Ništa bolje od efektne patriotske fraze, nema tako golemog užasa koji takvi izanđali sklopovi reči ne bi mogli da sakriju od pogleda očiju koje ionako ne žele da gledaju tragediji u lice. Evo, na primer – Golgota i vaskrs Srbije. Srbija je u Prvom svetskom ratu doživela Golgotu, tokom prelaska trupa preko Albanije, ali je potom vaskrsnula, sve je, dakle, u najboljem redu, nema razloga za dešperaciju, padanje u očaj ili, daleko bilo, suočavanje sa apsurdom rata, stradanja, patnje i smrti.

Doduše, ni recepcija originala često nije mnogo realističnija. Mnogi hrišćani Hristovo stradanje i smrt doživljavaju kao mučnu, ali suštinski sporednu epizodu, jer je nakon nje usledilo vaskrsenje koje kao da poništava prethodnu pasiju. U slučaju hrišćanske mitologije stvar je daleko luđa nego u replici srpske nacionalne mitologije. Kad besmrtni, svemogući bog, tvorac sveta – bude izložen mučenju, a potom ubijen, nad time bi se ipak valjalo zamisliti. Svejedno što je Hrist, po kanonskom novozavetnom pripovedanju, vaskrsao u nedelju, stvarnost njegovog stradanja ne može se ničim izbrisati.

Kolonije jednoćelijskih organizama

Takođe, nemoguće je izbrisati gumicom stvarnost stradanja srpskih vojnika prilikom prelaska Albanije i na Krfu, gde su stigli iznemogli, izgladneli, više nalik na žive leševe nego na ljude. Pa ipak, više od jednog stoleća razni nacionalni propagandisti upravo taj nesvareni užas pokušavaju da zakrile kojekakvim jezičkim smicalicama oveštale patriotske retorike. Tome služe sve one plave grobnice, prometeji nade, apostoli jada, vremena smrti, milutini, pa i sam pojam golgote. Na navedenu frazu o golgoti i vaskrsu Srbije bilo bi logično uzvratiti najobičnijom primedbom i jednostavnim pitanjem: dobro, Srbija je vaskrsla, baš lepo, a šta bi sa onih par stotina hiljada mrtvih? Jesu li i oni vaskrsli u vaskrsloj Srbiji?

Nema boljeg dokaza za tezu da obogotvorena država i nacija služe kao prividna zaštita od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću, kao lažna uteha za ljudski bezizlaz. Poginu stotine hiljada ljudi, ili čak milioni, ali sve je to sporedno, jer je nacija preživela. Koga briga za stradale, za one koji su zauvek iščezli sa ovog sveta, ako je država nastavila da postoji, to je jedino što se računa.

Kao što reče istoričar Lojd Krejmer u eseju „Istorijske pripovesti i značenje nacionalizma“, nadovezujući se na kolegu Karltona Hejza: „Nacionalizam daje značenje smrti i pomaže smirivanju strahova od ljudske smrtnosti zato što nacija nastavlja da živi i nakon smrti svakog pojedinca; svaki život i svaka smrt povezani su sa višim nacionalnim duhom ili stvarnošću koja deluje kao da obećava beskonačno buduće postojanje”.

Teško je zamisliti komičniji surogat za religiju od navedenog pokušaja nacionalizma da naciju proglasi božanstvom i tako reši problem ljudske konačnosti. Što reče jedan manje poznati kolumnista: “Nisu ljudi kolonije jednoćelijskih organizama, pa kad jedna ćelija umre to nije bitno, jer će ostale preživeti. Nije čovek volvoks, sve i kad je ubeđeni nacionalista. Šta mene briga što će nacija nastaviti da živi posle moje smrti? Nastaviće posle mene da žive i pomenuti volvoksi, pa me to ne teši, niti mi smiruje strah od smrti”. No dobro, nema te utehe koju ljudi neće prihvatiti, pa makar bila potpuno besmislena i očigledno nemoćna, daj šta daš, ionako je čoveku gotovo nemoguće da gleda sopstvenom nestanku u lice.

