Kada je pre dve godine jako nevreme pogodilo Beograd i izazvalo poplavu, gradonačelnik Aleksandar Šapić dao je legendarnu izjavu: „Ovde je sada najmanje važno ko je kriv, na Boga ne možemo da utičemo”. Na sreću, u toj poplavi nije bilo žrtava, pričinjena je samo materijalna šteta, ali je zato u katastrofalnim poplavama 2014. godine stradalo 57 ljudi. Najgore je bilo u Obrenovcu, gde je voda ušla u 90 posto domova. I niko nije odgovarao za žrtve i štetu, što samo pokazuje da su Šapićeve reči paradigmatične i pokazuju suštinu odnosa vlasti prema građanima.

Ne samo da niko nije odgovarao, nego su krivci i nagrađeni. Šapić je ondašnjeg predsednika opštine Obrenovac Miroslava Čučkovića pre dve godine postavio za gradskog menadžera. I to je verovatno bila Božja volja, baš kao i velika količina kiše koja je pala u kratkom vremenskom roku. Izgleda da je i gradonačelnika i njegove pajtaše Bog lično postavio na funkcionerske položaje, pa im potom naredio da ne rade svoj posao, već da se bave otimačinom, ne brinući nimalo o interesima građana.

Nebriga za živote građana

Posle katastrofalnih poplava u Bosni i Hercegovini koje su odnele ljudske živote nije bilo izjava sličnih Šapićevoj, ili bar ja nisam primetio ništa takvo, ali je nebriga predstavnika vlasti i državnih institucija prema bezbednosti građana slična kao u Srbiji. I u Bosni i u Srbiji mediji, stručnjaci, brojni odgovorni ljudi godinama upozoravaju na opasnost od vremenskih nepogoda, zahtevajući od nadležnih da preduzmu neophodne korake kako bi zaštitili stanovništvo od pogubnih posledica. I uvek ista priča: nikog nije briga za građane, ni za njihov goli život, a kamoli za nešto drugo.

Do naših vlastodržaca još nije stigla vest o klimatskim promenama, nije im poznato da je opasnost od katastrofalnih nepogoda veća nego ranije, te da bi zato valjalo nešto preduzeti. Umesto da rade ono za šta su plaćeni, funkcioneri čine sve suprotno od onoga što zakoni i zdrav razum nalažu. Masovna seča drveća, uništavanje zelenih površina, odsustvo kišne kanalizacije, nelegalna gradnja, zgrade koje niču na svakom koraku bez neophodne infrastrukture, mimo svakog urbanističkog plana i logike stanovanja, loši ili nepostojeći sistemi upozorenja, firme podobnih vlasnika koje rade šta im se prohte, ne obazirući se na zakone i pravila – sve to dodatno pojačava opasnost od vremenskih nepogoda.

Na kraju smo stigli dotle da svaka osrednja kiša u Beogradu izazove bujice, te da se istog momenta ulice pretvore u reke. Ili da kiša pokrene odron iz kamenoloma koji je radio mimo propisa i da izazove strašnu tragediju u Donjoj Jablanici. Uzalud sva upozorenja, molbe, zahtevi da nadležni rade svoj posao, da se drže zakona, da zabrane rad preduzećima koja mogu da naprave štetu ili dovedu do katastrofe i smrti, niko se na to ne obazire.

Ruski rulet

Tek kad se dogode ovakve tragedije, postane očigledno da država ne funkcioniše i da je vlast potpuno nezainteresovana za građane. Nije to vidljivo samo prilikom velikih vremenskih nepogoda, već i u svim drugim situacijama. Pre nekoliko meseci u Beogradu, na Bulevaru oslobođenja, sa autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća otkačio se točak usred vožnje, punom brzinom se kotrljao tridesetak metara i pogodio dve slučajne prolaznice na trotoaru. Jedna od njih je ubrzo preminula od zadobijenih povreda. Niko nije čak ni ostavku ponudio, a gradonačelnik Šapić mrtav hladan objašnjava novinarima kako Grad uopšte nije nadležan za tehničku ispravnost vozila. Što će reći da je vožnja gradskim prevozom čista lutrija nalik na ruski rulet.

Pogibija radnika u fabrikama oružja i eksploziva takođe je postala uobičajena pojava, a o povređenima da i ne govorimo. Nakon nesrećnih slučajeva pokrene se istraga, ali do epiloga gotovo nikada ne dođe. U  poslednjih sedam godina u pogonima fabrika Odbrambene industrije Srbije živote je izgubilo sedam osoba, a 36 je povređeno, pokazala je analiza Radija Slobodna Evropa.

