Bitka protiv zakona o rodnoj ravnopravnosti i rodno osetljivog jezika ne jenjava. Srpska pravoslavna crkva (SPC), Matica srpska, razni lingvisti rodoljubivog usmerenja i konzervativci opšte prakse već godinama vojuju protiv ove pošasti koja se nadvila nad srpski narod, preteći da mu uništi jezik i nacionalni identitet. Patrijarh Porfirije koristi svaku priliku da napadne zle reči koje kvare srpski jezik (kao što su profesorka, psihološkinja, filozofkinja, violinistkinja, direktorka), a tom tematikom se bavio čak i u poslanicama povodom velikih hrišćanskih praznika.

SPC i Matica srpska organizovale su zajedničkim snagama naučne skupove na kojima su stručnjaci koji priznaju samo srpski rod upozoravali na apokaliptične ugroze koje vrcaju iz magičnih reči kao što su atletičarka, poštarka, harfistkinja, predsednica ili sociološkinja. U režimskim medijima traje nepretrgnuta kampanja protiv narečenog zakona i opakih slovesa, poglavito u Politici i Večernjim novostima, larmajući kako je “ozakonjeno nasilje nad jezikom i srpskim identitetom”.

Na kraju su napori neformalnog udruženja mrzitelja određenih imenica ženskog roda urodili plodom, pa je zaštitnik građana Zoran Pašalić najavio da će pokrenuti postupak ocene ustavnosti odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje se odnose na upotrebu rodno senzitivnog jezika.

Uništavanje srpskog naroda

“Rodno senzitivni jezik je ekstremno nasilje nad jezikom i polom”, kliče patrijarh, a njegovu tezu detaljno razrađuju dežurni branitelji dominantne patrijarhalne ideologije i njenih nacionalističkih derivata. Elem, ako je ženski rod vidljiv u jeziku, pogotovo ako su vidljiviji aspekti realnosti koji svedoče o emancipaciji žena, to je nasilje nad jezikom i identitetom koje ugrožava brak i porodicu. To je ni više ni manje nego “uništavanje srpskog naroda, njegovog duhovnog, kulturnog, nacionalnog bića”.

Kako to izgleda u praksi? Jednostavno. Na primer, ako na diplomi osobe ženskog pola stoji “diplomirana profesorka srpskog jezika i književnosti” – to je nasilje nad jezikom, uništavanje srpstva, razaranje braka i porodice, ideološki inženjering i pošast gora od kuge. A ako na narečenoj diplomi osobe ženskog pola stoji “diplomirani profesor srpskog jezika i književnosti” – brak i porodica će biti sačuvani, duhovno i nacionalno biće srpskog naroda će biti neoštećeno, a srpski jezik će ostati nepovređen.

Zanimljiva su sorta ti samozvani čuvari nacionalne čistote i dežurni branitelji srpstva, jer redovno štite svoju voljenu naciju od fiktivnih opasnosti. Ubiše se patrijarh i ostali patrijarhalci da odbrane srpski jezik od imenica ženskog roda, ali ni reč nisu rekli o nekim drugim fenomenima kojima bi se na teret moglo staviti to famozno nasilje nad jezikom. Na primer, protiv tabloida.

Nacionalistički novogovor

Ne samo da crkva ne vidi ništa sporno u tabloidima i njihovoj upotrebi jezika, već vodeće ličnosti koje godinama truju srpsku javnost obasipa odlikovanjima. Tako je, na primer, vlasnik i urednik zloglasnog Informera Dragan J. Vučićević dobio gramatu od vladike nekadašnjeg patrijarha Irineja. Miloradu Vučeliću, uredniku Pečata i Večernjih novosti, onovremenom šefu Miloševićeve propagande, patrijarh Porfirije dodelio je Orden svetog Save drugog reda, i to za “višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”.

Prema istraživanju sajta Fakenews, tabloid Informer je za samo godinu dana na naslovnoj strani objavio čak 362 lažne vesti. Neprekidno zasipanje srpske javnosti lažima nije nasilje, ali je zato nasilje korišćenje reči i izraza kao što su nastavnica, doktorka nauka, menadžerka, prvakinja opere ili pijanistkinja? Nacionalistička propaganda koju već decenijama širi Milorad Vučelić takođe nije nasilje, već novinarski profesionalizam i promovisanje hrišćanskih vrlina?

Jezik je sredstvo komunikacije, izražavanja misli i osećanja, oruđe saznanja, jezik je ono što nas oblikuje, formatira, što nas čini ljudima. Jezik kojim se služe propagandisti po tabloidima nije standardni srpski jezik, tačnije on je sušta negacija standardnog srpskog jezika. Nacionalistički udarnici su izvršili temeljno nasilje nad jezikom, stvorili su nekakav novogovor u kojem reči imaju sasvim drugačija značenja od onih koja su zabeležena u rečnicima. Na primer, heroj više nije čovek izuzetne hrabrosti koji je učinio neko junačko delo, već je to čovek koji je pobio na desetine hiljada civila, opsedao i granatirao gradove, streljao civile i naređivao ubijanje dece snajperom.

