Dugo se već lome koplja oko toga da li pšenicu treba sejati, da li seljaci imaju od nje vajde, da li na vojvođanskim njivama raste više kukolja ili kvalitetnog žita… Trve se mlinari, pekari, trgovci, stručnjaci, a već tri godine zaredom najdeblji kraj izvlače seljaci. Ako ništa, sada su stvari mnogo jasnije. Pšenica je ogoljena i sve su karte na stolu – viškovi nas guše, jer loše žito nije ni za našu ni za svetsku pijacu, cena joj je pala na najniže moguće grane, nikog za nju nije briga i više nema govora o tome da nam je ona hleb nasušni i strateška kultura. Hlebno žito više ne brani ni struka koja dosad nije dala ni da se na nj popreko pogleda, a kamoli nešto loše kaže. I dobro je što je tako. Valja se trsiti ćorava posla. Pametnije je da se držimo kukuruza u kojem čuči zarada od 200 miliona evra godišnje; uljanih kultura, voća, povrća…

Pšenice smo poslednji put zasejali najmanje dosad – oko 480 hiljada hektara. Primakli smo se onome što je nekada na nož dočekivano: da je to kultura koja će se ubuduće sejati na oko 500 hiljada hektara, jer je procenjeno da je to dovoljno da se obezbedi prehrambena sigurnost, a toliko je potrebno i zbog plodoreda. Da bi trebalo da je s tih površina bude dovoljno za potrebe domaćeg tržišta, ali da se ništa strašno neće desiti ni ako hleb budemo mesili od uvoznog žita, jer pšenica na svetskoj pijaci nije neka skupa roba i ono što nam nedostaje uvešće se. I taj uvoz nećemo osetiti ako svetu prodamo više kukuruza, malina, kvalitetnih jabuka, prerađevina…

Kako sada stvari stoje? Kukuruz je na berzi skuplji za 30 odsto od pšenice koja je stala na 10,5 dinara, a u žetvi bi mogla još više “zglajzati”. Sada imamo lanjske viškove od oko 500 hiljada tona, a vrlo lako bi nam se moglo desiti da na njih legne još nekoliko stotina hiljada tona ovogodišnje pšenice, ponovo sumnjivog kvaliteta. Kiše i hladnoća oprali su i žito koje ćemo žnjeti za dvadesetak dana, pa je pitanje da li će ono biti išta bolje od prošlogodišnjeg. Ovog se leta, prema procenama, očekuje dobar ukupan rod od oko 1,7 do 1,8 miliona tona, ali ako i nova pšenica bude lošeg kvaliteta, onda će to biti veliki problem za našu mlinsku industriju, a nećemo znati šta ćemo i kud sa zalihama. Trgovci koji imaju pšenicu veoma se plaše novog roda jer ne smeju da kupuju kad ne znaju šta će s postojećim. Taj se strah, naravno, prenosi i na proizvođače jer pitanje je hoće li njihova roba uopšte imati kupca. U „Žitima Srbije“ vele da jedino rešenje u premijama za izvoz – da država doda dva dinara po kilogramu pa da trgovcima tako pokrije razliku jer su u surorotnom u gubitku pa im se i ne ratosilja zaliha da bi skakali sebi za vrat. Ukoliko se ne desi interventni izvoz i zalihe i rod koji se očekuje ostanu ovakvi – u žetvi se može očekivati cena između 8,5 i 9 dinara, što je ispod proizvođačke. To bi bila treća godina zaredom da proizvođači loše prolaze, upozoravaju u „Žitima Srbije“.

Istina je, vele, berzanski stručnjaci, da je pšenica stigla tu gde jeste zbog velikih viškova koje vučemo od lane, ali nisu toliko u pitanju ni količine već loš kvalitet. I problem je što imamo neupotrebljive prelazne zalihe, a ne dobre. Kako je objasnio direktor Produktne berze u Novom Sadu, Žarko Galetin, suština je u tome da je lagerujemo u rinfuznom stanju bez razvrstavanja po kvalitetu. Naša je boljka, veli, to neke primarne poljoprivredne proizvode vodimo pod JUS kvalitetom, a suštinski, to je loša roba. Tako je u prvom redu sa pšenicom. Naime, standard JUS E.B1.200 sam po sebi krije i pšenicu dobrog, ali i lošeg, “pekarskog” kvaliteta, pri čemu se misli na mali procenat proteina, malu energiju…

