Pre par godina Sindikat zaposlenih policije poslao je svim gimnazijama u Srbiji zahtev da se izjasne o romanu “Dorotej” Dobrila Nenadića. Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, policijski sindikalci su od škola zatražili odgovore na razna bizarna pitanja: da li je „Dorotej“ obavezna lektira, da li su stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece pročitala ovaj roman, “ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama uvođenje romana u nastavu”.

Isleđivanje na daljinu nastavili su tražeći informacije o tome da li su roditelji obavešteni „u vezi navedene knjige“, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje i da li se zaposleni u školama slažu sa ovakvim izborom lektire.

Inkvizitorska inicijativa

Usput su izložili svoje stručno mišljenje u vidu policijske književne kritike, obavestivši prosvetare da je sadržaj romana neprikadan za školski uzrast. U okviru ove bezbednosno-literarne akcije načitani policajci su dostavili gimnazijama i dokazni materijal koji bi trebalo da inkriminiše ovo književno delo. A u tom materijalu samo jedna blago erotska scena u kojoj monah voajeriše ljubavni par i pripoveda kako uživa u tome.

Na inkvizitorsku inicijativu policije direktori nekih škola su reagovali kao da je reč o nečemu ozbiljnom, pa su naložili predmetnim profesorima da odgovore na pitanja iz policijske istrage. Takvoj cenzorskoj praksi odmah se suprotstavilo Društvo za srpski jezik i književnost, poručivši kolegama da ne odgovaraju na glupa policijska pitanja, te da “direktori škola koji očekuju od naših kolega da odgovaraju na ovakve zahteve dodatno ponižavaju prosvetne radnike i sami rade na daljem urušavanju prosvetnog sistema”.

S druge strane, Sindikat zaposlenih policije smatrao da je dojavom i poslatim pitanjima izvršio svoju građansku dužnost, upozorili su na opasnost koja vreba učenike, pa su očekivali od drugih da preduzmu neophodne korake i izbace sporni roman iz nastave. „Roditelji vi ste sad na potezu, da li ćete zaštititi svoju decu ili ćete biti po strani, na vama je kao i mnoge druge stvari, kao što mnogi ćute oko vakcinacije i svoju decu sami vode da iste primaju”, napisali su policajci koji vole da uče, odnosno da čitaju lektiru pomoću sekire i srodnih inkvizitorskih alatljika.

Pogrešna strategija

Roditelji su na vapaje policijskih cenzora ostali ravnodušni, pa od čitave ujdurme na kraju nije ispalo ništa, roman je ostao u lektiri. Doduše, takav ishod nije proistekao zbog priblesavosti policijske akcije, već zato što su članovi Sindikata naprosto nevešti. Umesto što su pisali direktno školama, trebalo je da se obrate Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da zavape kako školska lektira širi blud i nemoral, onda bi i njihov poduhvat imao mnogo veće šanse za uspeh.

Kad se crkva onomad uskopistila da izbaci delove udžbenika biologije koji govore o promeni pola, to je izvršeno po kratkom postupku, uz sadejstvo državnih organa. Kad su pre neku godinu stručnjaci zaduženi za izbor dela koja će učenici proučavati pomislili da se pesme Desanke Maksimović ne moraju raditi u višim razredima srednje škole, budući da se njena poezija obrađuje u svih osam razreda osnovne škole, te da možda postoje i neki savremeni pesnici vredni pažnje – odmah je nastupila opšta histerija.

Čitav slučaj je predstavljen kao potpuno izbacivanje Desanke iz lektire i čitanki, zagrmela je i Ana Brnabić u svom polupismenom i poluusmenom maniru, pa od sitnih promena u školskom programu nije bilo ništa. Tako se to radi, a ne ovako kao neuki pripadnici policijskog sindikata.

Recept za uspeh

Za razliku od srpskih kolega, policajci u Crnoj Gori su kudikamo lukaviji i očigledno raspolažu boljom strategijom. Nezavisni sindikat crnogorske policije pronašao je vic o policajcima u udžbeniku “Crnogorski jezik” za drugi razred gimnazije iz 2011. godine, pa ga je prijavio Ombudsmanu kao diskriminatoran i stigmatizujući govor mržnje. A onda je Ombudsman priblesastu policijsku žalbu uzeo za ozbiljno, pa je utvrdio kako dotični vic zloupotrebljava slobodu govora, vređa, diskriminiše, širi negativnu stereotipizaciju, a tome je dodao i nešto što u pritužbi nije rečeno – da uznemirava, te zaključio da vic treba izmeniti ili izbaciti iz udžbenika.

E, tako to rade profesionalci, a ne kao ovi srpski amateri. Pritužbu mora da podnese partijski podobni sindikat, a ne tamo neki slobodni strelci koji ne uživaju podršku vladajuće stranke. Koliko god prijava bila glupa, besmislena ili apsurdna, ako je usmerena protiv osvedočenih kritičara vlasti – rezultat će biti povoljan po podnosioca pritužbe i njegove stranačke pokrovitelje.