Paralelni univerzum

Na jeziku kojim pišu tabloidi nemoguće je reći nešto smisleno, razumno, pametno, dobro, lepo, vispreno, poetično, filozofsko, zdravorazumsko. Taj jezik je nerazumljiv izvan zajednice posvećenih, u normalnom svetu koji nije inficiran virusom nacionalizma. Na primer, nedavni naslov u Večernjim novostima glasi: Nemci uvodničari u UN: Streljali u Kragujevcu, prvi brane rezoluciju. Dakle, pripadnici Wehrmachta koji su streljali civile u Šumaricama 1941. godine su isti ljudi koji danas, godine 2024, u Ujedinjenim nacijama drže uvodnu reč o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici.

Lažni jezik stvara lažni svet koji sa ovim realno postojećim nema gotovo nikakve veze. Tako postaje sasvim prirodno da na naslovnoj strani Informera u februaru 2022. godine osvane naslov Ukrajina napala Rusiju. Da je Informer izlazio u aprilu 1941, služeći se istom logikom, doneo bi naslov Jugoslavija napala Treći Rajh. Ista matrica se primenjuje na sve slučajeve. Direktor Srpskog telegrafa Milan Lađević usred bela dana, iz čista mira udari pesnicom u glavu novinara nedeljnika Radar Vuka Cvijića, u prisustvu svedoka, u ulici premreženoj kamerama, a tabloidi zdušno objavljuju tekstove u kojima pišu da je zapravo Cvijić napao Lađevića.

Svet koji stvaraju tabloidi nasiljem nad jezikom, zdravim razumom i elementarnim etičkim pravilima postoji samo u svesti njihovih konzumenata, nigde drugde. U tom paralelnom univerzumu Srbi su okruženi neprijateljima i večno ugroženi, Aleksandar Vučić je genijalni državnik, Slobodan Milošević je bio hrabri borac protiv novog svetskog poretka, srpske snage nisu počinile nikakve zločine, a svako ko ukaže na neku elementarnu činjenicu biva optužen za širenje mržnje prema Srbima i proglašen za izdajnika, stranog plaćenika, autošovinistu i slučajnog Srbina.

Lopovski žargon

Na jeziku nacionalističke propagande nemoguće je komunicirati sa ljudima koji se služe standardnim srpskim jezikom, jer tu važe sasvim drugačiji značenjski kodovi. Nacionalizam teži otcepljenju od sveta, izolaciji i zatvaranju u sopstveni brlog, pa je ta težnja vidljiva i u jeziku koji su nacionalisti kreirali.

Nasiljem nad jezikom stvorena je posebna vrsta govora koja najviše podseća na lopovski žargon. U slengu kriminalaca sintaksa i gramatičke konstrukcije ostaju iste kao i u standardnom jeziku, ali su značenja reči izmenjena. Na potpuno isti način funkcioniše i argo nacionalističke supkulture, zato i prolazi neopaženo – sačuvana je struktura standardnog jezika, ali su malo-pomalo izmenjena značenja reči, što je dovelo do opšte konfuzije osnovnih pojmova.

Nije ni čudo što se crkvena lica i ostali borci protiv imenica ženskog roda ne bune protiv tabloidnog kasapljenja srpskog jezika, pošto i sami učestvuju u tom tranžiranju. Patrijarh Porfirije se priključio Vučićevoj odbrani od izmišljene optužbe da smo “genocidan narod”. Ta sintagma ne postoji nigde na svetu; genocidan je režim, rat, diktator, zločin, ali ne i narod. Takav jezički inženjering je tipičan primer nasilništva nad jezikom sa jasne ideološke pozicije.

Trulište srpskog jezika

Lingvisti koji su zavojštili na rodno osetljivi jezik redovno govore o tome kako se protiv srpskog naroda deluje iz više pravaca, kako smo pod opsadom, okruženi neprijateljima, reprodukujući nacionalističku dogmu o vajkadašnjoj ugroženosti Srba, što je u suštini paranoidna konstrukcija.

Da bismo razumeli šta se zbiva u nama i oko nas, moramo to izraziti, imenovati, opisati jezikom, e da bismo se uopšte snašli u stvarnosti. Imenice ženskog roda koje označavaju zanimanja i društveni status – obogaćuju srpski jezik, imenuju jedan sloj realnosti, proširuju naše poimanje sveta.

Nacionalističke frazetine i jezičko nasilništvo direktno su usmereni protiv čovekove slovesnosti, protiv sposobnosti da imenuje stvari i pojave, da se orijentiše u kompleksnosti sveta i života. Razni ljudi se predstavljaju kao zaštitnici srpskog roda, a zapravo su samo trčilaže. Razne institucije utvaraju da su čuvari, a zapravo su trulište srpskog jezika.

(Al Jazeera Balkans)