Kako prebaciti odgovornost za sopstveni život na tuđa pleća? Tako glasi pitanje svih pitanja u zemlji Srbiji. I takva vizura nije karakteristična samo za milione sklone populistima, demagozima, nacionalistima i ostalim opsenarima, ne gledaju tako na svet samo oni koji veruju isključivo političarima koji ih lažu. Prosto je reč o kulturološkoj odrednici; odrastanje i življenje u kulturi koja nikad nije mnogo držala do pojedinca, nikad nije priznavala pravo na ličnost, nikad nije verovala u Strašni sud – oblikuje sve njene pripadnike. Svi smo skloni toj popularnoj disciplini skidanja nesnosnog tereta i uvaljivanja nekom drugom naših problema.

Zato nam je svako malo potreban mesija koji će nas izbaviti iz naših muka, rešiti sve nagomilane probleme, popraviti sve što smo zabrljali u poslednje tri-četiri decenije i odvesti nas u zemlju Dembeliju. Nisu samo nacionalisti imali svoje spasitelje, Miloševića pre svega, sličan odnos mnogi neguju prema Zoranu Đinđiću. Jedino je on mogao da nas izvede iz ovog užasa, da nas iščupa iz provalije u koju smo se sami uvalili, ali pošto su ga ubili kao psa, onda ništa od promena.

Žudnja za vođom

Dobro, jeste Đinđić bio nesvakidašnja pojava i političar grandioznog formata kakvog još dugo nećemo imati, da je poživeo zaista bi pomerio Srbiju u dobrom smeru koliko je god moguće, ali ni on nije bio čudotvorac, a naši duboko ukorenjeni problemi ne bi nestali netragom. Sve i da smo u nekom trenutku ušli u Evropsku uniju, pre bismo ličili na Mađarsku nego na Estoniju, takvi su nam društveni kapaciteti. I sa najboljim političarima na čelu, uređivanje našeg društva, demokratizacija, pluralizacija, ukorenjivanje tolerancije, poštovanja različitosti, poštovanje vladavine prava, uvođenje još hiljadu sličnih novotarija – ima da potraje.

Što reče sam Đinđić: “Imam mapu svih kritičnih tačaka u Srbiji i to nije minsko polje već tepih. Ne može da se napravi nijedan korak a da se ne naiđe na nešto što je trulo”. Minsko polje može da se razminira, pod uslovom da imamo ozbiljne stručnjake za tu rabotu, ali kako se rešava problem tepiha koji je sačinjen od samih čvorova, a neophodno je da se razveže svaki čvor, to baš i nije tako jasno i jednostavno.

Otkad su studenti pokrenuli masovnu pobunu, mnogi građani u njima vide mesije, spasitelje, sveznajuća natprirodna bića koja će nas izbaviti iz autoritarizma i rešiti nam sve probleme. Otuda potpuno slepa i nekritička podrška studentima, silne poruke da treba samo slediti i slušati studente, ništa ne treba brinuti, jer oni dobro znaju kuda nas vode, i sve u tom stilu. Uglavnom, građani su uvereni da će se ratosiljati autokratije jednom za svagda – ako budu vođeni. Drugim rečima, celokupan sistem će se promeniti tako što će milione odraslih, odavno punoletnih ljudi voditi neka druga, a ne ova ekipa koja ih je vodila do sad. Zanimljiv fenomen.

Teret pobune

Tako je celokupan teret pobune i borbe protiv Vučićevog režima stavljen na studentska pleća. Jesu studenti učinili mnogo, obišli celu Srbiju, probudili uspavano društvo, promenili atmosferu i doveli do onoga što je koliko juče izgledalo nemoguće – da Vučiću drastično opadne podrška, te da prvi put za 13 godina ne sme da raspiše izbore, jer mu je jasno da će ih izgubiti. Međutim, nepošteno je prebacivati na studente sav teret borbe, a i nerealno je očekivati da jedna društvena grupa reši sve decenijama nagomilane probleme.

