Dobra dela i plemeniti podvizi su prava retkost u ovom našem mračnom podneblju. Kad se neko takvo čudo desi, red je da bude zabeleženo. Lekari sa Klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Niš odlučili su da nešto preduzmu i smanje listu čekanja pacijenata koji čekaju na operaciju. Sto dana su radili bez prekida, 12 uzastopnih vikenda su operisali pacijente, volonterski, bez nadoknade i na kraju uspeli da potpuno ukinu listu čekanja. Ranije se na operaciju čekalo između četiri i šest meseci, mnogi pacijenti nisu ni dočekali da legnu na operacioni sto, bolest je bila brža, umrli su čekajući. Takvih slučajeva u Nišu i okolini više neće biti, jer će pacijent koji prođe anesteziološku ambulantu biti operisan takoreći odmah, najduže za dve nedelje.

Tokom tih sto dana hirurzi su uradili 248 operacija na srcu, dok je u istom periodu prošle godine obavljeno 117 hirurških zahvata. Direktor Klinike za kardiohirurgiju dr Dragan Milić objasnio je da je inicijativa za ovaj poduhvat došla od mlađih lekara među kojima su prednjačili Milan Lazarević, Aleksandar Kamenov i Vladimir Stojiljković. Radili su revizije listi čekanja, pozivali pacijente telefonom, a onda bi se ponekad ispostavilo da su neki od njih u međuvremenu preminuli. Takvo stanje je postalo moralno nepodnošljivo za mlade hirurge, pa su odlučili da reše problem.

Ministarsko gluvilo

Na ideju su došli početkom decembra prošle godine. Odmah su uputili dopis Ministarstvu zdravlja sa obaveštenjem da će od januara početi da obavljaju operacije i vikendom, bez finansijske nadoknade, očekujući zvaničnu dozvolu i materijal neophodan za rad. Ministarstvo im nikad nije odgovorilo, a resorna ministarka Danica Grujičić, empatična kakvu ju je naprednjački bog dao, izjavila je kako nije dobila nikakav dopis i kako je protiv toga da lekari rade besplatno. Niški kardiohirurzi su zaključili da njihovi pacijenti nemaju vremena za birokratske zavrzlame, za pečate i potpise, pa su prionuli na posao.

Kad je javnost saznala za podvig niških lekara, odmah su proglašeni za heroje, počeli su da se javljaju predlozi o tome da bi država trebalo nekako da im se oduži, makar dodeljivanjem ordena. Niški lekari odbijaju da ih nazivaju herojima, kažu da su samo radili svoj posao, te da novac nije bitan, mnoge stvari se mogu izmeriti novcem, ali ne i vrednost ljudskog života. Kažu i da ne žele nikakav orden, jedino što traže jeste da im nadležni obezbede još jednu EKK mašinu (aparat koji tokom operacije preuzima ulogu pacijentovih srca i pluća). Imaju samo jednu takvu mašinu, a i nju su dobili kao donaciju Ambasade SAD-a i Komande američke vojske za Evropu. Drugi EKK aparat traže od Ministarstva zdravlja već pet godina, ali nadležni ostaju gluvi za njihove potrebe.

Dok je javnost oduševljena akcijom niških lekara, pa hirurge, anesteziologe, medicinske sestre, tehničare i ostale zdravstvene radnike dižu u nebesa, ćutanje vlasti prosto para uši. Deluje da vlastodršci nisu preterano oduševljeni spasavanjem života u Nišu, što je i razumljivo. Inicijativa je potekla odozdo, a naprednjačka hobotnica na bilo kakav spontani titraj života u društvu ne gleda blagonaklono. Ako se desi nešto dobro za šta naprednjaci ne mogu da preuzmu zasluge, za njih se to nije ni dogodilo. Samoživa politikantska svest ne vidi građane i njihove probleme, čak ni kad su u pitanju život i smrt, ona zna samo za sopstveni ćar.

Ministarska matematika

A onda je ministarka Grujičić prekinula mučno ćutanje. Bolje da nije. Neki ljudi su zaista pametniji kad ćute, a deluju i čovečnije dok ne progovore. Ministarka je rekla da je eliminisanje liste čekanja za operacije u Nišu „diskutabilno“ jer su lekari od ozbiljnih kardiohirurških operacija uradili – šezdesetak. „Za to vreme, Dedinje je uradilo 702 – radnim danom, kardiohirurgija Kliničkog centra Srbije uradila je oko 400 operacija, za to vreme Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici uradio je preko 300 operacija, tako da je to sklanjanje sa liste čekanja vrlo diskutabilno“, dodala je Grujičić. Rekla je i da protiv lekara u Nišu nema ništa i da pozdravlja njihov entuzijazam, ali da su cifre obavljenih operacija na drugim klinikama u Srbiji „dosta veće“.

Da nešto nije u redu sa ministarkinom matematikom bilo je jasno i laiku, ali je iz odgovora niških lekara postalo očigledno u čemu je problem. Prvo su ministarki poručili da ne postoje ozbiljne i neozbiljne operacije. Potom je u pismu koje potpisuje dr Dragan Milić u ime svog tima, objašnjena neadekvatnost poređenja: “Naša klinika je u jednoj kardiohirurškoj sali sa jednom EKK mašinom uradila do danas ukupno 101 ‚ozbiljnu i neozbiljnu‘ kardiohiruršku operaciju dok su naši dragi prijatelji i učitelji na IKVB Dedinje uradili 703 operacije u 7 kardiohirurških sala sa 8 EKK mašina“.

