U Srbiji nema zvaničnog obeležavanja godišnjice genocida u Srebrenici, što nije nikakvo iznenađenje: zvanični stav glasi da u Srebrenici nije ni bilo genocida. Presude Haškog tribunala, hiljade stranica svedočenja, nebrojeni dokazi, knjige, studije, analize – Srbiju ne obavezuju ni na šta. Čak ni Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom nema nikakvu snagu – zašto bi naša država poštovala sopstvene zakone ako našim političkim funkcionerima to ne odgovara? Pogotovo ako imamo na umu da je i veći deo javnog mnjenja na njihovoj strani, što je logična posledica višedecenijske propagande.

Mediji lojalni Aleksandru Vučiću koriste 11. jul kao idealnu priliku da još jednom negiraju genocid i da podgreju narativ o autoviktimizaciji, po stohiljaditi put. Za ruganje žrtvama i igranje nad njihovim kostima zadužena je uglavnom TV Happy i njen urednik Milomir Marić. Dotični se tim sramotnim poslom bavi tokom cele godine, zajedno sa bulumentom ratnih zločinaca, njihovih advokata, te raznih profesora, analitičara, pisaca, reditelja i ostalih pripadnika intelektualnog krila udruženog zločinačkog poduhvata. A tu su i ostale medijske adrese za negiranje odgovornosti i šenlučenje povodom hiljada nevinih ljudskih bića koje su srpske snage smestile u masovne grobnice, pre svih TV Pink Željka Mitrovića.

Zlikovci rade svoj zlikovački posao

Osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj ponovio je svoj stari predlog, da se za krivično delo proglasi tvrdnja da je u Srebrenici počinjen genocid. Četnički vojvoda od zarđale kašike predlaže robiju u trajanju do 20 godina za svakog ko se drzne da proslovi notornu činjenicu o srebreničkom genocidu. Njegov predlog oduševljeno je pozdravio visoki funkcioner Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović. To je onaj što 11. jula ima običaj da srpskom narodu čestita “oslobođenje Srebrenice”. Zlikovci rade svoj zlikovački posao, mada ove godine nisu tako agilni u dokazivanju da u njima nije pretekao ni atom ljudskosti.

Nema onih silnih “naučnih” tekstova koji dokazuju da je genocid u Srebrenici mit ili dogma koju su smislili svetski centri moći u okviru čuvene zavere protiv Srba. Nacionalno onesvešćeni intelektualci su podbacili, valjda su previše zauzeti radovanjem nad porušenim ukrajinskim gradovima i pobijenim civilima, nije im ostalo entuzijazma za žongliranje kostima srebreničkih žrtava. A nema ni potrebe, neumornim dugogodišnjim radom političkih i intelektualnih elita javnost je dovedena u stanje poricanja sa elementima glorifikacije masovnih ubica. Ceo Beograd je premrežen muralima i grafitima sa likom i imenom komandanta genocida Ratka Mladića, a ikona ovog srpskog heroja utuvljena je u umove i srca ogromnog broja ljudi, čuvaju je kao svoju najvredniju nematerijalnu baštinu.

Za to vreme dežurni Vučićev megafon koji se odaziva na ime Aleksandar Vulin i vrši funkciju ministra unutrašnjih poslova, uporno ponavlja da zvanična srpska politika nije odustala od ujedinjenja svih Srba u jednu državu, iako je borba za taj cilj dovela do ratova, ratnih zločina i genocida. Dok naprednjački kadrovi prizivaju nove krugove zla i nasilja, opozicija tihuje, zabavljena svojim jadom. Njima 11. jul nije bitan datum, imaju oni prešnija posla. Đilasova Stranka slobode i pravde meri koliko su kockarnice udaljene od škola, a Jeremićeva Narodna stranka razmatra šta treba učiniti sa Pančevačkim mostom.

O genocidu ni reči, valjda su zaboravili da upišu u podsetnik, desi se opozicionom političaru da zaboravi na takve sitnice kao što su najveći zločini počinjeni na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. A i što bi se suprotstavljali Vučićevoj ideološkoj matrici tamo gde je najvažnije, u samom korenu zla, kad mogu lepo da se bave komunalnim problemima.

Idealan dan za slavlje

Ono malo savesti i stida što je preteklo u Srbiji čuvaju malobrojni pojedinci, nevladine organizacije, aktivisti, novinari, intelektualci, umetnici i građani. Oni su u parku kod Predsedništva Srbije odali počast ubijenima u Srebrenici paljenjem sveća koje je počelo u 18.30 h. Zatražili su i da se 11. jul u Srbiji proglasi Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, što danas deluje kao nemoguća misija. S obzirom na atmosferu koja vlada u našem društvu, verovatnije je da Ratko Mladić i Radovan Karadžić dobiju crvena slova u crkvenom kalendaru ili da bude donet onaj Šešeljev zakon. Ili da 11. jula bude organizovana neka opštenarodna proslava.

