Otkad su uhapšeni Veljko Belivuk i članovi njegovog kriminalnog klana, vaskolika srpska javnost zgrožena je detaljima surovih ubistava koje su ovi dojučerašnji “navijači” počinili. Po medijima se prepričavaju grozomorna mučenja i umorstva, ređaju se priče o žrtvama koje su prvo zlostavljane, a potom isečene na komade i iznete u crnim kesama za smeće; o tome kako su leš ubijenog rastopili u kiselini da sakriju tragove, kako su odsekli glavu i njome igrali fudbal, o kasapljenju i spaljivanju leševa… Predsednik Srbije Aleksandar Vučić priredio je lični horor šou na javnom servisu, u udarnom terminu, uz sasluženje ministra policije Aleksandra Vulina, prikazujući fotografije Belivukovih žrtava.

Pre toga su više puta upozorili gledaoce da sklone decu jer slede uznemirujući snimci. “Dugo smo se lomili da li da vam ovo prikažemo. Konsultovali smo se sa nadležnim tužilaštvom. Ovo je odvratno i zastrašujuće, iako je ovo samo mali deo. Puštamo samo fotografije, ali nećete moći da ne osetite gađenje, tugu i bes” – rekao je Vulin, a potom su nam prikazali fotografije mrtvog mladića sa tragovima mučenja, potom obezglavljeno telo drugog mladića i odsečenu glavu.

Celokupan horor šou praćen je pričom kako su ovakva zverstva nezapamćena, kako Srbija nikad ništa slično nije videla, kako su to monstruoznosti kojih nikad u Srbiji bivalo nije, kako takva zverstva ne pamte ni najstariji žitelji Beograda i pročaja. Pomislio bi čovek da živimo na Islandu, u Kanadi, Norveškoj ili tako nekoj mirnoj zemlji nesvikloj na scene monstruoznih zlodela.

Nevidljive masovne grobnice

Doduše, ima istine u tome da Srbija nije videla slična zverstva, ali samo zato što se politička, intelektualna, medijska, crkvena i svaka druga elita upinje iz sve snage da Srbija ne vidi i ne sazna šta su njeni heroji radili onomad, u vreme kad se srpstvo branilo, i to uglavnom od civila, od staraca, žena i dece. Nije Srbija videla ni šta joj se radi nadomak glavnog grada, ne zna za masovnu grobnicu u Batajnici u kojoj su sahranjene stotine albanskih civila koji su tu dovezeni sa Kosova u sklopu akcije uklanjanja leševa i dokaza o zločinima, takozvane asanacije terena. Nije Srbija videla ni decu u toj jami, ni njihove školske sveske i klikere, nije videla ni fetus koji je tu bačen, a samo to je monstruoznije od svega što su neke ubice i narko-dileri počinili. Pritom je Batajnica samo mali deo onoga za šta je Srbija slepa, kap u moru istinskog, neizrecivog užasa.

Ne vidi Srbija ni 57 masovnih grobnica koliko je iskopano samo u opštini Prijedor, niti se pita kako su u njima završila tela pogubljenih nesrba. Slepa je srpska javnost za logore u okolini Prijedora, za Omarsku, Keraterm i Trnopolje u kojima su ubijani ljudi samo zato što nisu Srbi, u organizaciji velikih srpskih heroja Ratka Mladića i Radovana Karadžića, pod budnim okom tadašnjeg zvaničnog Beograda. A kad vidi nekog izgladnelog, izmučenog logoraša poput Fikreta Alića koji je, na sreću, logor preživeo, onda se uvek nađe neki patriota kao što je reditelj Predrag Gaga Antonijević koji će cinično da ustvrdi kako je ovaj bolovao od tuberkuloze, a nije trpeo nikakva zlostavljanja. Za takvu grozomornu dehumanizaciju žrtava srpska javnost ima sluha, ali nema za svedočenje Nusrete Sivac, zatočenice Omarske, koja kaže: “Bila je to klaonica smrti, gde su ljude mučili i ubijali sa spravama koje su bile napravljene specijalno za tu priliku… Moj radni dan je počinjao brojanjem mrtvih na travnjaku ispred zloglasne Bijele kuće koja se nalazila u okviru logora. Nekada bih nabrojala i do 25 mrtvih”.

Nevidljiva agresija na Bosnu

Ne vidi Srbija ni kako su njena vojska i paravojne formacije upale u Istočnu Bosnu u aprilu 1992. godine i kakva su čuda i pokore počinila nad nedužnim ljudima. Kad je Srbijom pre skoro dve decenije putovala izložba Rona Haviva sa jezivim fotografijama iz tog doba, to je naišlo na masovni otpor i kolektivno zatvaranje očiju. Zato srpska javnost kao da ne zna za Havivovu fotografiju iz Bijeljine na kojoj vidimo mladog arkanovca kako šutira beživotno telo Bošnjakinje koja leži na pločniku.