Niški kardiohirurzi pozvali su ministarku i da “uporedi rezultate rada njenog ministarstva sa ministarstvom zdravlja Nemačke, Holandije ili Italije”. Konkretno: “Koliki je broj izvršilaca, koliki je broj operacija, koliki je lični dohodak, koliki je broj i vrsta usluga koje se pružaju? Koliki je broj urađenih transplantacija?” Pozvali su ministarku i da im obezbedi neophodnu tehniku i uslove za rad, pa onda nek pravi poređenja. Napisali su i da su tokom 12 vikenda uradili 51 operaciju, što je otprilike 20 posto od ukupnog broja. Jedna rečenica iz pisma niških lekara deluje zaista potresno i navodi na razmišljanje: “Vama, možda 51 bolesnik ne znači ništa, nama verujte znači i samo jedan“.

Ravnodušnost prema ljudskom životu

Umesto da niškim kardiohirurzima nadležni odaju zasluženo priznanje, da pronađu način da im plate prekovremeni rad, da im obezbede sve što im je neophodno za efikasnije pružanje medicinskih usluga, za spasavanje života – oni ili ćute i prave se mrtvi, ili kao ministarka zdravstva posežu za podmetačinama, omalovažavaju i nipodaštavaju napore niških entuzijasta. Navikli smo na bešćutnost vlastodržaca, na potpuno odsustvo empatije prema drugim ljudskim bićima kod političkih funkcionera, na razne oblike neljudskosti koju ispoljavaju moćnici, ali ponekad umeju i da nas iznenade.

Znamo vrlo dobro da njima naši životi ništa ne znače, da su građani za njih nužno zlo, potrošna roba, žrtve koje treba orobiti, na čiji račun treba živeti u luksuzu i bogatstvu. Pa ipak, čak ni od izopačenih osoba koje su zasele u fotelje i dokopale se vlasti ne očekujemo baš tako otvoren prezir prema ljudskoj nevolji, baš toliku ravnodušnost prema ljudskom životu. Njima je sasvim svejedno da li će građani živeti ili umreti. I ne trude se da tu svoju indiferentnost sakriju.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvali se kako živimo u zlatnom dobu, kako Srbiji nikad nije bolje išlo, kako ima para za sve. I zaista, za mnogo šta se nađe novca u budžetu. Ima para za nacionalne stadione, za sportiste svih fela, za velelepne hramove, za kojekakve polupostojeće organizacije bliske vladajućoj stranci, za bahaćenje raznih vrsta, ali eto, za bolnice i lekare nikako da se nađe. Bolnice nam opremaju vekovni neprijatelji iz Evropske unije i SAD-a u očiglednoj nameri da nas rasrbe, a Vučić troši pare na vojsku i policiju, te usput pravi ličnu pretorijansku gardu.

Ko živ, ko mrtav

Za to vreme, kako pokazuju podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, u nekim medicinskim institucijama se na operaciju kolena ili kuka čeka i po deset godina. Pa ko živ, ko mrtav. Lekari, specijalisti, medicinske sestre i drugo osoblje masovno napuštaju Srbiju i odlaze u zapadne zemlje, ne samo zbog toga što će tamo biti bolje plaćeni, već i zbog poštovanja koje će uživati, zbog toga što ne žele da ih svaka partijska šuša ponižava i onemogućava im da rade svoj posao.

A šta kaže resorna ministarka na tu alarmantnu krizu zdravstva koju je uzrokovala loša vladavina? Ima ona originalan odgovor na svaki problem. Kaže ministarka Grujičić kako “nezaposleni lekari neće da rade u manjim mestima, da odlaze od kuće gde žive s mamom i tatom”. I još se pita: “A kad odu u Kanadu, gde su tad mama i tata?”

No dobro, šta očekivati od osobe koja je na početku pandemije korone, dok još nije bila ministarka, već profesorka Medicinskog fakulteta i v. d. direktora Instituta za onkologiju i radiologiju, razotkrila veliku svetsku zaveru protiv Kineza. „98 posto obolelih su Kinezi, 99 posto umrlih su Kinezi. Šta nam to govori? Meni kao lekaru da se radi o specifičnoj vrsti biološkog rata, bez obzira ko šta pričao“, rekla je Grujičić u očiglednom nastupu paranoje. Valjda ju je takav pogled na svet kvalifikovao za ministarsko mesto, na vlasti su ionako ljudi koji već decenijama gaje maniju gonjenja i teorije zavere protiv srpskog naroda kao svoj svetonazor.

Mala rupa u mojim grudima

Prosto je neverovatno kako predstavnici vlasti ne osećaju potrebu da bar glume da su normalna ljudska bića. Naprednjačka mašina za kadrovsku politiku radi besprekorno: ko god nije gotovo sociopatski neosetljiv na patnju, nema šanse da bude imenovan na neku funkciju. Nije ni čudo što takve persone nisu fascinirane podvigom niških lekara, njihove usluge im nikada neće biti potrebne, jer ne poseduju organ kojim se bavi kardiohirurgija.

Kao da su izašli iz pesme “Rođen sam bušan” Anrija Mišoa: “To je samo jedna mala rupa u mojim grudima, / Ali tamo duva strašan vetar. / U toj rupi ima mržnje (stalno), užasa i nemoći, / Ima nemoći, i taj vetar je težak, / Snažan kao vihori, / Prelomio bi iglu od čelika, / A ipak je to samo vetar, samo prazno (…) Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce. / Kažem rupa, ništa više, to je bes i šta mogu”.

(Žurnal, Foto: Ustupljena fotografija)