Studenti čine nekih pet-šest generacija, i to manjinski deo tih generacija, jer većina mladih ne pohađa univerzitete. Šta je sa ostalih 50 generacija punoletnih građana? Imaju li oni kakvu odgovornost za sopstveno društvo i sopstveni život? Ili je lakše sve prebaciti na studente, tvrditi kako su oni genijalni i nepogrešivi, i kako je čitav zadatak miliona građana samo u tome da slede omladinsku avangardu? To je zaista vrhunac neodgovornosti.

Studenti su čak više puta pokušali da građane aktiviraju, predložili su formiranje zborova, što je i učinjeno, ali se na tome sve završilo. Kao da građani nemaju nikakvu ideju šta bi radili i kako bi se organizovali u borbi protiv naprednjačkog režima. Zaista bizarna situacija.

Opozicione stranke pale s neba

Slična matrica mišljenja prisutna je i u odnosu antirežimskih građana prema opoziciji. Građani su s pravom nezadovoljni opozicionim partijama, nisu se baš proslavile za proteklih 13 godina. Ima, naravno, sjajnih pojedinaca među opozicionarima, pogotovo u drugom ešalonu partija, ali generalno – premalo je tu inicijative, premalo organizovanog delovanja, nijedna partija nije uspela da premreži celu državu lokalnim odborima, bojkotovali su lokalne izbore u gradovima koje su mogli da dobiju, napravili su previše promašaja, sve u svemu – nemaju veliko poverenje građana.

Nezadovoljstvo opozicionim snagama postalo je već opšte mesto, to se doživljava kao redovno i takoreći nepopravljivo stanje. Zanimljivo je da se političke stranke, pa čak i one kojima su građani eventualno skloni, za koje bi glasali – percipiraju kao neki spoljašnji entiteti koji treba da dođu i da reše sve naše probleme. Uprkos opravdanom nezadovoljstvu opozicijom, građanima bi trebalo nametnuti neka nezgodna pitanja. Jesu li opozicione stranke pale s neba ili su i one deo ovog društva, sačinjene od građana Srbije? Zašto se ne angažujete i ne uđete u stranke koje su vam ideološki bliske, i tako poboljšate njihov rad?

Ko će drugi da popravlja stanje u partijama ako ne građani Srbije? Hoće li možda Marsovci da banu, pa da se poučlanjuju u stranke i tako ih dovedu do onog nivoa kojim bismo bili zadovoljni? Jesu li stranke mesijanska tela ili institucije ovog društva? Kako uopšte promeniti opoziciju ako se sami građani politički ne angažuju? Ko će drugi da ih menja, poboljšava, popravlja, uređuje? Da li neko građanima brani da se učlane i stranački angažuju? Ima li uopšte drugog načina da se opozicija promeni? Zar nisu upravo opoziciono nastrojeni građani odgovorni za to kakve su nam opozicione stranke? Ko drugi da bude odgovoran? Kako mislimo da sutra, nakon promena, reformišemo i izgradimo institucije ako nismo u stanju da sami stvorimo bar jednu poštenu i ozbiljnu instituciju u vidu političke partije? Jer i partije su institucije društva.

Infantilizacija građanstva

Stvari se obično ovako ne postavljaju, niti se problemi formulišu polazeći od notorne činjenice da su građani koji žive u jednom društvu odgovorni za sopstvenu zajednicu, za njene ustanove, za sve što se u tom društvu događa. Takav način mišljenja je očigledno duboko stran našem čoveku, on bi radije da dođe neko sa strane ili otkud god, pa da ga reši svih muka i nevolja, i to ako je ikako moguće – jednim potezom.

Toliko je paternalizam ukorenjen da ga više i ne primećujemo. Za sve su odgovorni oni gore, na vrhu, takozvane elite, a milioni kao da se ni za šta ne pitaju, kao da nisu sposobni da se organizuju i urede sopstvenu zajednicu, niti da odigraju važniju ulogu u sopstvenom životu. Nije ni čudo što je takva matrica mišljenja dominantna, s obzirom da je duboko ukorenjena u našoj kulturi, i to ne popularnoj, kičastoj ili folklornoj, već upravo u visokoj kulturi, među najboljim autorima. Narod nikad nije odgovoran ni za šta, za sve je kriva elita, narod može u najboljem slučaju da bude zaveden. Totalna infantilizacija većine stanovništva, koja je i dan-danas dominantno shvatanje.

