Na opšte iznenađenje, Komisija za zaštitu konkurencije probudila se iz indukovane kome i počela da radi svoj posao. Njeni službenici upali su u prostorije četiri najveća trgovinska lanca u Srbiji (Delez, Merkator, Univerexport i DIS), kako bi proverili poslovanje ovih kompanija. Potom su protiv sva četiri inkriminisana privredna subjekta poveli postupak zbog, kako kažu u saopštenju, “sumnje da su trgovinski lanci narušili konkurenciju zaključenjem restriktivnog sporazuma”.

Komisija je od aprila prošle godine pratila cene 45 proizvoda koji ulaze u potrošačku korpu, kao što su, na primer, mleko, jogurt, ulje, brašno, šećer, jaja, kafa i banane. Ispostavilo se da su cene nadziranih proizvoda identične u osumnjičenim trgovinskim kućama. Pored toga, utvrdili su da je “u periodu od aprila 2023. do marta 2024. godine porast cena u maloprodaji bio skoro duplo veći od inflatornih pritisaka”. Drugim rečima, osnovne životne namirnice bile su mnogo skuplje nego što bi trebalo da budu, ako je inflacija bila pet posto, trgovci bi cenu podigli za deset procenata.

Menadžerski talenat za pljačku

Pored ovih lanaca, Komisija je pratila i cene u nezavisnoj, kontrolnoj trgovini, pa se pokazalo da tamo potrošačka korpa od 45 proizvoda košta 30.000 dinara, dok u velikim trgovinskim lancima košta 38.000 dinara. Dakle, svakog meseca nesrećni potrošač plati 8.000 dinara više nego što bi trebalo, godišnje – nešto više od 800 evra. Pritom, inkriminisani lanci drže više od polovine celokupnog tržišta u Srbiji, tako da većina kupaca zapravo nema izbora.

Komisija je utvrdila i enorman rast profita kod osumnjičenih. Sva četiri trgovinska lanca su 2016. godine imali poslovnu dobit od 3,7 milijardi dinara, a ta cifra je u 2023-oj godini narasla na vrtoglavih 18,6 milijardi. Enormnom povećanju profita nisu doprineli nikakvi posebni menadžerski talenti ili bolja usluga, već podizanje marže. Dok je 2016. godine marža iznosila 19 posto, 2023. je dosegla 38 procenata, dakle uvećala se duplo.

Čitava operacija je protivzakonita, jer niko nema pravo na monopol i suzbijanje konkurencije. Na regularnom tržištu prodavci se bore za kupce, spuštaju cene kako bi bili bolji od konkurencije, dovijaju se na sve moguće načine da mušteriju kupuju baš kod njih, a ne kod drugih trgovaca. Umesto fer tržišne utakmice, veliki trgovinski lanci su prosto seli i dogovorili se da podignu cene u nebesa, da se niko ne ponaša tržišno, već da prosto opljačkaju potrošače.

A pošto ionako drže najveći deo tržišta, ubogi kupci neće moći ništa da preduzmu. Poslovna logika ove nezajažljive ekipe je jednostavna: ljudi moraju da jedu, da kupuju hleb, mleko i ostale potrepštine, a pošto nemaju gde drugo da pazare ono što im je neophodno za život – hajde da ih odrapimo što je moguće više i da im ispraznimo džepove do kraja.

Svadbarski krompir i druge vragolije

Građani su odavno videli da nešto nije u redu sa cenama hrane u Srbije, da su mnogo veće nego što je to normalno. Na društvenim mrežama su ljudi kačili silne fotografije sa cenama artikala u Nemačkoj ili Holandiji, poredili ih sa cenama u Srbiji, pa se videlo da su mnoge bazične namirnice kod nas skuplje nego u Evropi. A plate su, kao što znamo, daleko od evropskih.

Kada je pre skoro tri godine počelo ubrzavanje inflacije, pa je rast cena u Srbiji bio duplo veći nego u Evropi, opozicija je tražila da se utvrdi detaljna struktura maloprodajnih cena za sto osnovnih životnih namirnica, kako bi se otkrilo ko ostvaruje ekstraprofit i zarađuje na muci osiromašenih građana. Na primer, krompir je poskupeo 150 odsto za godinu dana, što je van pameti. Na to je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković, stara radikalka, lupila da cene rastu zbog velikog broja svadbi nakon epidemije kovida. Tako izgleda stručno mišljenje radikalsko-naprednjačkih profitera, kao cinična sprdnja osionih na račun onih na čijoj grbači celog veka parazitiraju.

Opozicija je tražila i da se vodećim trgovinskim lancima naplati porez na ekstraprofit, ukazivali su i da su cene hrane u Srbiji deset odsto veće nego u Sloveniji, dok su plate duplo manje, ali su predstavnici vlasti – listom najveće patriote i profesionalni ljubitelji potrošačkog naroda – na sve to nehajno odmahivali rukom. Ministar trgovine Tomislav Momirović tvrdio je da trgovinske marže nisu odgovorne za rast inflacije, predsednik Aleksandar Vučić inicirao je nekoliko akcija smanjenja cena za pojedine osnovne proizvode pod nazivom “bolja cena” i “najbolja cena”, kako bi malo smirio sve siromašnije građane.