Mnogo je toga neviđeno i nečuveno u Srbiji, jer živimo u stanju poricanja. Revnosni pratioci crne hronike i mafijaških ubistava ne čitaju svedočanstva o ratu u BiH, recimo “Razglednicu iz groba” Emira Suljagića, gde bi mogli da nađu mnogo toga jezivog. Na primer, ovu kratku epizodu iz aprila 1992. godine: “Gledali smo, prvi put svojim smo očima gledali, kako gore tuđe kuće, kao što ćemo gledati kako gore i naše, nismo htjeli vjerovati. Tačnije, nismo se usuđivali vjerovati, jer smo znali da je tada pređena tačka poslije koje nema povratka. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine, duga kolona velikih kamiona, pokrivenih bijelim ceradama, neprestano je rasla. Brojali smo do trideset i onda odustali, dok su kamioni kretali prema Bratuncu. Dok su sela gorjela, srpski vojnici su tjerali stanovništvo iz brda ka glavnom putu, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji, čekali kamioni u koloni čiji je kraj još uvijek bio u Srbiji.”

Evo još nečeg što srpska javnost nikako da vidi i čuje: “Prestravljen, slušao sam kako je ubijen izvjesni Idriz, čovjek koga sam poznavao kao vozača mog školskog autobusa: srpski vojnici su ga prislonili uza zid i autobusom udarali sve dok nije izdahnuo.” Srpska javnost koja se zgražava nad mafijaškim ubistvima nekako je slabo zainteresovana za ovakve slučajeve. Kad se tako nešto pomene, obično stižu odgovori tipa dokle ćemo se vraćati u davnu, pradavnu prošlost, da je onaj ko podseća na zločine zaglavljen u devedesetim godinama, da se treba okrenuti budućnosti, a Srbija ionako nije bila u ratu, pa šta se to nas tiče.

Nevidljivi genocid

Nema srpska javnost mnogo sluha za takve priče, a čak i posle gotovo tri decenije žmuri na one gorepomenute kamione i vojsku koja je preko Drine upadala u Bosnu. A neki čak nisu ni upadali, već su iz Srbije činili svoja velelepna junačka dela. O tome je pisao Hariz Halilović: “Na bosanskoj strani, na lijevoj obali Drine, nekoliko stotina metara od Srbije, u selu Klotjevac stajale su kuće mojih roditelja i moje šire familije. U ljeto 1992, artiljerija s Tare, u susjednoj Srbiji, sravnila je cijelo selo sa zemljom. Više od tri decenije rada i ljubavi mojih roditelja, uloženih u gradnju, proširenje i održavanje kuće, nestalo je u plamenu za samo nekoliko sati. Cijena koju je platila moja devetogodišnja rodica, Alma, bila je mnogo viša. Ista granata koja je uništila kuću moga strica, teško je ranila Almu i njenog mlađeg brata. Srećom, Almin život je spašen, ali ne i jedna od njenih nogu. Druga rodica, dvanaestogodišnja Sabera, raznijeta je u komade i umrla na rukama mojih roditelja. U to su vrijeme Drinom već plovila tijela žrtava pobijenih u Višegradu i mjestima uzvodno od Klotjevca”. Ako pitate tradicionalno neobaveštenu srpsku javnost, za nju je Klotjevac špansko selo.

Ne vidi Srbija ni 8372 ubistva u Srebrenici i uporno odbija da masovni pokolj nazove genocidom. Ne čuje srpska javnost svedočenja retkih preživelih, ne zanima je, na primer, šta je govorio svedok na suđenju Radislavu Krstiću koji je osuđen za genocid u Srebrenici: “Ljudima je ponovo naređeno da izađu iz kamiona. I crveni auto se takođe zaustavio, i Ratko Mladić je izašao iz kola, zajedno sa vojnicima koji su ga pratili, i gledali su kako izvode ljude iz TAM kamiona i postrojavaju ih i pogubljuju. Pošto su završili svoj posao, Ratko Mladić je seo u isti crveni auto i vratio se u pravcu gimnazije. Nastavili su da dovode ljude i da ubijaju ljude i to je potrajalo do sumraka. Iza mojih leđa bio je bager koji je kopao masovnu grobnicu.” Pa ako već veličaju Mladića kao heroja, mogli bi bar da znaju zašto ga uzdižu u nebesa i kuju u zvezde.

