“Mural ne sme pasti!” – tako glasi osnovna dogma naprednjačkog režima. Prošlo je nekoliko nedelja otkad su Aida Ćorović i Jelena Jaćimović privedene jer su gađale mural Ratka Mladića jajima, a slika komandanta genocida i dalje stoji u Njegoševoj ulici na Vračaru. Čuvaju je neki mlađahni smrtoljupci, navijači, huligani, ekstremni desničari – šta god da su – uz nesebičnu podršku državnih organa. Niko ne sme da izbriše zidnu sramotu, uprkos odluci Komunalne policije da mural treba da se ukloni. Da država želi da izbriše vračarsku nakazu, to bi odavno bilo učinjeno. Međutim, režim se odlučio da otvoreno stane na stranu Ratka Mladića i njegovih zlodela, čuvajući kontinuitet zločinačke politike iz devedesetih godina prošlog veka.

Inicijativa mladih za ljudska prava postavila je table u blizini murala sa natpisom “Ulazite u zonu gde zakoni Srbije ne važe! Ulazite na sopstvenu odgovornost”, u znak protesta što su vlasti od Mladićeve freske napravili neku vrstu zvaničnog državnog spomenika. Ne obaziru se Aleksandar Vučić i njegovi nacional-skakavci na negodovanje nevladinih organizacija, za njih su ionako to sve izdajnici. Ne obaziru se naprednjaci ni na proteste i upozorenja sa nekih međunarodnih adresa, pa što bi na domaće aktiviste iza kojih ne stoji nikakva sila osim istine i pravde.

Njegovanje koljačke tradicije

Predstavnici Ujedinjenih nacija, Evropske komisije, Evropskog parlamenta, Saveta Evrope, SAD-a poslali su poruku Vučiću i srpskim vlastima da nije normalno da slave ratnog zločinca, tražili su od njih da prestanu s tom praksom i da uklone mural. Vučić ne haje za pritiske iz mrskog zapadnog sveta, a i zašto bi? Da ne planira možda da uvede Srbiju u Evropsku uniju? Odavno je predsednik Srbije odustao od evropskog kursa i okrenuo se onome što mu je srcu bliže – autokratskoj Rusiji i jednopartijskoj Kini. Srbija se obavezala da poštuje presude Haškog tribunala, što znači da ne bi smela ni da veliča osuđene ratne zločince, ali Vučiću su obaveze i zakoni poslednja rupa na krajnjoj svirali. Njegovo političko delovanje od samog početka obeleženo je snažnim animozitetom prema uređenom društvu i vladavini prava, bezakonje je prirodno stanište svakog radikala i naprednjaka.

Čovek koji je Bulevar Zorana Đinđića svojevremeno prelepljivao plakatima sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“ sa blagonaklonošću i simpatijom gleda na ulične nastavljače svog dela. Spajaju ih iste vrednosti: nacionalističko bezumlje, šovinistička mržnja prema drugima, velikosrpske aspiracije, opsesivna težnja ka nacionalnom jedinstvu i bezgranična ljubav prema ratnim zločincima, etničkom čišćenju i genocidu.

U međuvremenu su ulični umetnici (srpski: nepoznati počinitelji) pored Mladića doslikali ikonu još jednog svog sveca, Draže Mihailovića, sa pratećim natpisom “Sve su straže, sve su straže”. Lepo je videti da naizgled beslovesna omladina ima potrebu za istorijskim utemeljenjem svoje ideologije i za negovanjem koljačke tradicije, doslikali su pravu osobu. Što su Dražine straže i čete započele u Drugom svetskom ratu pokoljem Bošnjaka u istočnoj Bosni, Mladićeve jedinice su dovršile pola veka kasnije masovnim pokoljima u Podrinju i genocidom u Srebrenici. Pod istom egidom koja se u Dražino vreme zvala “Homogena Srbija”, u Mladićevo doba “Velika Srbija”, a danas nosi naziv “Srpski svet”.

Ratni zločinac na Platou Milana Mladenovića

Mlade nade ulične genocidne umetnosti proširile su područje borbe na centar Beograda, pa su na Domu omladine ispisale grafit “Ratko Mladić srpski heroj”. I to baš na Platou Milana Mladenovića, frontmena Ekatarine Velike, muzičara koji se borio protiv rata i mržnje. Onog istog Milana Mladenovića koji je pevao: “Prijatan glas iz druge sobe se javlja, / kaže da je počelo. (…) Nismo znali da je kocka bačena, / nismo znali da je srušen most, / reka blista ispod čizama, / čista voda – malo krvava. / Idemo! / Nismo znali da su sela spaljena, / nismo znali da je vatra greh“. Onog istog Milana Mladenovića koji je odbio da svira u Banjaluci zato što je srušena Ferhadija. Što bi rekli današnji poklonici rata i mržnje – čist autošovinista.

Odmah su reagovali aktivisti za ljudska prava, pa su 25. novembra grafit prelepili stikerima sa natpisom koji govori o sudski utvrđenoj činjenici: “Ratko Mladić – ratni zločinac”. Stikeri nisu potrajali ni sat i po, grafit je vraćen u prvobitno stanje, nakon čega su Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom zakazali protest. Okupila se mala grupa aktivistkinja i aktivista, a na istom mestu su se našli i ekstremni desničari. Između njih je bilo samo nekoliko policajaca u civilu koji nisu bili previše zainteresovani da rade svoj posao. Pod uslovom da je njihov posao da čuvaju red, mir, bezbednost građana i zakone ove zemlje, u šta postoje osnovane sumnje. Jedan mladić je preko policajaca pretio aktivistima, psovao ih, vređao, pokazivao srednji prst, u čemu ga niko nije sprečavao. Na kraju je nasrnuo na novinarku Snežanu Čongradin koja je izveštavala za Danas, udario ju je, izbio joj telefon iz ruke, i tek onda su ga policajci udaljili.

