U eseju „Tragični elegičar“ Josif Brodski je pisao o opštem stanju svesti u sovjetskoj Rusiji, obeleženom „potpunom atrofijom sposobnosti da se stvari nazovu pravim imenom“. Pomanjkanje veštine imenovanja nije karakteristično samo za Rusiju, već je osnovna odlika stanja svesti i u njenoj ovdašnjoj replici koja se vodi pod imenom Srbija. Ništa nije teže u našem društvu nego reći popu – pop, bobu – bob, zločincu – zločinac, zlu – da je zlo, i tako redom.

Trideset pet godina sistematskog uništavanja moralne svesti, masovnog ispiranja mozga i udruženog zločinačkog poduhvata protiv zdravog razuma i ljudskosti doveli su do tragičnih posledica. Igla u moralnom kompasu pati od vrtoglavice, a sposobnost razlikovanja dobra i zla svedena je na meru zakržljalog makovog zrna. Sve popularnija doktrina neutralnosti oko rata u Ukrajini govori tome u prilog.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sva zvona udara kako Srbija vodi nezavisnu i samostalnu politiku, diči se time što se razlikuje od sveta koji je uveo sankcije Rusiji, uporno istrajava na balansiranju između zločinca i žrtve. Najzad je uspeo da se čuje sa ruskim kolegom, rekao je istorijsko „da“ Vladimiru Putinu, a hazjajin mu je zauzvrat obezbedio jeftinu isporuku gasa u naredne tri godine. Ništa lepše nego biti stopostotno zavisan od ruskog gasa, to je najbolji preduslov za vođenje nezavisne politike.

Na strani zla i naopakog

Nakon istorijskog dogovora, ministar policije Aleksandar Vulin izdao je saopštenje u vidu panegirika u kom je Vučića nazvao „poslednjim slobodnim liderom u Evropi”, čovekom koji je doneo odluku da Srbija “ne učestvuje u antiruskoj histeriji”, te zaključio kako „Vučić zna koliko njega lično košta politika neutralnosti“. Očekivano, Vulin je poltron nad poltronima, a povrh toga je i odani sluga Kremlja, ruski opozicionari ga optužuju da ih je njegova policija prisluškivala dok su boravili u Beogradu, a da je potom predao transkripte njihovih razgovora ruskim službama.

Od Vučića i Vulina se ništa bolje ne može očekivati, to su političari koji su karijere započeli u Srpskoj radikalnoj stranci i JUL-u, i to kao vrlo mladi ljudi, oduvek su bili na strani zla i naopakog, doprineli su zločinačkim pohodima i sveopštem uništenju koliko god su mogli. Međutim, čudno je što neutralnost Srbije zagovaraju i opozicioni političari, nezavisni novinari, ozbiljni intelektualci, te što je postalo sasvim normalno zagovarati neopredeljivanje u slučaju kad jedna zemlja napada i kasapi drugu suverenu zemlju, ubijajući masovno civile, razarajući gradove i sela do temelja, vršeći ratne zločine svakog bogovetnog dana.

Sitne šićardžije

Čak i oni koji se zalažu za uvođenje sankcija Rusiji čine to iz pogrešnih razloga. Tako lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas kaže da Srbija treba da gleda svoje interese, a “naš interes je da Srbija ne ostane izolovana zemlja”. Trista hiljada radi u kompanijama Evropske unije, Srbija ima najveću ekonomsku razmenu sa EU, pa treba gledati ekonomsku računicu i usaglasiti se sa politikom EU. Po toj logici, kad bi zemlje Evropske unije sutra napale neku suverenu zemlju i započele genocid nad stanovništvom, Srbija bi i to trebalo da podrži, jer je to u njenom ekonomskom interesu.

Zar je tako teško reći da je ubijanje i razaranje zlo, da treba biti na strani žrtve, a ne zločinca, da je to elementarna moralna obaveza svakog čestitog ljudskog bića. Razlikovati napadača i napadnutog – šta je tu tako komplikovano? Za to nije neophodna nikakva pamet, nikakvo poznavanje međunarodne politike, potrebno je samo malo gorušičino zrno savesti. Doduše, Đilas je tokom izborne kampanje bio decidirano protiv bilo kakvih sankcija, tako da je naivno od njega očekivati neki ozbiljan stav. Nema tu nikakve doslednosti, morala, političkog stava ili – daleko bilo – mišljenja, sve se svodi na sitno šićardžijstvo.

