Nije lako biti Srbin, a još manje Srbin na vlasti. Čitav svet se zaverio da uništi Srbe ili bar dobro organizovanu grupu Srba koja je stavila šapu na budžet, moć, novac, silu, institucije, opštine, gradove, mesne zajednice, univerzitete, prirodne resurse, ljudske resurse, desetine miljardi evra kredita, građevinsko zemljište, vile, kuće, imanja, gradnju, ugradnju, prošlost, sadašnjost, budućnost i ostale prirodne lepote naše otadžbine.

Teško je čak i pobrojati sve entitete, organizacije, države, ličnosti, fenomene i paranormalne pojave koji su se urotili protiv nebeskog naroda ili bar protiv njegove vladajuće vrhuške. Srećom, još od osamdesetih godina prošlog stoleća najumnije srpske glave potpomognute medijskim udarnicima, političkim razbojnicima i indukovanom paranoidnom šizofrenijom – sastavljaju listu srpskih neprijatelja, neprekidno je dopunjavajući novim članovima zavereničke grupe.

Seljaci kao bezbednosna pretnja

Na toj listi debljine telefonskog imenika opštine srednje veličine našli su se Vatikan, SAD, Evropa, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Jevreji, komunisti, SFRJ, svetski centri moći, Josip Broz Tito, iluminati, masoni, templari, Soroš, ljudi-reptili, vanzemaljci, papa, rimokatolici, protestanti svih denominacija, budisti, džainisti, tajna društva, moćna rasa Vril koja živi pod zemljom, celokupna zapadna civilizacija, biciklisti, nimalo slučajni prolaznici, zelena transverzala, narandžasta parabola, ružičasta elipsa, ljubičasti romboid, kestenjastomrka hipotenuza i grimizna sinusoida.

U najnovijem talasu otkrivanja dobro skrivenih srpskih neprijatelja koji nam rade o glave u nameri da nas unište i da nas sliste, temeljno obučeni eksperti opremljeni njuhom pasa-tragača na pomenutu listu uvrstili su i – srpske poljoprivrednike. Nakon što su paori održali masovni protest i blokirali par saobraćajnica, tražeći svoja prava, uređenje poljoprivrednog sistema, zahtevajući da resorno ministarstvo ispuni svoja obećanja, da isplati dogovorene subvencije, da proglasi sušu elementarnom nepogodom i slično – medijske trovačnice na čelu sa Vučelićevim “Večernjim novostima” krenule su u frontalni napad na pobunjene seljake.

Serija snajperskih tekstova objavljena je u dotičnoj objavljotini (kupuju se na kiosku, ali nisu novine), a nadležni organi su odmah reagovali kako bi neutralisali opasnost na koju ukazuju nepotpisani novinari za specijalne operacije. Ispostavilo se da je za poljoprivrednike nadležna Bezbedno-informativna agencija. Normalno, ko bi se drugi bavio paorima u jugozapadnoj filijali Ruskog sveta? Zna se kako treba tretirati kulake, to su naši bezbednjaci odavno naučili od svojih NKVD-uzora. A i sam ministar poljoprivrede Aleksandar Martinović, koji se za tu funkciju kvalifikovao tako što redovno konzumira hranu, lepo je objasnio, onako radikalski, da ovde uopšte nije reč o protestima, već o „hibridnom ratu protiv države Srbije uvezivanjem lažnih poljoprivrednika sa lažnim ekolozima, da zaustave ekonomski rast Srbije”.

Hrvatski špijuni za plugom

Elem, pripadnici BIA-e su priveli nekoliko poljoprivrednika na informativni razgovor, navodno da bi utvrdili da li su opasni po ustavni poredak, a zapravo da bi ih zastrašili. Ustavni poredak odavno ne postoji, ukinuli su ga banditi na vlasti, uz sasluženje raznih službi i institucija, ne može se rušiti ono čega nema. U akcijama privođenja i saslušanja bezbednjaci su se rukovodili tekstovima “Večernjih novosti”, o čemu je svedočio jedan od privedenih paora Damir Perčić. Po njegovim rečima, na saslušanju su 80 posto vremena govorili o medijskom napisu, a preteklih 20 posto o protestima.

