Nakon poslednjih izbora ponovo je počelo naricanje nad zlehudom srpskom sudbinom. Na sve strane odjekuju žalopojke u vidu već tradicionalnih pitalica: Kako to da nam se desio Vučić? Kako to da ne možemo da ga pobedimo? Čime smo zaslužili ovu nesreću u vidu naprednjačkog režima? Kako je moguće da smo postali plen jednog osrednjeg autokrate, neostvarenog vođe huligana? Otkud to da nam se desi autokratska vlast? Otkud ova apatija u građanstvu? Dokle će trajati srpske podele? Zašto građani uporno odbijaju da svrgnu autokratski režim?

Ponavljaju se slične naricaljke već godinama, kako posle izbora, tako i u retkim periodima kad nikakvog izlaska na birališta nema na vidiku. U opozicionoj javnosti često dominira ton uvređenosti i iskrene začuđenosti nad neveselom političkom stvarnošću, u kojem odzvanja utisak da je stvarnost u kojoj obitavamo pala s Marsa, a sa iste planete je u Srbiju banula naprednjačka oligarhija i zajahala naš vrli, slobodarski narod. Kao da se sve to dogodilo nekim čudom, kao da je u pitanju nekakav bizarni incident, anomalija, defekt, prekid u regularnom poretku stvari.

Bezrazložno iščuđavanje

Pa jeste, do juče smo bili uzorna demokratija sa stamenim institucijama, društvo u kojem vladaju trpeljivost, poštovanje ličnosti i demokratska kultura, a onda nam se preko noći nesrećnim slučajem dogodila autokratija. Vekovima smo gradili sistem zasnovan na poštovanju ljudskih prava, na slobodi govora i mišljenja, na vladavini zakona. Kod nas su toliko ukorenjene slobodarske i demokratske vrednosti da su postale druga priroda svakog građanina, pa je zaista pravo čudo kako smo završili u neslobodi, bez slobodnih izbora, sa ustanovama koje se ne drže zakona, već su pokorne vladajućoj partiji i gospodaru Vučiću.

Zaista je stanje u kojem se nalazi srpsko društvo za čuđenje. Ima osamsto godina kako smo doneli Veliku povelju slobode kojom smo ograničili moć kraljeva, a danas smo došli dotle da jedan čovek vlada celom zemljom bez ikakvih ograničenja. Ili se to ipak dogodilo u Engleskoj?

Ima skoro dva i po veka otkad smo podigli revoluciju i obnarodovali aksiom da sloboda jednog građanina prestaje gde počinje sloboda drugog građanina. Tada smo proglasili građansku solidarnost, uveli besplatnu nastavu, proglasili da je uboštvo sveto, da je sveta nemoć slepih i gluvonemih, koji su postali državna posvojčad. Uveli smo brigu o siročadi, dali smo starosti besplatna skloništa, ukinuli ropstvo, proglasili bratstvo svih ljudi, uveli prosvećivanje dece i staranje o njima, te širili prosvećenost i ideal ljudske slobode svuda naokolo. Ili je ipak reč o Francuskoj revoluciji i njenim tekovinama, kako ih predstavlja Viktor Igo u knjizi “Vandeja se buni”?

Opijenost šovinizmom

Lansiranjem ideje da su Vučić i naprednjački režim izuzetak, a ne pravilo, stvara se lažni utisak da nema ničeg lakšeg od svrgavanja autokratske vlasti i uspostavljanja demokratskog sistema, te da se to ne dešava zbog taktičkih grešaka, neorganizovanosti opozicije i sličnih omaški. Grozno je živeti u zemlji koja tone u ropstvo, gde obesni vlastodršci vladaju samovoljno, kršeći sve moguće zakone, gde tužilaštvo ne goni kriminalce, gde sudovi donose besmislene presude protiv kritičara režima i nezavisnih novinara, gde se ljudska prava ne poštuju, gde život pojedinca ne vredi mnogo, ali je još gore zavaravati sebe kako je sve to posledica nesrećnog spleta okolnosti.

Nije zgoreg malo pogledati u ogledalo i podsetiti se nedavne prošlosti koja se odigrala takoreći juče. Nije bilo tako davno kad je većinska Srbija oduševljeno dočekala Slobodana Miloševića kao novog mesiju i opila se šovinizmom kao najslađim pićem. Na izborima u decembru 1990. godine Milošević je osvojio 3.285.799 glasova (65,34 posto), dok je SPS dobila nešto preko 2.300.000 glasova.

S druge strane, istoričar, istinski demokrata, univerzitetski profesor Ivan Đurić, zajednički kandidat Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu i Saveza reformskih snaga Jugoslavije Anta Markovića, osvojio je 5,5 posto glasova. Za Savez reformskih snaga u Srbiji je glasalo nešto manje od 72.000 birača (1,43 posto). Građani su napravili jasan izbor između boljeg života i rata, između razuma i nacionalističkih strasti, opredelivši se za drugu opciju i to sa vatrenim entuzijazmom.

Stari ideološki obrazac

Ratna politika socijalista tokom devedesetih godina uživala je masovnu podršku. Milošević je opstao na vlasti i nakon ratova koje je poveo, nakon što je pokrao staru deviznu štednju, opelješio penzioni fond, protraćio zajam za preporod Srbije, izazvao rekordnu hiperinflaciju, sveo plate na pet nemačkih maraka, izazvao međunarodne sankcije, krao izbore, oterao građane u glad i siromaštvo, izolovao ih od sveta, izložio policijskoj represiji, nasilju i svakodnevnim poniženjima svih vrsta.

