U „Rečniku najskupljih srpskih reči i izraza“ jednog manje poznatog autora obrađen je i pojam „ugroženost“. Definicija ovog pojma glasi: „Stanje imanentno srpskom narodu od njegovog nastanka koji datira negde između Memorandum-duma SANU (1986. godine) i velikog mitinga na Ušću propasti u apokalipsu (1988. godine). U tom periodu srpska zajednica formirana je sabijanjem ovaca u nacionalni tor koje su u horu zablejale kao jedna ‘Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Slobi’.

Od tog doba zlog Srbi se osećaju kao svoji na svom samo kad im se ugroženost uvuče duboko u ostatke izrešetane duše. Da nije bilo ugroženosti, sva etnička čišćenja, genocidi, silovanja, pokolji, raseljavanja – bili bi samo obični zločini, a ne blago prekoračenje upotrebe sile u nužnoj samoodbrani od golorukog neprijatelja koji nas istovremeno utemeljuje i ugrožava samim svojim postojanjem.

Pripadnike srpskih oružanih snaga osećaj ugroženosti obuzimao je najčešće kad se sretnu sa civilima, starcima, ženama, decom, zarobljenicima i sličnim terorističkim kategorijama stanovništva opasnim po vascelo srpstvo, pa su bili prinuđeni da smrtonosnu pretnju saseku u korenu.

Akademici, pisci, pesnici i ostale umne glave neguju i uzgajaju osećaj ugroženosti u svojim mentalnim laboratorijama, u hermetički zatvorenim lobanjama, odakle svoju smrtonosnu robu liferuju u svet putem knjiga, masovnih medija i još masovnijih grobnica. Veze između osećanja ugroženosti i realnosti su obično sasvim labave ili potpuno nepostojeće, što stvara idealan međuprostor za razvoj ovog mitološkog čudovišta sa sedamdeset sedam glava”.

Ugrožen je svako ko ne sme da počini genocid

Ugroženost srpstva bila je jedna od osnovnih teza Memoranduma SANU, a održala se do dana današnjeg, postala je neupitna dogma dominantnog pogleda na svet.

Okruženi smo žalopojkama u kojima dežurni branitelji nacije nariču nad prokletim socijalizmom u kojem nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, ni da slaviš krsnu slavu, bilo je zabranjeno poznavati srpsku istoriju, srpska kultura je bila marginalizovana, a ostali narodi i narodnosti u SFRJ ništa drugo nisu ni radili osim što su ugrožavali Srbe, i to bez minuta odmora.

Nije priča o ugroženosti karakteristična samo za srpske nacionaliste, evo i njihovi hrvatski parnjaci guslaju na istoj struni, i njihov voljeni narod se napatio u jugoslovenskoj tamnici naroda, i oni su bili ugroženi, neslobodni, potlačeni.

Uglavnom, po tom narativu, srpski narod življaše u poluvekovnom ropstvu, pod komunističkom čizmom, podjarmljen, potlačen, neslobodan, lišen elementarnih ljudskih i nacionalnih prava. Čim je svanula sloboda koju je vaskolikom srpstvu doneo Sloba-Sloboda, što i samo ime kaže, odmah se pokazalo šta je to bilo zabranjeno i za kakvom su slobodom čeznuli ojađeni profesionalni Srbi.