A šta srpskim paorima pripisuju anonimni režimski propagandisti? Zvuči neverovatno, ali kod nas nijedna sumanuta budalaština odavno nije neverovatna: paori su optuženi da su ni manje ni više nego – hrvatski špijuni. Zato ne čudi što je Perčić na saslušanju usput radnike BIA-e malo učio njihovom poslu: „Umesto da zovu tog koji je objavio tekst, zvali su mene da im kažem kome sam ja to izjavio, a ja tvrdim da to nije istina. Podneću tužbu protiv tog portala, a iz BIA su rekli da će pokušati da nađu onoga ko je dao izjavu novinarima“.

Nema potrebe da se muče, jer su tekstovi u Vučelićevoj trovačnici rađeni po oprobanoj, hiljadu puta viđenoj matrici stvaranja paranoje i mentalnog opsadnog stanja. U pitanju je žanrovski nesporazum: iako su napisi objavljeni u rubrici Vesti/Politika, nije reč o vestima, već o čistoj fikciji, izmišljotini, konfabulaciji. Ako se organi reda ozbiljno bave tekstovima iz “Večernjih novosti”, mogli bi da se pozabave i sadržajem raznih romana, pa da pokušaju da uhapse Raskoljnikova zbog ubistva ili Hljestakova zbog lažnog predstavljanja, to bi možda bilo i smislenije od ovog progona seljaka.

Rankovićevski duh iz boce

A tekstovi u Vučelićevom fanzinu izgledaju kao da ih je pisao neki paranoični, rano penzionisani rankovićevac, to je taj poznati stil, pogled na svet, vokabular, sve se poklapa jedan kroz jedan. Nepotpisani autor veli kako je aktivizam jednog od vođa protesta, “prema tvrdnjama njegovih saradnika, najvećim delom osmišljen, instruisan i usmeren iz inostranstva, odnosno iz Hrvatske”. Dotičnom se stavlja na teret i da je letovao u Hrvatskoj. “Još interesantnije, tamo se, kako je komentarisao u svom okruženju, navodno slučajno susreo sa izvesnim pripadnikom hrvatske obaveštajne službe”, piše anonimus.

Ista vrsta sumasišavšeg udbašenja izbija iz ostatka teksta u kom se veli da je poljoprivrednik pokušao da “prikrije istinu da je po nacionalnosti Hrvat, kako bi izbegao izvođenje logičnog zaključka da je on zapravo ‘hrvatski čovek’”. Hrvat, a paor – pa gde to ima? Ko je Hrvatima dozvolio da obrađuju svetu srpsku zemlju u vojvođanskoj ravnici?

U drugom tekstu stoji da se sumnjivi seljak “nalazi u veoma intenzivnim i krajnje sumnjivim vezama sa hrvatskim faktorom”, ali i da “novija saznanja pokazuju da su hrvatski pipci u navodnim protestima poljoprivrednika, koji se održavaju u aktuelnom ili su najavljeni za predstojeći period, daleko razgranatiji”. Zašto sve to rade strani plaćenici, špiclovi nevešto maskirani u ratare, stočare, povrtare i voćare? Odgovor je očigledan, da bi srušili Vučića, čime bi se drugo poljoprivrednici bavili. Paori proteste organizuju “sa ciljem što je moguće šire destabilizacije društveno-političkih prilika u našoj zemlji, koja bi svoj vrhunac trebalo da ima u svojevrsnom Beomajdanu, odnosno nasilnoj promeni legitimno izabranih vlasti”.

Džejson Born orezuje voćnjak

Malopređašnje poređenje tekstova iz “Večernjih novosti” sa fikcijom bilo je prenagljeno, lakomisleno i nepromišljeno, da ne upotrebim neku težu reč. Proglasiti seljake špijunima – to daleko prevazilazi bilo kakvu fikciju, najluđu imaginaciju, najsumanutije maštarenje. Da li je neki od silnih autora nebrojenih špijunskih romana uzeo za junaka paora? Ima li u silesiji špijunskih filmova i serija nekog seljaka u glavnoj roli? Da li je neko video Džejmsa Bonda na traktoru ili kombajnu? Da li Džejson Born uzgaja kajsije i redovno orezuje voćnjak? Ko je video Džordža Smajlija kako baca veštačko đubrivo po oranicama? Da li postoji scena u kojoj Džek Rajan žanje pšenicu ili okopava kukuruz?