Na kraju je uspeo čak i da uvede Srbiju u rat sa celim svetom, da svesno izazove bombardovanje zemlje, kao završni čin jedne duge katastrofe. Nakon čitave decenije borbe protiv režima, Milošević je na izborima u septembru 2000. godine najzad pobeđen, ali je i tada osvojio preko 1,8 miliona glasova. Posle decenije užasa, bede, sramote i zla – skoro dva miliona ljudi poklonilo je poverenje vrhovnom zločincu. Reklo bi se da je naš problem duboko ukorenjen, te da veliki deo stanovništva ima ozbiljne smetnje na vezama s realnošću.

Nažalost, ni Miloševićeva epoha nije izuzetak, ona se uklapa u jedan mnogo stariji model koji je ovde gotovo uvek dominirao. Na okruglom stolu o Politikinoj huškačkoj rubrici “Odjeci i reagovanja” koji je 2001. godine organizovao Fond za humanitarno pravo, učestvovala je i istoričarka Latinka Perović. Ona je rekla kako se na tom skupu govorilo da je “rubrika ‘Odjeci i reagovanja’ presedan, fenomen, utemeljivač populizma”.

Međutim, Latinka je unela malo dijahronijskog konteksta u posmatranje ove pojave: “Njen ideološki obrazac je, ipak, stari. Po njemu je politički protivnik neprijatelj koga treba uništiti. Zato je potrebna brutalizacija mase, njena priprema za obračun, u kome će i ‘mali čovek’, konačno, doživeti samoostvarenje. To je suština totalitarne političke kulture.”

Autoritarna politička kultura

U nastavku razgovora Latinka je govorila o istorijskim primerima koji ovo potvrđuju, pa je usput konstatovala, povodom inokosnog Dragoljuba Jovanovića, prvaka međuratne demokratske opozicije: “Različito mišljenje bilo je izdaja. Pravo obrazovane manjine da zastupa interese naroda kao homogene celine bilo je i ostalo izraz zaostalosti naroda, ali i vid parazitiranja na toj zaostalosti.” To parazitiranje, kao što vidimo, traje i dalje, naprednjački režim je najnovija emanacija starog obrasca.

Latinka nastavlja postavljanjem precizne dijagnoze stanja srpskog društva, govoreći o trajnim, žilavim tradicijama koje opstaju uprkos svim promenama: “U modernoj istoriji Srbije menjali su se sistemi i ljudi na vlasti. Ali, uzmite nalaze do kojih se došlo u pojedinim naukama. Prema tim nalazima, kod nas je nerazvijena pravna svest; nema razvijenog istorijskog saznanja; ne postoji pojam opšteg dobra; slaba je demokratska tradicija. Sve je to jedna politička kultura u kojoj ništa ne može biti bitno drugačije od svega ostalog.”

Pa ipak, situacija nije beznadežna: “Važno je to identifikovati: to je znak oslobađanja i kretanja – ne od nule. Uvek je postojala i alternativa. Potiskivana, ona sada na porazu dominantnog ideološkog obrasca stiče šansu.” Alternativa nije uspela da donese žuđenu promenu, jer je sasečena u korenu, ubili su je državni zločinci iz starog režima 12. marta 2003. godine.

Antisrpski zakon kauzaliteta

Potom je sve išlo svojim prirodnim tokom, nizbrdo, došlo je do restauracije paradigme devedesetih, da bismo konačno stigli do naprednjačke autokratije i ozvaničenja nacionalističke mahnitosti kao vladajuće ideologije. Politička pozadina atentata na Zorana Đinđića nikada nije rasvetljena, napori advokata Srđe Popovića naišli su na snažan otpor takozvanih institucija, a ni u opozicionoj javnosti nije postojalo ozbiljnije raspoloženje da takav poduhvat bude ostvaren.

Nismo se mi u autokratiji obreli slučajno, već po gvozdenom zakonu uzročno-posledičnih odnosa koji, iz nekih čudnovatih razloga, uporno ne priznajemo, i povrh svega to nepriznavanje proglašavamo nacionalnim identitetom. Umesto ozbiljne analize kako to da svaki čas upadamo u jednoumlje, autokratiju i nacionalistički amok, kako to da se oduševljavamo kojekakvim demagozima i populistima, a one koji bi mogli da nas izvuku iz blata obasipamo prezirom i nepoverenjem – imamo žalopojke nad sudbinom koja nas je zadesila poput kakve prirodne nepogode.

Iskreno mislimo da zaslužujemo mnogo bolje, da budemo bar kao Švajcarska ili Norveška, ali bez truda, preko noći, bez svih onih silnih vekovnih napora na uljuđivanju i uređivanju društva. Takav način razmišljanja i očigledno iskrivljena percepcija realnosti takođe spadaju u uzroke našeg bezizlaza. Jer to je zapravo ista ona nacionalistička priča o srpskoj izuzetnosti, o nebeskom narodu koji je poseban, bolji od drugih, pa zato zaslužuje više – samo okrenuta naglavce.

(Al Jazeera, karikatura: STUPS)