Tek tada se ispostavilo koliko je socijalizam bio nehumano društveno uređenje koje sputava ljubitelje srpske nacije: nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da ubijaš Bošnjake, Hrvate i Albance; nisi smeo ni omanji konc-logor da napraviš, a kamoli masovnu grobnicu; nisi smeo ni etnički da očistiš neko područje, a nekmoli da počiniš genocid; nisi smeo ni civile da streljaš, ni njihove leševe u hladnjače da trpaš; nisi smeo da hotel pretvoriš u logor za silovanje; nisi smeo da uteraš žene, decu i starce u kuću, a potom da je zapališ, stvarajući živu ljudsku lomaču; nisi smeo da socijalističke domove kulture pretvaraš u fašističke domove mučenja i smrti; nisi smeo ni da opsedaš gradove i razaraš čitava sela; nisi smeo da proteraš komšije druge nacionalnosti, a potom da opljačkaš njihovu imovinu; nisi smeo da rušiš džamije i pališ nacionalnu biblioteku sa više od dva miliona bibliotečkih jedinica; nisi smeo da počiniš ni urbicid, a kamoli kulturocid; nisi smeo ni da rehabilituješ četnike, onako čisto teorijski, a kamoli da njihovu koljačku praksu sprovodiš u delo.

Jači ima pravo da bije jer je ugrožen

Kakva je zločinačka tvorevina bila ta Titova Jugoslavija! Sve je bilo zabranjeno, ništa se nije smelo. Ne samo da nisi mogao da kolješ inoplemenike, nego je bila zabranjena i međunacionalna mržnja bez koje je život danas, u ovoj divnoj slobodi, potpuno nezamisliv. Čime bi se čovek uopšte bavio, čime da ispuni duge dane ako ne sme da se oda uživanju u razobručenom šovinizmu?

Vaistinu je socijalizam bio nepodnošljivo, okrutno represivan, pravo je čudo kako su rodoljubi pretekli ovaj mučni period srpske istorije. „Jači ima pravo da bije jer je ugrožen“, rugao se providnoj zameni tezi Predrag Čudić još početkom osamdesetih u „Životu bez muke“, sluteći na kakvo će zlo da izađe ta autoviktimizacijska jeremijada, ali ko još sluša nepodobne pesnike.

Sličan narativ aktiviran je u okviru litijaškog pokreta u Crnoj Gori, uz milion puta ponovljenu mantru o ugroženosti Srba, uskraćivanju ljudskih i nacionalnih prava, potlačenosti, podjarmljenosti i ropstvu. A onda je najzad u avgustu prošle godine došla žarko žuđena sloboda, pa se odmah pokazalo šta im je sve zapravo bilo zabranjeno.

Nisi smeo da veličaš četništvo, da negiraš genocid, da pretiš Bošnjacima, da najavljuješ kako će Pljevlja biti nova Srebrenica, da Srbiju smatraš svojom domovinom, a Crnu Goru srpskom Spartom. Vaistinu tiranija! Pre neki dan je i izvesni Mirko Ilić u Nikšiću demonstrirao šta je njemu bilo zabranjeno i kako doživljava slobodu, pogotovo nakon što je dobijena „bitka za Nikšić“.

Osmeh jači od smrti

Pošto je u Crnoj Gori već osvežilo, i nesrećni Ilić je rešio da malo osveži spomenik narodnom heroju. Svaki čovek se izražava sredstvima koja su mu dostupna, neko rečima, neko bojama, neko tonovima, a neko – mokraćom. Uzalud se predstavnici apostolske oslobodilačke vlasti ograđuju od nikšićkog vandalizma i nevešto pokušavaju da ga osude – u Ilićevom činu jasno se prepoznaje njihov rukopis. Tačnije – pišopis. Isti je to svetonazor, isti kulturni model, ista urinokultura.

Jedan predlaže podizanje spomenika Pavlu Đurišiću, a drugi urinira po spomeniku Ljuba Čupića. U čemu je razlika? Ministar pravde negira četnički genocid u Srebrenici, a taksista piša po partizanskom spomeniku. U čemu je razlika? Neko priziva smrt Latinke Perović rečima „Ka’ će ova baba da ode više Bogu na istinu, Bože mi prosti”, a neko piša po narodnom heroju.

U čemu je razlika? Za nekog je Boris Dežulović đubre ustaško, a za nekog Ljubo Čupić đubre partizansko. U čemu je razlika? Šta je izopačenije, šta je veće skrnavljenje: postaviti četnika da odlučuje o Trinaestojulskoj nagradi ili popišati se na spomenik heroja Trinaestog jula? Mrtva trka. Sve je to jedan te isti – što reče Ministarstvo urinokulture u kom stoluje autorka citiranih kletvi i uvreda – „užasan čin bezumlja”.