O tome je između dva rata pisao veliki pisac i prevodilac Stanislav Vinaver u paradigmatičnom tekstu „Srpski humoristi i satiričari“. Baveći se jednim od najvećih satiričara u srpskoj književnosti, Jovanom Sterijom Popovićem, Vinaver je jasno definisao taj problem: „Narod je lakoveran, može se od njega učiniti šta se hoće. Iz ovog dubokog uverenja Sterijinoga, koje i on nije dovoljno jarko izrazio u vidu ličnog priznanja, ali koje se vidi iz celog dela Sterijinoga, sleduje, rekli bismo kao osnovna teorema jedno: inteligencija je kriva i vođi su krivi za sve što se zlo dogodi sa tim narodom. Narod je podvrgnut do kraja sugestijama svojih vođa i svojih nadri-vođa, svojih laža i paralaža. Tako se već kod Sterije jasno ocrtava i ostaje kao zaveštanje za buduće naraštaje: narod nije kriv, narod ne može biti kriv, krivi su vođi, kriva je inteligencija.“

Dobri, zavedeni narod

Sličan način mišljenja Vinaver pronalazi i kod drugih pisaca. Za Jovana Jovanovića Zmaja veli: “On uzima od Sterije to da je narod nedgovoran i da su krivi oni koji njime vladaju”. Za Vinavera ni Radoje Domanović nije izuzetak: “On se najpre obara na birokratiju i činovništvo, na činovništvo koje u našem društvu oličava takoreći u to doba celokupnu inteligenciju. Ta inteligencija, i po starinskom receptu Sterije Popovića, i po novom demagoškom receptu koji nastaje, kriva je jer ona jedina nosi odgovornost, jer dobri narod i nije odgovoran nego može samo da bude zaveden”.

I kod uticajnog socijaliste Svetozara Markovića i njegovih privrženika Vinaver nalazi istu matricu mišljenja: “Celokupnu patrijarhalnu kulturu ljudi kod kojih ideje Svetozara Markovića ostvaruju književni prikaz, osećaju kao nešto zastarelo, ali što se može lako zameniti modernijim, savremenijim, i korisnijim, gotovo isto tako prosto kao što se stara haljina zameni novom haljinom. Važno je da upravljači i vođi budu na svome mestu i da se napregnu kako bi se ta zamena izvršila”.

Vinaver je najoštrije oslikao problem na primeru Milovana Glišića, poredeći ga sa Nikolajem Gogoljem: “Narod Glišiću ostaje idiličan i nekriv. Glišiću nikad ni na um nije palo da narod ma u čemu i ma zbog čega optuži. U stvari Glišić ne produbljuje ni temu ni odnose pa prema tome zadovoljava se površnim podražavanjem Gogolju. Gogolj je video pokvarenog činovnika, pa kroz činovnika prodirućim pogledom video pokvarenog čoveka, pokvareno društvo, i najzad pokvarenu i dosadnu i samu Rusiju, i samu vasionu. A zatim nastaje najtamniji i najstrašniji sukob koji je moguć za religioznog čoveka koji beše Gogolj: pitanje i o samoj dobroti božanstva? Kod Glišića činovnik je pokvaren i njega treba naučiti pameti i naravno promeniti”.

I tako već decenijama, pa i vekovima – nikako da stignemo do proste, očigledne činjenice da je svako odgovoran za svoje postupke, i da smo svi odgovorni za društvo u kojem živimo. I da nema lakih rešenja, da nije dovoljno zameniti vođu ili neke činovnike, pa da odjednom nekim čudom sve postane funkcionalno, dobro i plemenito. S obzirom da smo “narod najstariji”, pravo je čudo što nam nikako ne polazi za rukom da odrastemo.

(Antena M, foto: Gradski.me)