U fabrici protivgradnih raketa “EdePro”, koja nije deo Odbrambene industrije Srbije, stradale su još tri osobe, a 16 je povređeno. I nikom ništa. Javnosti čak ostaju nepoznati uzroci eksplozija i drugih nesreća u kojima ljudi ostaju bez udova ili ginu. I ništa se ne preduzima da se poboljšaju uslovi rada, da se poštuju pravila bezbednosti, da se ne rizikuju životi radnika.

Potrošna roba i topovsko meso

Kakav je odnos državnih funkcionera prema stradalim radnicima najbolje govori jedna sumanuta izjava Aleksandra Vučića. Milovan Milivojević, čiji je sin Milomir 2017. stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima, pre nekoliko godina sačekao je Vučića prilikom njegove posete tom mestu, i zatražio pravdu za svog sina, da se utvrdi ko je odgovoran za tu tragediju i zašto se nije vodilo računa o zaštiti i bezbednosti radnika. Vučić je odgovorio iskreno, prosto mu je izletelo, jezik mu je bio brži od pameti: „Pa nije, oni ne rade na manekenskoj pisti, nego u fabrici baruta ili oružja“.

U prevodu na srpski: normalno je da poginu, ko im je kriv što rade u fabrici oružja umesto da se lepo šetaju manekenskim pistama. Ne možete očekivati od naprednjačkih direktora da obezbede sigurne uslove rada, da poštuju propise, da čuvaju živote radnika. Vi ste, bednici jedni, najobičnija potrošna roba, u ratu ste topovsko meso, a u miru – bezvredna, zamenljiva niža vrsta. Vaši životi su potpuno beznačajni, vi ste tu da služite nama, vašim vladarima i gospodarima, kao roblje i kmetovi. Mi smo građani prvog reda, a vi ste sedma rupa na krajnjoj svirali. Nama je svejedno da li ste živi ili mrtvi, nismo ludi da se bakćemo vašom bezbednošću, što bismo na to bacali pare koje možemo da strpamo u sopstvene džepove.

Tako glasi osnovna poruka koju vlastodršci šalju građanima, ne baš ovim rečima, ali to je smisao njihovih izjava i dela. Po onome što čine, vidi se da o građanima misle upravo ovako, kao o teretu, nečemu sporednom i nebitnom, kao o antičkim robovima ili srednjovekovnim sebrima. Partijske glavešine stanovnike sopstvene zemlje doživljavaju isključivo kao neiscrpni resurs za ceđenje, kao večni izvor novca koji mogu otimati iz budžeta bez ikakve kontrole. I kao zalog za podizanje kredita iz inostranstva, od kojih takođe veliki deo odlazi u privatne džepove. Što je fizičkim licima nekretnina ili neka druga imovina na koju stavljaju hipoteku u banci, to je našim vladarima celokupno stanovništvo zemlje koju vode.

Neljudske nepogode

Zato ne čudi apsolutna nezainteresovanost vlasti i kad je u pitanju prevencija vremenskih neprilika. Njihove preventivne mere svode se na: Neće valjda. A kad se katastrofa dogodi, onda obećaju da će sve popraviti, da će okrenuti novi list, ali od tih obećanja ne bude ništa. I tako do sledeće tragedije, pa sve ispočetka. Prirodne nepogode su neizbežne, nemoguće je sprečiti kišu da pada ili vetrove da duvaju.

Nije problem u nevremenu, njegove razorne moći mogu se uspešno zauzdati ili bar ublažiti, problem je u vlasti koja predstavlja pravu prirodnu ljudsku nepogodu od koje nema spasa. Ili, preciznije, neljudsku – pošto u tako radikalnoj ravnodušnosti prema sudbini sopstvenih sunarodnika, komšija, sugrađana nema ničeg čovečnog.

Za razliku od vremenske, neljudsku nepogodu je ipak moguće izbeći, recimo biranjem pametnih, sposobnih, obrazovanih, čovečnih, ozbiljnih, posvećenih kandidata, umesto ovih bahatih, pohlepnih, alavih, sociopatski indiferentnih prema ljudskom životu. Doduše, takvi se retko kandiduju, a i kad se nekim čudom pojave – ne nailaze na naklonost glasača. Primeri Ante Markovića, Ivana Đurića i Zorana Đinđića su dovoljno rečiti. Kad jednom rešimo problem neljudskih nepogoda, mnogo lakše ćemo se izboriti i sa onim prirodnim.

(zurnal.info)