Iskusni ratni profiteri

Opozicioni mediji vrve od sveže pronađene neutralnosti, ređaju se ljudi koji smatraju da je najrazumnije ostati neutralan, da se ne treba “opredeljivati za Rusiju ili Zapad oko krize izazvane ruskom invazijom na Ukrajinu”. Samo što to nije prevashodno izbor između Rusije i Zapada, već između ruske ubilačke armade i građana Ukrajine koji su žrtve agresije. Kukaju neutralci kako je Srbija mala zemlja koja može da pretrpi ozbiljnu štetu ako se opredeli, neprestano se ponavlja ta priča kako smo mi mali, nebitni, jadni, kako ne treba da se mešamo u okršaje velikih sila. A Estonija nije mala? Ona ne može da pretrpi nikakvu štetu? Umesto što ponavljaju nepromišljene floskule, bolje bi im bilo da malo poslušaju šta misli i kako govori premijerka Estonije Kaja Kalas.

Srbija ne treba da kaže ni da je u pravu Rusija, ni da je u pravu Ukrajina, tvrde jedni. Drugi kažu da bi bilo odlično kad bi postojao prostor za neutralnost, ali da to nije slučaj, pa Srbija treba da izabere ono što će manje da nas košta, da treba praviti računicu. Nipošto se ne opredeljivati, balansirati kao igrač na žici, a ako je to nemoguće, onda videti kako da iskoristimo rat u Ukrajini zarad sopstvene polze, kao iskusni ratni profiteri, to nam bar nije strano, imamo bogato iskustvo u toj privrednoj delatnosti, u tome smo nenadmašni šampioni.

Da li ste za Sile Osovine ili Jugoslaviju?

Šteta što neutralci nisu dosledni, pa sopstveni stav ne primenjuju na druge slučajeve. Da li ste za Kaina ili za Avelja? Zaista ne bismo da se opredeljujemo, znate, mi smo jedna mala zemlja, od toga bismo imali samo štete. Komšija tuče ženu. Na čijoj ste strani? Mislim da treba ostati neutralan, to ionako nisu naša posla. Ako baš mora, bićemo na strani pretučene žene, jer sarađujemo s njenom firmom. Da li ste za Sile Osovine ili za napadnutu Jugoslaviju? Čekajte samo da napravimo računicu, nije tako jednostavno odlučiti se za jednu ili drugu stranu. Najrazumnije je ostati neutralan, nije ni taj Trojni pakt tako crn kao što izgleda na prvi ili na bilo koji drugi pogled.

Hitler i Staljin su izvršili agresiju na Poljsku i raskomadali je. Ko je tu u pravu? Teško je izabrati, nismo sigurni šta je tačan odgovor, može li pomoć prijatelja? Staljin? Hitler? Ah, da, možda treba biti na strani Poljske, ali to je visoka međunarodna politika, ne razumemo se mi u te komplikovane stvari, a nije nam ni u interesu da se opredeljujemo. Ne možemo da kažemo da je u pravu Staljin, ni da je u pravu Hitler, niti da je Poljska u pravu. Najbolje je da se ne opredeljujemo, ili da sačekamo šta će biti na kraju, pa da se pridružimo pobedniku.

Nema neutralnosti na ovom svetu

Biti neutralan povodom agresije na suverenu zemlju znači biti na strani agresora. Biti neutralan znači biti protiv žrtve. Ne opredeljivati se znači biti na strani nasilnika i zločinca. I to ne važi samo za rat u Ukrajini, tu je sve tako očigledno da je besmisleno objašnjavati. Doduše, ovde već decenijama ne možeš da objasniš da ubijati ljude zato što su druge vere ili nacije – nije nešto što treba podržavati i glorifikovati, pa nije ni čudo što je teško objasniti ko je agresor, a ko žrtva u Ukrajini.

Nema neutralnosti na ovom svetu: ko ne želi da se opredeljuje, taj podržava moćnike, silnike i nasilnike. Ko nije na strani ubijenog, taj je na strani ubice. Ko mirno posmatra dok zlikovci ubijaju, ruše, pale, siluju, pljačkaju – taj je saučesnik. Ko ne diže glas protiv nepravde, taj potpomaže nepravdu. Ko se zlu ne protivi, taj uvećava nesreću na ovom svetu koji u zlu leži.

Sve što je veliko i značajno nastalo je u otporu brahijalnoj sili, u nepristajanju na zakon jačeg, u buni protiv krvništva, nečoveštva i divljaštva. Izgleda da tu treba tražiti objašnjenje zašto je kod nas stvoreno tako malo univerzalno vrednih dostignuća. Nema neutralnosti na ovom svetu: ili ćemo biti na strani progonjenih ili na strani progonitelja. Srbija se opredelila za neutralnost koja ne postoji, sasvim u skladu sa tradicijom koju neguje već decenijama. Logičan izbor za zemlju koja neguje kult sile i ratnih zločinaca, a do pojmova dobra i zla joj je stalo kao do lanjskog snega.

(zurnal.info, foto: Gradski portal)