Ništa slično ne postoji. A zašto se pisci špijunskih romana i scenaristi i reditelji špijunskih serija i filmova nisu tako nečeg dosetili? Možda zato što im nedostaje mašte, spisateljskog i rediteljskog talenta? Ne, nego zato što bi pravljenje špijuna od poljoprivrednika bilo neubedljivo, neuverljivo, nemotivisano, glupo, nepametno, kretensko, idiotsko, tupoglavo, stupidno i slaboumno. Zato što to niko ne bi ni čitao, ni gledao, jer ljudi naprosto nisu baš toliki plitkoumnici. Ali ono što nisu uradili ni Jan Fleming, ni Džon Le Kare, ni Tom Klensi, palo je na pamet udbaškim pametnjakovićima iz srpskih tabloida, jer samo njima takve bedastoće mogu da sinu u mračnom tunelu lobanje.

Čak ni Ostin Pauers nije poljoprivrednik, čak ni u parodijama špijunskog žanra nikome nije palo na pamet da od ratara pravi špijune. Pa čak ni kad se desi da neko izmisli sopstvenu špijunsku prošlost, angažman za tajnu službu, taj neko nikad nije poljoprivrednik. Čak Beris koji je izmislio da je radio kao ubica za CIA-a, pa je to napisao u svojoj autobiografiji “Ispovest opasnog uma”, po kojoj je kasnije snimljen istoimeni film sa Semom Rokvelom u glavnoj ulozi – nije bio američki farmer, nego voditelj, producent i autor raznih zabavnih TV formata.

U cara Aleksandra pileći mozak

Uostalom, kakve bi to značajne obaveštajne podatke mogli da dostave paori stranim službama? Kako bi njihov špijunski rad izgledao u praksi? Ustane seljak rano ujutru, ode do štale, pa mu krave i bikovi dojave tajne informacije o bezbednosnom stanju u Srbiji, a on prevodi mukanje na srpski jezik, glumeći doktora Dulitla? Potom skokne do svinjca, gde mu veprovi, krmače, nerasti, prasići i ostale ubojnice odgrokću šta ima novo, a paor sve to lepo zabeleži, transkribuje sa svinjskog na srpski pomoću Google Pig Translatea, pa pošalje tamo gde treba?

Uputi se u polje, pa prisluškuje tajne razgovore suncokreta, raži, kukuruza i šećerne repe? Osluškuje šta lišće šumori, o čemu vetar šapuće, kakve to tajne grmovi, vrzine i šiblje jedni drugima javljaju? Gde pronalazi te tajne podatke koje odaje neprijateljima Srbije ili bar srpskog predsednika? Među visećim šunkama i kaiševima slanine u pušnici? U sušari za šljive, grožđe, smokve i lekovito bilje? U toru među ovcama? Dok ore, kopa, plevi, seje, žanje, bori se protiv bolesti i štetočina? Dok osluškuje zujanje pčela u košnici, pošto jedino one lete naokolo, svašta vide i čuju, pa saznaju i državne tajne?

Špijun, kao što je poznato, ne može bez saradnika, od nekog mora da dobija podatke. Ko su najbolji doušnici paorskim špijunima? Voće? Povrće? Krmno bilje? Koze? Koke-nosilje informacija? Vinova loza, jer je u vinu istina? Ili je to ipak zemlja koja preko zove i njenih svirala dojavljuje tajne o tiranima, kako lepo piše u bajci o caru Trajanu?

Kako stvari stoje u današnjoj Srbiji, “Večernje novosti” bi narečenu bajku objavile kao najnormalniju vest i pozvale se na nekoliko neimenovanih svedoka kao garante istinitosti opisanih događaja, optužujući čobane i njihove svirale za destabilizaciju države i rušenje ustavnog poretka. A sve bi to bilo opravdano time što su pastiri, normalno, hrvatski špijuni. Doduše, frula od zove bi kod nas pevala malo drugačiju pesmu. S obzirom na beskrajne solilokvije besmislica koje izgovara predsednik Srbije, na kvalitet odanih mu kadrova, te na lojalne režimske medije koji smišljaju idiotarije poput ove o seljacima-špijunima, iz svirale bi se čulo: “U cara Aleksandra pileći mozak”. A uši, naravno, pripadaju zidovima.

(Nomad.ba/foto: Autonomija)