Putnik namernik koji luta po vrletima i obroncima planine Povlen u Zapadnoj Srbiji mogao bi da došeta i do prevoja Debelo Brdo, odakle puca fantastičan pogled na okolinu. Kad se nauživa prirode i njenih čudesa, namernik bi mogao da pogleda oko sebe i da ugleda neobičan spomenik. Na postamentu stoji stilizovana bista nekog brkajlije, ali nigde ne piše ko je na tom spomeniku predstavljen, kako se zove i preziva taj čovek, nema nikakve spomen-ploče sa objašnjenjem zašto je nepoznatom nekome podignut spomenik, zašto baš na tom, a ne na nekom drugom mestu. Mogao bi putnik da mozga do beskraja, ali teško bi prokljuvio misteriju usamljenog monumenta.

Tako je bilo do pre koju godinu. A onda je situacija drastično promenjena. Nadležni su postavili spomen-ploču, na njoj stoji krst, a pored krsta piše: Živan Đurđević. I – ništa više. To je sve. Nema čak ni godine rođenja i godine smrti. Nema čak ni one crtice između koja označava ljudski život. Možda se radi o nekom našem savremeniku, a možda je Živan živeo pre tri stoleća. I dalje ništa ne znamo o čoveku kojem je spomenik posvećen, niti čime je zaslužio ovakvu počast. Mora da je u pitanju neki neznani junak.

Život i smrt spomen-ploče

Decenijama nije bilo tako. Na postamentu je stajala spomen-ploča sa natpisom kakav obično krasi ovakve spomenike, sa detaljnim podacima koji tu treba da stoje. Na spomen-ploči je bila uklesana zvezda petokraka, a ispod je stajao sledeći tekst: “Na ovom brdu 25. maja 1943. godine, mučen je i za ražanj vezan i na vatri pečen od izdajnika naroda, četnika sve dok nije izdahnuo – Živan Đurđević, narodni heroj, zemljoradnik iz Balinovića, član Komunističke partije Jugoslavije, ilegalni partijski radnik u čijoj je kući bilo partijsko uporište i sedište Okružnog komiteta KPJ za Valjevo”.

Spomen-ploča je stajala na postamentu tokom mnogih dekada, a onda su je vandali odvalili i odneli u nepoznatom pravcu. Spomenik je bio zapušten, oko njega su ležale gomile razbacanog smeća, sve je bilo zaraslo u korov i pretvoreno u improvizovani javni WC. Na bisti su bili vidljivi tragovi pokušaja krađe, neko je hteo da je odvali i odnese, ali mu to nije pošlo za rukom. Za razliku od biste, spomen-ploča je pružala znatno manji otpor, pa je postradala. U međuvremenu je spomen kompleks uređivan, sklanjano je smeće, sađeno cveće, opšti izgled je malo popravljen, uglavnom u izvođenju lokalnih SPS-ovaca.

A onda je na red došlo i ponovno postavljanje spomen-ploče sa friškim, minimalističkim tekstom iz kog ne možemo saznati apsolutno ništa o Živanu Đurđeviću. Šta je to nadležnima smetalo u starom natpisu koji je stajao na spomen-ploči? Pa… sve. Narodni heroj, član KPJ, partijski ilegalac, učesnik NOB-a, partizan i borac za slobodu kog su četnički zločinci svirepo mučili i ubili na najsuroviji mogući način. Nijedna od ovih činjenica ne uklapa se u zvaničnu politiku i ideologiju današnje Srbije, pa su zato i izbrisane sa Živanovog spomenika. A smeta i petokraka, simbol borbe protiv fašizma, borbe za bolji i pravedniji svet socijalističke Jugoslavije, pa je zato zamenjena podobnim krstom.

Prošlost vrijedna pamćenja

Kreatori nove realnosti smatrali su da je sasvim dovoljno da na spomeniku stoji samo ime i prezime čoveka kojem je posvećen, a sve ostalo je nebitno. I tako to stoji već godinama, kao svedočanstvo nove faze istorijskog revizionizma. Golemo partizansko i antifašističko nasleđe je trn u oku nacionalističkoj bulumenti, pa ga zato već tridesetak godina sistematski prećutkuju, guraju pod tepih, skrnave i prepuštaju zaboravu. Tvorci današnje epohe nisu stvorili ništa vredno pamćenja, pa bi da nam izbrišu iz sećanja najsvetlije likove iz bolje prošlosti. U brisanju, iskrivljavanju i negiranju antifašističke tradicije ponekad pokazuju i znake kreativnosti, tako su uspeli da sakriju Živana Đurđevića iza spomenika podignutog u njegovu čast.

A ovaj narodni heroj je zaslužio da bude upamćen. Živan je rođen 1891. godine u Balinoviću kod Valjeva, bio je zemljoradnik iz siromašne porodice. Od početka narodno-oslobodilačke borbe pomagao je borcima protiv fašističkog okupatora. Sakrivao je i negovao ranjene partizane, u njegovoj kući bilo je sedište Okružnog komiteta KPJ, Živan je bio njihov glavni čovek za vezu sa partizanskim jedinicama u okolini.

U proleće 1943. godine, 25. maja ujutru, četnici Dražine Gorske garde, pod komandom kapetana Nikole Kalabića opkolili su Živanovu kuću. Odmah su ubili Milana Kitanovića, člana Okružnog komiteta. Živana i njegovu decu, trinaestogodišnjeg sina Marka, malo starijeg Radomira i četrnaestogodišnju kćerku Cvetu pohvatali su, vezali i premlaćivali. Mučenje se pokazalo kao uzaludno, jer Đurđevići ništa nisu priznali. Četnici su krenuli da ih sprovedu u svoj štab, kad je Radomir uspeo da se odveže, pucali su mu u leđa, pogodili ga u kičmu, a potom su ga na Živanove oči zverski tukli dok nije izdahnuo.