Nije čudo što se Ilić popišmanio baš na Ljuba Čupića, on je trn u oku svim četnicima, i onima iz Drugog svetskog rata, i ovim današnjim naslednicima kvislinških zločinaca. Uhapšen i mučen u četničkom zatvoru, “otvoreno je prkosio i ismijavao četnike i nacionaliste, kao sluge okupatora”, govoreći im da ih “prezire kao ljudska ništavila”.

Tokom suđenja rugao se većnicima kvislinškog kvazisuda, a na gubilištu se dželatima smejao u lice. Čovek koji odlazi u smrt mirno stoji pred ubicama – sa osmehom na licu. Sa osmehom koji je stajao na njegovom licu kao znak pobede nad strahom od smrti, sa osmehom koji ni danas četnici ne mogu da podnesu.

Spremne smo za smrt, kao za kakvu šetnju

Osmeh Ljuba Čupića postao je neuništivi simbol antifašističkog prkosa okupatoru, kvislinzima, zlu i smrti. Ništa njegovom besmrtnom osmehu ne mogu bednici i ljudska fukara, mogu samo da pišaju uz vetar. Nije Čupićev prkos usamljen. Kad su Sonju Marinković odveli na streljanje, nije dozvolila da joj fašisti pucaju u leđa. Okrenula se, pogledala ih u oči i uzviknula: “Pucajte, ovo su komunističke grudi!” Kosi Pacić, domaćici iz Ivanjice, vezali su oči maramom i odveli je na streljanje. Mučena, prebijana, zlostavljana – Kosa je skinula maramu i rekla: “Neću da umrem kao kukavica, znam zašto umirem, hoću da gledam.”

Lauru Lolu Vol, činovnicu iz Subotice, uhapsili su mađarski fašisti i osudili je na smrt vešanjem. Kad su joj stavljali omču o vrat, rekla je dželatima: “Šta drhtite, ne vešaju vas”. Studentkinja Milica Radovanović govorila je majci pred streljanje: “Nemoj oblačiti crno za mnom, ja sam partizanka. Ne umirem od bolesti, umirem za slobodu!”

Profesorka iz Kruševca Vidosava Obradović Radojković bila je zatočena u logoru Banjica. Neposredno pred streljanje napisala je pismo majci u kojem stoje i ove rečenice: “Draga moja majčice, pišem ti poslednji put, jer očekujem svake večeri da nas izvedu. Milo moje majče, oprosti mi, ali je svaka borba takva. Videla sam mesto gde je streljan tata. Streljan je ovde u dvorištu, a nas vode na Marinkovu baru. Šta ćeš, milo moje majče, svako ima svoj put.

Moj je eto bio kratak, ali šta mari, bila sam ipak srećna. Teško mi je majčice jer znam koliko ćeš da patiš. Ostaćeš ipak sa nekim svojim. Pomisli na one majke koje su dale svu svoju decu i ostale same. Pobeda je naša pa nam je zato teže što sad umiremo, ali nas smrt ne plaši. Spremne smo za to, kao za kakvu šetnju.”

I šta drugo mogu četnički kukavci nego da mrze ove čudesne muškarce i žene što su u smrt odlazili kao u šetnju, što su smrti smejali u lice, što su svoj kratki život smatrali srećnim čak i kad ih izvode na streljanje, jer su živeli slobodno i radosno, smisleno i hrabro, boreći se protiv zla. Mogu samo da im pljunu pod prozor i da im se popišaju na spomenik, kao poslednji bednici. Uzalud im sav pišački trud, na kraju će završiti tamo odakle su izmileli – u večnom sramu i zaboravu, u septičkoj jami istorije.

(Antena M)