Sakriti jezu postojanja

Radnici u fabrici nacionalnih simbola su za poslednjih stotinak leta preduzeli sve što je u njihovoj moći da sakriju besprimerni užas stradanja srpskih seljaka u Prvom svetskom ratu, prvo od sebe, a potom od čitavog naciona. Otuda sve te silne priče o srpskim herojima, o dedovima koji su ginuli za našu državu, o ratnicima koji su uspeli da prežive i pobede, da obnove državu, o snazi naših upokojenih ratnika što se prenosi na potomke koji hodočaste na Krf, Vido i Kajmakčalan. Jeste, neki ljudi su stradali, ali je njihova patnja iskupljena obnovom države. Mrtvi su zapravo pobedili, a pomrli od gladi i dizenterije su nacionalni heroji, temelj državnosti.

Strategija je providna kao prozor, ali uprkos totalnoj traljavosti uspeva da postigne željene efekte. Patriotskom retorikom, buđavim frazama, praznim jezikom valja sakriti jezu postojanja. Potemkinova sela su amaterska gradnja za našu nacionalnu mitologiju koja podiže velelepnu građevinu od ničega, mirno prećutkujući sve činjenice života i smrti koje joj ne idu u prilog. Zato bi se valjalo podsetiti nekih aktera, svedoka i svedočanstava iz prve ruke.

Vladimir Stanojević bio je vojni lekar, sanitetski brigadni general, istoričar medicine, profesor istorije medicine, osnivač Muzeja srpskog lekarskog društva. U Prvom svetskom ratu bio je prvo upravnik Moravske stalne vojne bolnice u Nišu, potom je uredio i vodio bolnicu na ostrvu Vido, da bi kraj rata dočekao kao lekar Prvog jugoslovenskog puka.

O svom ratnom iskustvu napisao je knjigu “Moje ratne beleške i slike”, objavljenu u Ljubljani 1934. godine. Jednom i nikad više. Slučajno? Naravno da je slučajno, ko bi pomislio da treba ponovo objaviti sećanja lekara koji je napravio i vodio bolnicu na ostrvu Vido, i to u kulturi koja je od događaja u kojima je Stanojević učestvovao stvorila jedan od centralnih mitova. Ko bi to čitao?

Leševi naslagani kao metarska drva

Nekoliko citata iz knjige Vladimira Stanojevića pokazuju kako je zapravo izgledala stvarnost na ostrvu Vido od koje nacionalni romantičari beže u paničnom strahu, prekrivajući je svojim epskim praznoslovljem: “Na obali se videla gomila ljudskih leševa, naslaganih kao metarska drva u dobrom redu jedno na drugo, nekoliko katova. Gomila je bila u visini više od čovečjeg rasta, a u dužinu se pružala na desetinu metara i više. Tu se slažu i donose sa ostrva smrti preko celog dana, a sutra će doći francuska naročita ukopna lađa da ih odnese na krajnji jug ostrva Krf (…) da ih tamo spusti u talase (…) pošto je ostrvo Vido kamenito, te je na njemu teško kopati rake za sahranjivanje”.

Stanojević opisuje atmosferu na ostrvu Vido, vrevu ljudi koji tumatraju na sve strane, apatičnih, iznurenih ljudi, zapuštenih lica i izanđale obuće i odeće. Usred tog komešaja stoje četiri šatora na ledini, to je “bolnica” iz koje se leševi na nosilima iznose do pristaništa i potom slažu na one gomile što liče na drva složena za ogrev. A na tim šatorima mogli su mirno da ispišu one reči što ih Dante stavlja na ulaz u pakao: “Ostavite svu nadu, vi koji ulazite”.