A i to udaljavanje napadača koji pripada desničarskoj organizaciji Levijatan bilo je pro forme. Kako je napisala Nataša Kandić na Twitteru, čulo se “kada pripadnik Levijatana kaže policajcu ‘Nismo se tako dogovorili’”. Stvarno nije lepo da policajac sprečava ekstremistu da prebije novinarku, a ni da krši prethodni dogovor. Pošto situacija još nije sazrela da ministar policije Aleksandar Vulin postavi policajce u uniformama da po gradu čuvaju murale i grafite posvećene najvećem zločincu posle Drugog svetskog rata, neko mora da radi taj posao. Za to su zadužene ove moderne srpske varijante SA odreda, dok nadležni ne odluče drugačije.

Programska načela

Aktivisti su ipak uspeli da acetonom donekle izbrišu grozomorni grafit, ali ni to nije bilo dugog veka. Samo pola sata nakon brisanja, grafit na Domu omladine je obnovljen, da zasija u punom sjaju zla i naopakog. Sasvim razumljivo, budući da se već narednog dana u Domu omladine odvijao važan događaj – skup Srpske napredne stranke na kojoj su predstavljena programska načela, uoči stranačke skupštine. Ulično krilo stranke moralo je na vreme da se pobrine za adekvatnu scenografiju, kako bi se premijerka Ana Brnabić, ministar finansija Siniša Mali, potpredsednik stranke Aleksandar Šapić i ostali funkcioneri osećali domaće, kao svoji na svome. A za njih nema boljeg društva od Ratka Mladića.

O svemu i svačemu je bilo reči na naprednjačkom skupu, jedino su zaboravili da kažu kako su murali i grafiti monstruoznom masovnom ubici u međuvremenu postali njihova najveća svetinja. Mogu naprednjaci do prekosutra da romore o stabilnosti, evropskim integracijama (zaista duhovito), jačanju Srbije – njihovo glavno programsko načelo je Ratko Mladić. Poslednjih nedelja su se jasno opredelili, čuvanje Mladićevih ikona po gradu govori samo za sebe. Vučić, Vulin i ekipa su se vratili idealima rane mladosti u ime kojih je pobijeno 130 hiljada ljudi, u ime kojih je uništena jedna zemlja i raseljeni milioni.

Nakon postavljanja tabli upozorenja, Inicijativa mladih je navela u saopštenju da “predsednik Vučić i njegovi ministri optužuju ovu organizaciju kako ‘u ovom važnom trenutku žele da pošalju lošu sliku iz Srbije u svet’”. Na to su odgovorili da je “najgora slika koja se može poslati iz Srbije – slika Ratka Mladića”. Nažalost, slika Ratka Mladića i jeste najvernija slika Srbije pod režimom Aleksandra Vučića. Što reče Nataša Kandić: “Na protestu zbog grafita kojim se slavi ratni zločinac, od profesora, naučnika, umetnika, pisaca, akademika, slikara i drugih uvaženih Beograđana samo je došla Vida Ognjenović. Da se ne nadamo boljem – Beogradu dolikuje memorijal ‘Ratko Mladić srpski heroj’. Hvala, Beograde”. Ipak je Beograd glavni grad udruženog zločinačkog poduhvata, pa treba opravdati tu reputaciju.

Prava slika Vučićeve Srbije

Ne možemo da se pravimo ludi i da se pretvaramo da ne shvatamo poruku koju nam vlast šalje štiteći Mladićeve umnožene slike i natpise. Poruka je jasna i jeziva: genocid je dobro delo, pucanje snajperom deci u glavu je vrlina, masovno proterivanje civila druge vere i nacije je uzorni čin, otimanje stanova i pljačka bele tehnike su legitimne privredne grane, opsada Sarajeva je prihvatljiva i poželjna, spaljivanje knjiga je naš kulturni program, konc-logor je pravo mesto za nesrbe, laž je istina, mržnja je ljubav, a zlo je naše najviše dobro.

“Uklonite mural, prestanite sa negiranjem genocida u Srebrenici. To je slika Srbije koju će svet poštovati i ceniti”, poručila je vlastima Inicijativa mladih u svom saopštenju. Uzalud, Ratko Mladić je jedina istinita slika koju Vučić i ostali poklonici zločinačke prošlosti šalju u svet. Čak i da uklone mural i izbrišu Mladićevo ime sa zidova, malo bi se šta promenilo. Pod Vučićem, Vulinom i sličnim reliktima devedesetih Srbija ostaje zemlja Ratka Mladića.

Kad su već toliko zapeli da odbrane svog koljačkog idola, mogli bi da idu do kraja. Neka okače Mladićev portret u Narodnoj skupštini i u svim drugim državnim institucijama. Neka visi Mladić po ministarskim kabinetima, po opštinskim salama, po ustanovama kulture i po školama. Neka deca od malih nogu uče šta su prave vrednosti sunovraćenog naprednjačkog društva. A mogli bi vlastodršci Mladićevu sliku da stave i na zastavu Srbije, umesto grba. Da se više ne lažemo.

(Al Jazeera Balkans)