Pitanje herojstva

U knjizi “Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945” Branko Latas i Milovan Dželebdžić opisuju šta se posle dogodilo, zaključno sa mučeničkom smrću Živana Đurđevića: “Živan je samo odgovarao: ‘Ne znam, ne znam ništa’, pa čak i onda kad su mu zaklali jednog od sinova. Na Debelom Brdu produžili su s batinanjem, pa kada ni to nije pomoglo, četnici su naterali Živana da ide po žaru. Živan je sve te muke stoički izdržavao. Tada su četnici, već izbezumljeni, skinuli Živana golog i privezali ga za ražanj. Kad je Živan i poslednji put odbio da bilo šta kaže, zločinci su počeli da ga živog peku. Umro je u najvećim mukama, ali četnicima nije ništa odao”. Zbog besprimernog heroizma i Živan je 27. novembra 1953. proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.

Po današnjim merilima Živan nije heroj, kao što to nisu ni mnogi drugi partizani, partizanke i antifašisti koji su umirali u mukama, ne odajući svoje saborce. Danas nam politički i ideološki moćnici kao heroje nameću masovne ubice i koljače. Otrpeti mučenja više nije herojski čin, herojstvo je mučiti nevine i nemoćne.

Nije heroizam borba protiv nadmoćnijeg fašističkog neprijatelja i njegovih domaćih pomagača, heroizam je streljati preko 8.000 nenaoružanih ljudi, ubijati decu snajperom, likvidirati civile, trpati ih u hladnjače i sahranjivati u masovne grobnice. Onaj kog su četnički zlotvori živog pekli nije heroj, heroj je onaj što je civile zatvorio u kuću na Bikavcu i zapalio je, praveći živu ljudsku lomaču. Zaista živimo u naopakom svetu koji su kreirali nacionalisti, šovinisti, ideolozi krvi i tla, neočetnici i slični zlikovci.

Brisanje antifašizma

Zapovednik četničke bande, Nikola Kalabić, rehabilitovan je 19. maja ove godine, samo šest dana pre osamdesete godišnjice Živanovog ubistva. Kalabić više nije zločinac, pa zato ni njegove mnogobrojne žrtve nisu više mučenici i heroji. Četnici su odavno proglašeni div-junacima, rodoljubima, čak i borcima protiv fašizma, iako su bili kvislinzi i kolaboranti.

Današnjim nastavljačima četničke ideje “Homogene Srbije” bilo je važno da rehabilituju Dražu Mihailovića i njegov pokret kako bi opravdali i sopstveni projekat stvaranja Velike Srbije tokom agresorskih ratova devedesetih. Jedino što se ne uklapa u zvanični nacionalistički narativ jeste levičarska, revolucionarna, antifašistička, slobodarska, narodna, jugoslovenska, internacionalna borba Narodno-oslobodilačkog pokreta, pa se zato i briše, falsifikuje, sakriva i gura u zapećak.

U okviru tog revizionističkog projekta, uništavanje i skrnavljenje partizanskih spomenika je postalo maltene svakodnevna praksa, takoreći deo folklora. Vandali po slobodarskim spomenicima ispisuju nacionalističke parole, grafite i kukaste krstove. Spomenici su uglavnom zapušteni i prepušteni nemilostivom zubu vremena. Mnoge spomen-ploče su razbijene, biste partizanskih heroja volšebno iščezavaju, jedna spomen-kosturnica je čak korišćena kao tor za ovce.

Pali borci padaju u dobro organizovani, sistematski zaborav, kako nas ne bi podsećali na to da zatvaranje u nacionalistički brlog i robovanje okupatorima, stranim i domaćim, nije naša jedina sudbina. U brisanju antifašizma vandali se ne služe samo čekićem, sprejom i metalnom šipkom, već i znatno blažim oruđima poput štambilja i administrativnih akata. Tako su razne gradske komisije svojim odlukama uklonile nazive ulica po narodnim herojima i pojmovima vezanim za Narodno-oslobodilačku borbu.

Inventivna strategija zaborava

Strategija zaborava u slučaju spomenika na Debelom Brdu je, mora se priznati, inventivna. Umesto uklanjanja ili skrnavljenja biste, primenjena je lukavija tehnika, sve je tu, i spomenik, i spomen-ploča, samo što je sakriveno ko je bio čovek čiji je lik izvajan, kao i čime je to zavredeo spomenik i sećanje današnjih naraštaja. Verujem da su nadležni sasvim slučajno izumeli ovu strategiju prikrivanja. Hteli su da postave novu spomen-ploču, ali prosto nisu mogli da na njoj napišu stari tekst. Ne mogu da napišu kako su četnici bili izdajnici koji su patriote vezivali za ražanj i žive spaljivali, jer takve neugodne činjenice ruše same temelje današnjeg poretka u Srbiji.

Pošto je pobrojana fakta nemoguće izbeći, onda je bilo nemoguće i napisati nešto suvislo o Živanu Đurđeviću, pa su se opredelili za jedino moguće rešenje: izbrisali su sve nezgodne podatke i ostavili samo ime i prezime. Istoričar, novinar i književnik Zoran Joksimović objavio je 1974. godine knjigu o Živanu Đurđeviću pod naslovom “Jači od vatre”. Da, zaista je narodni heroj iz Balinovića bio jači od vatre i od straha od smrti, ali se pokazalo da nije jači od revizionizma. Bar za sada, dok traje ovo mračno doba.

(Al Jazeera)