Državni funkcioneri izvodili su čitave performanse u udarnim televizijskim terminima. Premijer Miloš Vučević i predsednik Aleksandar Vučić nevešto su glumili prodavce u tele-šopu, mašući parizerom, paštetom, hlebom i ostalim viršlama, najavljujući niske cene za najgore proizvode. Nepismeni i poluusmeni ministar Momirović otišao je i korak dalje, pa je objašnjavao kako zahvaljujući merama Vlade potrošači sad mogu da kupe “dva jaja” za samo 22 dinara, što čoveka može da drži sitim čitav dan. Na stranu bahati cinizam bogatog i moćnog ministra, čak i Rusi koji su došli u Srbiju pre par godina znaju da se na srpskom ne kaže “dva jaja”, nego “dva jajeta”, ali Momirović za četiri decenije života nije uspeo da pronikne u te zakučaste tajne maternjeg jezika.

Pojeo vuk magarca

Nakon svih naprednjačkih negiranja realnosti, na kraju je došlo do neočekivanog raspleta koji je inicirala Komisija za zaštitu konkurencije. Znajući kako stvari funkcionišu u paranormalnoj zemlji Srbiji, teško je zamisliti da je Komisija delovala na svoju ruku, bez miga odozgo. A još je teže zamisliti da su se trgovinski lanci sami odlučili na kršenje zakona, ne računajući na neku zaštitu.

Komisija tek treba da razreši slučaj, pa ako utvrdi da se radilo o kartelskom udruživanju i sprečavanju konkurencije, što je vrlo verovatno, trebalo bi i da kazni počinioce. Osumnjičene kompanije mogle bi da plate kaznu koja doseže deset odsto godišnjih prihoda, uz nalog Komisije da ne ponove isti delikt, jer će biti ponovo kaženjeni. Dakle, moglo bi uskoro da dođe i do iznenadnog smanjenja cena osnovnih životnih potrepština u velikim trgovinama.

Međutim, čak i ako velike trgovinske kompanije budu odrapljene visokim kaznama, niko potrošačima neće vratiti pokradeni novac. Zakon o zaštiti konkurencije predviđa naknadu štete do koje se dolazi u parničnom postupku, ali teško je zamisliti da tri miliona oštećenih građana tuži trgovinske lance, da se ta suđenja uopšte održe i da na kraju nekako dođe do isplate pokradenih para. Što bi rekao naš orobljeni narod: Pojeo vuk magarca.

Naviknuti na otimačinu

Možda bi ipak trebalo razumeti i te vlasnike i direktore trgovinskih firmi. I oni su samo ljudi, skloni padu i opremljeni svim mogućim ljudskim slabostima. Građani Srbije su navikli da ih pljačka ko stigne, a među lopovima koji im redovno prazne ionako praznjikave novčanike vodeću poziciju ima država.

Sveopšta korupcija i otimačina, bez ikakvog ustručavanja, osnovno je obeležje srpskih vlasti. Naprednjačka oligarhija jednostavno radi šta joj se prohte, otimaju javna dobra, pljačkaju budžet, a još se i enormno zadužuju na račun stanovništva koje će silne desetine milijardi evra morati jednom da vrati zajmodavcima.

Svi znaju kako stvari funkcionišu, svi znaju da je lopovluk suština i srž vlasti, i niko ništa ne preduzima. Istraživački novinari otkrili su na desetine koruptivnih afera, temeljno ih dokumentovali, uradili su više od pola tužilačkog posla. I nikom ništa, tužilaštva ćute kao zalivena, tužioci se prave mrtvi, jer su deo iste šeme, tako da afere ne dobijaju razrešenje na sudu.

Kako odoleti iskušenju

Pritom, građani se uglavnom ne bune, niti preduzimaju ozbiljnije korake protiv onih koji bi im i iz oka ukrali. Većina stanovništva se čak i ne interesuje previše za to gde završava njihov teško zarađeni novac koji su prinuđeni da daju alavim, pohlepnim, nezajažljivim vlastodršcima na raspolaganje. A nije ni malo onih koji redovno glasaju za one koji ih kradu, što iz ubeđenja, što zbog pritisaka i ucena.

U takvoj atmosferi šišanja mirnih i pokornih ovaca sasvim je logično da neke kompanije dođu u iskušenje, to je sasvim ljudski. Gledaju inertne, bezvoljne i bespomoćne milione građana koje orobljuje ko stigne, pa je logično da se zapitaju: Zašto i mi ne bismo mogli da ih poharamo? Šta smo mi gori od nekih tamo partijskih funkcionera i njihovih dotrpeznika?

I tako dolazi do svake pljačke i eksploatacije, jaki tlače slabe, jer potonji nisu u stanju da se zaštite. Trgovinski lanci će, po svoj prilici, biti zaustavljeni, ali građani i dalje ostaju laka meta za svakog mešetara, profitera i haramiju. I takvo stanje će potrajati sve dok građani ne shvate da je njihov osnovni zadatak da se odbrane od bogatih i moćnih koji bi da ih očerupaju, a ponekad i pretvore u topovsko meso.

(zurnal.info/foto: dpa)