“Odmah na ulazu u šator, još dok niste očima ništa videli, vas nešto vraća natrag, napolje iz šatora. To je smrad, ali osobit i specifičan. To nije ni smrad raspadnutih lešina, to nije ni zadah od usmrdelih rana. Pod šatorom je bio smrad još gori, još nesnosniji. Tu su bili pomešani: i smrad bolesnika, koji idu ispod sebe, kakvi su bili gotovo svi koji ovde leže, i smrad povraćene na zemlju hrane, i zadah od ugušljivih i teških ljudskih isparenja, i memla zagađene i blatnjave zemlje. Pod šatorom je zaudaralo i na gnoj i na odavno neprevijene usmrdele rane i na trulež. Vazduh je pod šatorom bio presićen otrovom i gušio je sve živo što se pod njega baci”, piše doktor Stanojević.

U nekakvom jezivom snu

Potom detaljno opisuje atmosferu u takozvanoj bolnici: “Kroz šator se može proći samo preskačući preko leševa i preko još živih. Teskoba i zbijenost bili su takvi da je izvlačenje mrtvih bilo uvek praćeno jaukom, gaženjem i povredama bolesnika od strane bolničara. Bolesnici su ležali svi u svom zagađenom odelu, zgrčeni, u najrazličitijim pozama na goloj zemlji.

Bilo je i nešto sena, ali se ono od kiše, koja je sa sviju strana tekla pod šator, već izmešalo i izblatalo sa glinom. Za vreme kiše, koja je na nesreću neprestano lila, zemlja u šatoru cvrči od vode pod nogama. Pokrivača niko nema. Ovaj pakao i ova grobnica bili su još i roj, još i košnica žive gamadi. Vašiju je bilo toliko da su one kao kaplje padale odozgo na ljude sa šatorskog platna”.

Na kraju infernalne šetnje sledi zaključak: “Tu, u tom adu, prikupljen kao u žiži, odigravao se kao u minijaturi ceo tragizam naše zemlje. Tu su u predsmrtnom stenjanju i buncanju drhtali i treperili, svi najnežniji fibri čovečije duše. Tu su kroz buncanja i sanjanja nestali jedan za drugim svi koje je strašna sudbina bacila u ovaj pakao. Taj prizor kao da nije bio java. Izgledalo je kao da se sve to pričinjava, kao da se gleda u nekakvom jezivom snu, kao da se sluša u nekakvoj fantastičnoj i nedopričanoj priči”.

Kultura poricanja

Nije ni čudo što su pesnici, pisci i ostala menažeriji posegli za galijama carskim, hramom tajanstva, grobljem hrabrih, večnim pokojem palih četa, tajnom epopeje, pobožnošću što raste iz modrih dubina vrh voda prosuta, a potom i za nacionalnim ponosom, epskim slikama, političkim vokabularom i ostalim praznim apstrakcijama. Kultura poricanja postojala je mnogo pre zločinačkih devedesetih, kultura nesposobna ne samo za priznanje sopstvene krivice za zločinstvo, već i za priznanje patnje sopstvenih sunarodnika, nemoćna da otvorenih očiju pogleda u raspadnuta tela satrvena glađu i dizenterijom, suviše prepadnuta da bi se sučelila sa apsurdom.

Taj strah i nemoć su rodno mesto nacionalističke, a verovatno i svake druge ideologije. Lepo je Radomir Konstantinović govorio da nacionalističkog teroristu treba odvesti do nekropole: “Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje – evo ga sutra na njemu! Ali, on neće da gleda u grob, nego u naciju. Nije lud da gleda u grob! Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora da se malo zatrese”.

Ideolozi beže od egzistencijalnih potresa kao đavo od krsta, skrivajući se iza pohabanih fraza, brige za naciju, ponosa i slave, nacionalnih poniženja, pobeda i ostalih – što reče Konstantin Kavafi – zvučnih banalnosti. Nema tu nikakve tajne, zagonetke, misterije – oni se prosto nikada nisu usudili da uđu pod one šatore na ostrvu Vido. Ništa posebno, šatorofobija kao takva.

(Nomad.ba)