Nekada se, kaže, nije postavljalo to pitanje jer i nije bilo da pšenica imala tako malu energiju, kao što se sada dešava. U svakom slučaju, vreme je da se sortiment promeni na kvalitetne sorte koje će imati višu cenu, tako će naša pšenica imati bolju prođu na stranom tržištu. Ovako, završiće u stočnoj hrani, što i ne bi bilo tako loše, jer je bolje da blago hranimo jeftinom, a dobrom mekinjarom nego kukuruzom, na kojem barem zasad dobro zarađujemo.

Da li će biti otkupa ovogodišnje pšenice, o čemu se šuška, i da li će država dati trgovcima dva dinara po kilogramu žita i dozvoliti interventni izvoz, ostaje da se vidi, ali ne može se reći da sedi i ništa ne radi po ovom pitanju. Meša se baš onoliko koliko treba – donela je Zakon o javnim skladištima i uspostavlja sistem, koji će paorima garantovati sigurnost. Sistem je vrlo jasan: poljoprivrednici će moći da posle žetve predaju svoju robu u javna skladišta, gde će dobiti skladišni list, na kojem će pisati količina i kvalitet proizvoda, a onda da s njim odu u banku i uzmu kratkoročni kredit sa svega tri posto kamate na godišnjem nivou.

Dakle, neće morati da prodaju svoju pšenicu kad je najjeftinija već kada žele. Licencirano javno skladište ima obavezu da revnosno i kvalitetno skladišti robu i da deponentu (poljoprivredniku) izda robni zapis (skladišnicu).

Poljoprivredniku banka prihvata robni zapis kao sredstvo obezbeđenja pri odobravanju kratkoročnih kredita. Tako će paori lakše dolaziti do obrtnog kapitala, dok će banka, oslonjena na veći stepen sigurnosti i poverenja u dužnika, biti u situaciji da odobrava kredit pod povoljnijim uslovima. Krajnja karika ovog sistema je Kompezacioni fond, koji daje dodatno obezbeđenje jer je obavezan da obešteti robnog proizvođača ako je na njegovoj robi došlo do štete i ako to skladištar nije u stanju. Sve je lepo osmišljeno, ali sada je najvažnije da se pšenica klasifikuje, da se odvoji loša od dobre, da se uvede u transparentan sistem i da znamo kakvog je kvaliteta, koliko je imamo i kako stojimo, bez bilo kakvog “muvanja”. Naravno, jeftinije bi koštalo manje kvalitetno žito, bolje bi bilo skuplje, pa bi i paori više ulagali u proizvodnju i isplatilo bi im se da primene agrotehniku.

Pomenimo i da se ove godine očekuje prinos od 3,5 tone, odnosno do četiri po hektaru. To nam je prosek, pa stoga ne treba brinuti, ali ako jedna Namibija ubere osam tona žita po hektaru, onda bi nekog morala da barem malo zaboli glava.

Dok se glavna bitka vodi oko toga ko će kad, kako, zašto i po kojoj ceni kupiti letinu, malo koga interesuje gde se nalazi naša proizvodnja i zbog čega gubimo trku na svetskom tržištu, ali i kako možemo na njega brzo da se vratimo. Odgovor je jednostavan, porazan i verovatno zbog toga niko neće ni da ga čuje. Naime, i naši prinosi najvažnijih ratarskih kultura, koji su nekada bili u evropskom vrhu, poslednjih godina su neverovatno pali i sada su kod nekih kultura čak upola manji od roda koji postižu seljaci u Evropskoj uniji.

Naše, na sreću i “božjom voljom” izvučene, 3,5–4 tone u poređenju s ozbiljnim proizvođačima deluju poražavajuće. Naime, u Holandiji je prosečan rod pšenice preko 8,5 tona po hektaru, a slično je i u Belgiji, u već spomenutoj Namibiji 8,05 tona po hektaru, Velikoj Britaniji oko 7,8 tona…

Ljubica Blitva–Trošić