Psiholog Žarko Trebješanin upozorio je na opasnost potpunog pretvaranja građana u podanike i objasnio da je u otporu tome važno svako pojedinačno nepristajanje, kako bi pritisak odozdo narastao i postao toliko velik da mu se vlast ne može odupreti.

„Mi smo devedesetih godina prošlog veka bili pretvoreni zaista u podanike i nalazili se u jednom bednom položaju. Pa pak smo, uprkos neretko i brutalnoj represiji ondašnjeg režima (SPS, SRS, JUL), imali snage da se uspravimo, da postanemo građani, da se pobunimo i srušimo vlast, koja je izgledala zacementirana“, rekao je Trebješanin u razgovoru za Betu.

On je naveo da se „vremenom urušavala demokratska vlast, sve je manje bilo demokratije“. „I evo dolazimo u situaciju koja preti da se potpuno pretvorimo u nemoćne podanike“, dodao je.

Po rečima Trebješanina „ako bi svako mislio – nisam ja bitan, šta znači jedan manje u masi ljudi koji demonstriraju, onda ne bi bilo nikoga, recimo, u protestima na ulici“, a „ukoliko svako shvati da je i on lično odgovoran imali biste milion pobunjenih ljudi na ulici“.

„Garantujem da ima i duplo više od milion (onih) koji su nezadovoljni ovakvim životom“, podvukao je Trebješanin.

Prema njegovim rečima, ljudi odlaze iz Srbije ne samo zato što je loša ekonomska situacija.

„Ne odlaze iz ’besa’, što žude za luksuznim životom, nego, kako to istraživanja vrlo egzaktno pokazuju, to čine jer su nezadovoljni vlašću, institucijama, korupcijom, bezakonjem, jer su im uskraćena osnovna ljudska prava, jednostavno, zato što ovde nema – pravde„, rekao je.

Trebješanin je ocenio da su „to neki moralni razlozi“.

„Mladi nemaju mogućnosti da se u svojoj zemlji ostvare kao ljudi, roditelji i kao stručnjaci, a završili su škole, imaju i druge potrebne kvalitete. A svaki čovek ima taj jedan život i ne može večito da čeka da ovde ‘jednom bude bolje'“, istakao je Trebješanin.

On je naveo da život u društvu gde praktično ne postoje institucije ili su samo na papiru, pa ne mogu da se ostvare osnovna prava – na rad, na slobodne izbore, na dostojanstven život, pravično suđenje i druga, uprkos uzaludnim pokušajima, dovodi do toga da čovek poveruje da se ništa ne može učiniti.

„To se zove naučena bespomoćnost. Ali ako poverujete da to nije baš tako, da se strpljivom, upornom i odlučnom borbom za demokratiju, to može promeniti, to će se i desiti. Jeste situacija teška, ali bilo je i ranije takvih, pa možda i gorih. Imali ste apsolutističku, autoritarnu i surovu vlast, pa ste ipak uspeli da je smenite“, rekao je Trebješanin.

Ali, kako je istakao, to onda podrazumeva jedan kolektivni napor i u njemu je važan svaki pojedinac.

„Što više ljudi poveruje da može da dovede do promene, snagom borbe za ono što je pravedno, za osnovna ljudska prava, i ukoliko taj pritisak postane dovoljno velik onda nema te vlasti koja se tome može odupreti“, naveo je Trebješanin.

„Sad je samo pitanje za koliko vremena, ali kažem, ko veruje i ko ne žali trud da to ostvari, taj će svakako i uspeti“, dodao je.

To je, kako je uporedio, kao i kod kovida i svake druge pošasti – umesto prepuštanja osećanju bespomoćnosti, koji izaziva dugotrajna epidemija sa mnogo neizvesnosti, potrebno je pokazati upornost, strpljenje i snagu duha.

Na podsećanje da je upravo on svojevremeno nagovestio da će se desiti velika pobuna, koja je ušla u noviju političku istoriju Srbije, Trebješanin kaže da je govorio o mogućem iznenađenju.

„Da, to sam govorio recimo, ne mogu da se tačno setim, ali mislim u septembru 1996, a čuveni protesti su počeli u novembru iste godine. Niko od sociologa nije mogao da to predvidi, pa ni ja nisam mogao da predvidim, ali sam rekao da postoji ta mogućnost i da se možemo iznenaditi“, rekao je Trebješanin, o građanskim protestima 1996-97 koji su primorali tadašnju vlast da prizna krađu lokalnih izbora.

(Beta)