Potonje se zapravo i dogodilo, ma koliko to nadrealno zvučalo. Dok su ispred Predsedništva paljene sveće za žrtve genocida, u neposrednom komšiluku, ispred Starog dvora, okupljali su se ljubitelji belog sporta da dočekaju Novaka Đokovića, ne bi li proslavili još jedan trijumf našeg najboljeg tenisera na Vimbldonu. Treštala je muzika, bilo je i žive svirke, Đokovića je dočekao friški gradonačelnik Aleksandar Šapić, teniser se sa balkona obratio okupljenoj masi, uz frenetično slavlje i veselje. Dobro, razumljiva je potreba za proslavljanjem sportskih trijumfa, ali zar nikom nije palo na pamet da 11, jul nije baš najpogodniji datum? Ili su možda gradski oci i ostali negatori genocida bili srećni što se baš tako zgodno namestilo? Pre će biti da je druga opcija bliža istini. Što bi rekao Ilija Čvorović: “Može centrala da pogreši jednom…”

Kada srpski sportisti odnose pobede, mnogobrojni pripadnici srpske nacije to doživljavaju kao sopstveni trijumf, raduju se osvojenom trofeju kao da su oni lično igrali meč. Sportske medalje stvaraju osećanje jedinstva nacije, ljudi koji se uopšte ne bave sportom na neki način učestvuju u pobedi, imaju utisak da je ona ostvarena u njihovo ime, sportista se u njihovoj imaginaciji javlja kao predstavnik svih Srba. Ali kada neki pripadnik njihove nacije, u njihovo ime i njihovim novcem, počini zločin ili genocid – naprasno izostaje očekivana identifikacija. Odjednom više ne važi da je zločinac predstavnik svih Srba, iako je njegov zločin etnički motivisan. Kad neki sportista igra i pobeđuje za svoj groš – to ima veze s nama i izaziva opštenarodnu radost, a kad zločinac ubija u ime nacije – to s nama nema nikakve veze i nikom ne pada na pamet da oseti stid, sramotu ili, daleko bilo, kajanje.

Nebeski narod i masovne grobnice

Đoković je sa balkona zborio o inatu kao nečemu “što simboliše taj duh našeg nebeskog naroda”, publika je oduševljeno pozdravljala pohvalu toj šatro nacionalnoj osobini. Nikome nije zasmetalo pominjanje sintagme “nebeski narod” koja je lansirana upravo u okviru nacionalističke i ratnohuškačke propagande krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sam izraz svedoči o rasističkom karakteru ideologije koja je tad stupila na scenu i, naoružana do zuba oružjem JNA, ubrzo počela da uništava sve pred sobom, pogotovo druge narode koji nisu nebeski.

I sve se to događa baš 11. jula, na dan kad se sahranjuju jedva pronađeni ostaci skeleta nevinih žrtava, koje su vrli pripadnici nebeskog naroda razbacali po sekundarnim i tercijarnim masovnim grobnicama. Gotovo niko u tom perverznom, opscenom slavlju koje se odvija dok naše komšije tuguju za svojim najbližima – ne vidi ništa čudno ili nenormalno. Svake godine uspevamo da dokažemo sebi i celom svetu da moralno dno ne postoji, da se uvek može pasti dublje i da našem slobodnom padu u etičku provaliju nema kraja.

Umesto da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću za ratove, za neizmerno zlo koje smo počinili susedima bez ikakvog razloga – mi negiramo počinjene zločine i genocid, relativizujemo, lažemo, falsifikujemo, veličamo ubice i održavamo u životu ideologiju koja je sva ta nepočinstva učinila mogućim. Daleko je dan kad će u Srbiji 11. jul biti proglašen Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, daleko je dan kad će u Beogradu biti sagrađen Muzej žrtava posvećen nevinim Srebreničanima, sve je dalji dan kad će istina o srpskom zločinačkom pohodu ući u školske udžbenike.
Kako stoje stvari, srpska varijanta onog čuvenog nemačkog pitanja će glasiti: “Šta si radio u ratu, prapradeda?” A i to je optimistička verzija budućnosti.

Napisane su silne studije o stanju poricanja, o negiranju, o suočavanju s prošlošću, tranzicionoj pravdi, ima tu i objašnjenja kako je moguće da ljudi negiraju očigledne činjenice i zatvaraju oči pred zločinom. Sve je to proučeno, analizirano, rastumačeno i objašnjeno, i sam pišem ponešto o tome, ali i dalje mi nije jasno kako je moguće da odsustvo elementarnog ljudskog saosećanja bude tako masovno. Kako je moguća tolika ravnodušnost prema ljudskoj patnji, i to u zemlji koja je odgovorna za silna stradanja i nesreće. Kao da više ne pripadamo istoj vrsti, kao da smo se pretvorili u čudovišta, a da to nismo ni primetili.

(zurnal.info)