Srbija je, doduše, videla video snimak iz Potočara na kojem Škorpioni streljaju zarobljene bošnjačke dečake, prethodno se iživljavajući na njima. Prikazana su ta zverstva na televiziji sa nacionalnom frekvencijom nakon svrgavanja Slobodana Miloševića, potresla se javnost, odjednom su svi mogli da vide svojim očima šta su to srpski div-junaci radili po Bosni i Hercegovini. Ali, davno je to bilo, zaboravilo se, uznemiri se čovek viđenim zločinom, pa se i smiri, vreme prolazi i briše sećanja na taj snimak iz Potočara, a državni i svi drugi organi organizovano podržavaju i podstiču sveopšti zaborav.

Neviđena opsada Sarajeva

Eh, šta je sve u srpskoj javnosti neviđeno i nečuveno, teško je čak sve i pobrojati. Ne vidi Srbija ni opsadu Sarajeva koja je trajala 44 meseca, tokom koje je poginulo 14.011 ljudskih bića, od čega 1.601 dete, a ranjeno je oko 50.000 ljudi. Ne čita srpska javnost svedočenja o tom strašnom zločinu, previše je zauzeta groznim mafijaškim ubistvima. Ne zna javnost Srbije za knjigu “Ljubi bližnjeg svog” Pitera Masa, gde bi mogla da nađe i ove redove o slavnim Mladićevim snajperistima: “Vedri su dani bili najubitačniji. Snajperist što se krio iza jednog od nadgrobnih spomenika na Jevrejskom groblju, na drugoj strani linije, dobro se zabavljao, sa svojom moćnom puškom u ruci. Obično bi ispaljivao metak po metak, katkad po nekoliko odjednom; nekad je svoj prst na obaraču usklađivao sa dobro znanom melodijom. Znaš onu poznatu bosansku…? Nakon izvjesnog vremena čak ni takve stvari više nisu bile čudne.”

Ne zna srpska javnost ni za knjigu “Sarajevo za početnike” Ozrena Kebe, pa je tako ostala uskraćena za herojstva raznih decoubica sa snajperskom puškom u rukama. Na primer, za ovo: “Dijete ima najviše tri godine i u ovom prizoru ono je antipod čovjeku: žive, komplementarne boje skafandera i kapa s velikom pufnom na vrhu. Mali je živ, nasmijan, ulica zvoni od njegovog smijeha. Na kraju uspijeva ubijediti oca i penje se na kariolu. Ciči od radosti dok ga čovjek gura. (…) Ovom prizoru, da bi u potpunosti bio sarajevski, nedostaje samo jedan detalj. Poslije svega, sjećaćemo se samo takvih stvari. Nedostaje mu snajperista; on će se pojaviti kroz minut i po, kad otac i sin izbiju na raskrsnicu, i bez ikakvih emocija povući obarač. Pogodak je dječaka izbacio iz kariole i razmrskao mu glavu. Otac je od šoka zanijemio. Ljudi su se razbježali, ali to je samo prva reakcija. Neće proći ni pola minute, a oni će se svi vratiti.”

Širom zatvorenih očiju

Sve su to nepoznanice za većinsku Srbiju, a ima ih još na hiljade i hiljade sličnih, podjednako čudovišnih, jezivih i monstruoznih. Srpsku javnost zgražava nekoliko surovih mafijaških ubistava, ali je zato uopšte ne potresa na desetine hiljada ratnih zločina, ubistava nedužnih ljudi počinjenih upravo u ime Srbije, srpstva, srpskog naroda i famoznog nacionalnog interesa. Već decenijama većina jednostavno odbija da zna bilo šta o nebrojenim zločinima koje su počinile srpske snage na području bivše Jugoslavije. Što bi rekao jedan manje poznati pesnik: “Ništa nije bilo / ništa se desilo / desilo se ništa / savest nam je čista”.

Nije ni čudo što je javnost neobaveštena i ravnodušna kad su na vlasti ljudi koji su u vreme zločina bili mali od palube Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i Mire Marković. Njima nije u interesu bilo kakvo suočavanje s prošlošću, niti da Srbija izađe iz stanja poricanja, jer bi u tom slučaju morali da se samolustriraju i zauvek napuste politiku. Stanovništvo je preparirano višedecenijskom nacionalističkom propagandom, falsifikovanjem prošlosti i lažima o svemu što se zbivalo praktično juče. Na poslu negiranja zločinačke prošlosti angažovani su ogromni intelektualni i medijski resursi, a samozvana patriotska elita uporno drži javnost u poricanju i slepilu, dovodeći čitavo društvo u stanje moralne izopačenosti. Nije zabranjeno gledati unazad, ali svak zna da to treba činiti samo širom zatvorenih očiju. Zato su za srpsku javnost zločini iz ratova devedesetih i dalje nešto neviđeno i nečuveno. U bukvalnom smislu tih reči.

(Tačno)