa bremenom koje nosi, ali da ovo nije takav tip spomenika, već da on oblikuje javni prostor u kom se nalazi i šalje poruku javnosti.

Martinov je dodao da je Novi Sad postao jako čudno mesto što se tiče spomenka – istovremeno imamo kralja Petra na Trgu Republike, sad ćemo da podižemo Apoteozu Vojvodini ispred Železničke stanice – dakle spomenici se gomilaju, istorije se gomilaju, postoje paralelni narativi.

– Svi znaju kakav je Viktor Orban političar i koje su poruke koje on šalje već godinama i da on radi zapravo na rehabilitaciji nacionalističkih politika nekadašnje Kraljevine Mađarske, pogotovo pod vođstvom Hortija – podsetio je Martin

On je dodao da se Orban koristi rasističkim narativima, da poziva na odbranu bele, hrišćanske Evrope zbog čega je jasno kakva je namera iza tog spomenika, iako je prilično apstraktan u svom vizuelnom rešenju i u poruci o svim nevinim žrtvama 44/45.

– Da li su te nevine žrtve i 1900 novosadskih Jevreja koji su odvedeni te ’44, koji su deportovani uglavnom u Aušvic? Te godine je oko 340-350 aktivista Narodno-oslobodilačkog pokreta takođe deportovano u razne logore širom Mađarske, da li su to nevine žrtve? I oko 350 Novosađana je poginulo u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije 44/45. Da li je to njima spomenik? – zapitao je Martinov.

Prethodno je Daško Milinović, radijski voditelj i antifašista, u ime Antifašističkog fronta 23 oktobar najavio protest za ponedeljak 11. juli, na mestu gde bi sporni spomenik trebalo da bude izgrađen, na Limanu 4, nadomak novog Lidla.

– Znamo da se radi o revizionističkom pokušaju pranja ratnih zločinaca i fašističkih zlikovaca iz perioda Drugog svetskog rata. Oni su odlučili da sada nastave, gradnja je tamo manje-više odmakla dosta i jako bi bilo dobro da odatle pošaljemo jednu konkretnu poruku da Novi Sad ne želi tako nešto, da neće tako nešto i da neće dozvoliti tako nešto – rekao je Milinović.

Priča o nama

A odnos prema spomenicima iz Drugog svetskog rata i Narodnooslobodilačke borbe je odnos odnos prema antifašizmu, odnos prema onome što je borba naroda protiv okupatora i to je, u stvari, priča o nama i ono kako oni izgledaju to smo mi, ocenila je istoričarka Gordana Stojaković.

Ona je kao istraživačica, u saradnji sa Turističkom organizacijom Novog Sada, radila na izradi brošure, odnosno turističke mape „Ustanička Fruška gora“, u kojoj su popisani spomenici iz Narodno-oslobodilačke borbe, pre svega oni vezani za Partizanski put. Podsetila je da je 1974. godine čitav taj prostor bio proglašen za prostor od posebnog interesa za Narodno-oslobodilačku borbu za Vojvodinu, da je raspisan i konkurs za rešenje tih obeležja koja su urađena u saglasju sa prirodom. Od tada je, dodala je, malo šta popravljano, sela su u međuvremenu sama postavila svoje spomenike, svoje biste, svoje ploče, a mnoge su dopunjene novim imenima poginulih u poslednjem ratu.

– Mene je posebno dojmilo to kakva je nebriga za spomen-kosturnice u Svilošu, Grabovu i u Viziću, to je nešto na šta stvarno treba skrenuti pažnju ljudima koji o tome odlučuju. Ja znam da ima mnogo njih koji u državnom aparatu tvrde da su neko ko baštini tu tradiciju antifašističke borbe i dugo su na vlasti, i prethodni i ovi sada, ali niko od njih nije ništa uradio da se to dovede u neki pristojan red – rekla je Stojaković.

Ona je kazala i da je u izradi mape korišćena dokumentacija Zavoda za zaštitu spomenika kulture, da su dokumentovani spomenici, obeležja i grobna mesta na Partizanskom putu, ali i po selima Srema, tik uz Patizanski put.

– Ono što je mene ponelo i čitav taj put me držalo u posebnom raspoloženju jeste priča sa ljudima koji danas žive na tim prostorima i koji i danas pamte šta se tada desilo, budući da su potomci ljudi koji su se borili za slobodu i pokušavali da pruže otpor nerijatelju koji je krenuo da zbriše čitav taj narod i naselja. Kada dođete i pogledate spisak poginulih i ubijenih, prosto zanemite, nemate utisak da su razmere stradanja bile tako strašne – istakla je Stojaković.

Martinov je podsetio na istorijski značaj tih spomenika uz ocenu da je Fruška gora bila bastion antifašizma u Vojvodini, pre svega u Sremu i mitsko mesto sećanja na Drugi svetski rat na ovim prostorima. Podsetio je da je Fruška gora čudnim spletom okolnosti 1941. godine postala žarište onoga što će postati partizanski pokret na prostorima Vojvodine.