Naravno, vrlo je važno pritužbu podneti instituciji koja se nije pretrgla u odbrani ljudskih prava onih koji su kritički nastrojeni prema režimu, a i sklona je povijanju glave pred moćnicima. Na kraju uspeh neće izostati, kao što vidimo na primeru nesrećnog vica koji već 15 godina stoji u udžbeniku, a da nije uspeo nikog da diskriminiše, pa čak ni da uznemiri.

Totalitarni progon viceva

U ovoj srećnoj policijsko-ombudsmanskoj sagi ima ipak par nezgodnih momenata koji bi mogli da im pokvare sreću. Naime, nije baš zgodno okomiti se na viceve i druge humorističke žanrove, kao što nije uputno izbacivati dela iz lektire zbog blago erotskih pasaža. Kada se zbijaju šale na račun neke potlačene, diskriminisane, ugrožene grupe koja i inače trpi nasilje – to je diskriminacija, širenje stereotipa i slično. I te šale nisu uopšte smešne i duhovite, ugavnom je reč o ponavljanju oveštalih stereotipa. Međutim, satira je nešto drugo, satira se govori u lice moćnicima, satira izvrgava ruglu posednike moći i vlasti, po tome je i prepoznatljiva.

U autoritarnim i totalitarnim sistemima nastala je cela jedna usmena književnost sačinjena od političkih viceva, u kojima su se potlačeni građani rugali diktatorima, režimu, pa i policiji kao stubu režima. Policija nije baš ugrožena vrsta ili manjinska grupa čija su prava upitna, naprotiv, reč je o moćnoj instituciji koja ima monopol sile.

Progon ljudi zbog pričanja viceva karakterističan je samo za totalitarne sisteme. Prema svedočenju istoričara Roja Medvedeva, u Staljinovom Sovjetskom Savezu oko 200 hiljada ljudi je završilo u gulazima samo zato što su ispričali neki vic na račun nedodirljivih gospodara života i smrti. Ne smišljaju građani viceve o policajcima, političarima, tiranima, represivnom aparatu i sličnim temama zato da bi nekog ugrozili, diskriminisali ili uznemirili, što je uostalom i nemoguće, zbog evidentnog odnosa moći koji ne ide u korist građana.

Protiv čoveku nesklonih životnih okolnosti

Smišljaju ih jer se boje tirana, političara, policije, smišljaju ih da bi humorom odagnali strah, da bi pripitomili nepodnošljivu realnost i makar je malo očovečili. Politički vicevi su oblik pobune protiv režima, ali i neka vrsta ispusnog ventila koji smanjuje pritisak vlasti i olakšava život u nemogućim uslovima.

Ne važi to samo za političke viceve, već i za svaki drugi oblik humora. Kao što lepo reče Marko Ristić u jednom eseju o Miroslavu Krleži – humor je „jedno od najefikasnijih oružja u borbi protiv čoveku nesklonih životnih okolnosti“.

U našim nesrećnim zemljama životne okolnosti su odavno postale nesklone čoveku, ali se zato u tim istim čoveku nesklonim okolnostima razni oblici života osećaju kao riba u vodi. Ono što svakom čoveku kojem je stalo do slobode, istine, života i drugog ljudskog bića deluje kao zagušljiva, ropska, nepodnošljiva atmosfera – poltronima, poslušnicima, karijeristima, arivistima i ostalim režimlijama izgleda kao prirodna sredina u kojoj se osećaju kao svoji na svome.

Čuvari logora

Takvi primerci ljudskog roda su u stanju da prigrle svaku ideologiju, zarad vlastitog probitka, samo ako je dotična autoritarna, totalitarna, neslobodna, kolektivistička, usmerena na zatiranje slobode misli, na negiranje ličnosti i njenih neprikosnovenih prava, u koja bi trebalo da spada i zbijanje šala na račun institucija moći. Inkvizitorski pristup lektiri i udžbenicima, ali i mnogo šire – književnosti, umetnosti, obrazovanju, nauci, kulturi – pokazatelj je suštinskih problema naših društava.

Sklonost totalitarnoj kontroli, zagovaranje apsolutnog jedinstva (pod partijom, vođom, u ime naroda, klase, rase, čega god, sasvim svejedno), progon svakog slobodnijeg mišljenja, svake kritike, svake elementarne manifestacije života, erosa, humora, pa čak i viceva – jasan je znak da ovdašnji poklonici ropske svesti vide logor kao ideal organizacije društva. A u tom logoru sebe vide, normalno, kao čuvare. Tamo gde policija pokušava da uređuje školsku lektiru i gimnazijske udžbenike, uz sasluženje državnih ustanova koje izdaju sopstveno poslanje, drugačije i ne može da bude.

(AntenaM, foto: Autonomija)