Prve grupice partizana skojevaca tada su se, nastavio je Martinov, dogovorile da oslobode komuniste koji su se nalazili godinama u ozloglašenom Sremskomitrovačkom zatvoru za političke zatvorenike, koje je očekivala najverovatnija smrt od strane ustaškog režima koji je preuzeo teritoriju Srema.

– Te 1941. godine borba je bila dosta skormnih razmera, više se ticala organizovanja, sakupljanja naoružanja, povezivanja sa lokalnim satanovništvom, da bi tek 1942. krenuli u ozbiljnije akcije. Formiran je Fruškogorski partizanski odred, a potom i Podunavski partizanski odred. Do leta 1942. tu je oko petstotinak boraca bilo na Fruškoj gori – istakao je Martinov.

Jesen 1942. godine je bila izuzetno tragična za Srem koji je izgubio više hiljada ljudi, došlo je do priključenja tih boraca bosanskim partizanima, da bi 1944. godine bile formirane dve vojvođanske divizije u Bosni i Hercegovini, dodao je. Martinov je podsetio i da lokalna sećanja različito tretiraju događaje od onoga kako to radi socijalistička literatura, uz opasku da ni jedno ni drugo ne treba uzimati zdravo za gotovo.

– Turinci su i dan danas ponosni na Petra Drapšina, ali smatraju da je on, pošto je stradao 1945. likvidiran od strane Tita. Tako da su na taj način uklopili svoj lokalni narativ sa dominantnim narativom koji je antikomunistički – rekao je Martinov.

Svenki Savić nagrada za doprinos borbi protiv fašizma

Tokom prepodneva, povodom Dana ustanka, predstavnici Saveza antifašista Vojvodine (SAV) na Iriškom vencu na Fruškoj gori postavili drvenu tablu sa nazivom „Partizanski put“. Tom prilikom istaknuto je da ne priznaju promenu naziva Partizanskog puta u Grebenski put jer je, kako su ukazali, Fruška gora bila „partizanska planina“ u Drugom svetskom ratu. Takođe, delegacija SAV-a položila je i venac na antifašistički spomenik „Sloboda“ na Iriškom vencu.

A svemu je prethodila svečana akademija Saveza antifašista Vojvodine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, povodom petog rođenddana organizacije i Dana ustanka 7. jula. Skup je započet minutom ćutanja za preminule antifašiste i antifašistkinje tokom prethodne godine, ali i za sve žrtve agresije Rusije na Ukrajinu.

Predsednik SAV-a Duško Radosavljević oštro je tom prilikom kritikovao ispisivanje grafita sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu, te ocenio da su to uradili „nastavljači najcrnjih ideologija“ iz Drugog svetskog rata.

– Živeći u ovoj zemlji gde postoji jedan narod a trpe se nevoljno ostali, često zaboravljamo da u ono vreme nije bilo bitno koliko si brojan narod, već koliko je tvoja ideja da se boriš protiv fašizma jaka – rekao je Radosavljević.

On je istakao i da su nacionalisti srušili socijalizam, a formula je, kako je ukazao, bila jednostavna – prihvaćene su kao ispravne sve vojne formacije i njihove ideologije: četnici, ustaše, domobrani, belogardejci, nedićevci, ljotićevci, honvedi.

– I ala i vrana su dozvoljene samo ako su protiv partizana, nema veze što su sarađivali sa okupatorom – kazao je Radosavljević. On je podsetio i da je na današnji dan Žikica Jovanović Španac ubio dva žandarma „koji su bili u službi okupatora, a ne delatnici javne, državne uprave“, napominjući da se Srbija danas odrekla svoje antifašaističke tradicije.

– Najveći broj pripadnika sadašnje političke elite, posebno vladajuće, baštini delo ili su direktni potomci snaga koje su izgubile Drugi svetski rat na teritoriji Srbije – ocenio je Radosavljević.

Prema njegovim rečima, na taj način se skriva činjenica da su jugoslovenski partizani bili ti koji su se, kao deo antifašističke koalicije, suprotstavili najvećem zlu 20. veka – fašizmu i nacionalsocijalizmu.

Na današnjoj svečanoj akademiji Margareta Bašaragin je predstavila znamenite antifašistkinje Subotice, a SAV je dodelio nagradu za doprinos borbi protiv fašizma „Ðorđe Subotić“ profesorki Svenki Savić.

Ona je tom prilikom istakla da je danas osnovno pitanje da li se dominantno treba baviti pojavama fašizma i mera koje bi bile preduzete protiv njega, ili treba delati i govoriti o miru i njegovoj izgradnji.

Ocenila je da je jezik osnovno telo fašizma, i da je pored znakova poput kukastog krsta, on prisutan i u izjavama političara, u pesmama, pokličima na fudbalskim utakmicama i da mu je neophodno suprotstaviti mir.

Prethodni laureati bili su narodni heroj Petar Matić Dule i pisac Filip David.

Dalibor Stupar (Autonomija)